Buđenje 2/4 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

U potrazi za ravnotežom

Buđenje 2/4

Oceni ovaj blog
Sve je to magla, bio je siguran, ali svejedno, uskoro je i tako, kraj. Sasvim lepo se prepoznavao stari trščani krov, koji se nadnosio nad daščani gat. Tu su istovarali. Gat je bio natkriven bujnom krošnjom divovske vrbe. Uzdizala se visoko nad mirnom i bistrom vodom, ogromna i moćna, kao ni jedna. Voda, iako živa, tu je bila tha i bistra. Tada su svi dunavci bili protočni. Često se nije razlikovao dunavac od živog Dunava. Zvali su se Fokovi, a svaki je nosio još i neko ime. Najveći je bio jednostavno veliki Fok, ali mnogo lepši, bivali su oni mali, koji su krivudali među peščanim sprudovima obraslim starom šumom. Tako je jugoistočna, ili jednostavno mala ada, od obale reke sada bila odeljena Kopanji Fokom. Mrtav dunavac, imenom, okopneli fok, kojim je Ars veslao ka severu, van smisla uzvodno, bio je ono što je ostalo od Lepog Foka. Tu pod ovom velikom vrbom, Voda je usporila i iz nekog, samo njoj znanog razloga, zavrtela jedan veliki lenji vir. U ritmu, nekog, samo reci znanog valcera, lenjo se kovitlajući, od malog foka napravio je poveće jezero bistre, sveže vode. Istočna obala tog jezera bila je obala reke, ali budući obrasla neprohodnom, močvarnom šumom, činila je od lepog jezera, skrovito, sigurno i veoma lepo utočište. Obala ade, sa druge strane bila je pitoma. Vrbaci su leti bili prepuni ptičijeg zova. Zidine Bodroga i vaskolika vreva regionalne prestonice bili su udaljeni dobar sat hoda po prašnjavom putu i preko uzanog mosta, tako da je to virsko jezero ili jednostavno Vir, kako su ga zvali, bilo u ta vremena dosta samotno. Veoma je voleo ovo zabito mesto. Kad god je mogao, Ars je provodio vreme veslajući po Viru ili jednostavno pustivši, da ga tiha voda lenjo vrti u krug.
Često su tu išli. Pokazujući joj iz čamca, onomad, na veličanstveno drvo, govorio bi:
- Lina dušo, dobro pogledaj ovo drvo i zapamti ga. Mnogi će te uveravati, da na pravdi Boga nema jačeg drveta nego što je veliki gospodar Hrast. Biće svi oni u pravu, iako će malo ko, od njih znati, da je u dlaku isto tako jaka i vrba. Evo, dobro je pogledaj.
- A je li to isto na pravdi tog Boga? –progovarala je intuicija, tog davnog leta, iz bistre dečije glavice sa dugim kao slama plavim kikicama.
- Skoro da je tako, dete moje. Skoro. To je više, na ljubavi Boginje, reklo bi se, ali videćeš ubrzo, to je skoro isto. Jedino nećeš upoznati baš mnogo njih, koji će ti u tome dati za pravo. Zato, se bolje dobro preispitaj, pre no sa nekim o tome popričaš.
- A šta ako ipak sretnem nekog ko će misliti tako?
- Bićeš tada možda, u prilici da se srećno udaš, ali tvoje srce će do tada već znati da se odluči i bez prevelike pameti, slutim.
Obris ogromne vrbe na obali, mutili su pramenovi magle, sve kroz suze, koje su tekle niz staro lice. U velikoj goloj krošnji, pun Mesec se belasao kroz maglu.
Greške i zablude, sve je što ti dadoh. Oprosti mi Lina.
Prestao je da vesla.
Nekontrolisana, čikla se zanela polako ka obali, bilo mu je svejedno, Nagnut nad tamnu vodu, video je samo to detinje lice, žive plave okice, pege od sunca. Pustio je da ga tuga preplavi.
Ubrzo, nakon Velike Poplave, zaborav je odneo i malu Adu i Lepi Fok sa prelepim Virom. No, priča o Lini Ribarevoj, veštici slomljenog srca, živela je još dugo među podunavskim, šokačkim življem, uglavnom oko dečijih kreveta, u rane večernje sate. Ali, kao što nijedna reka ne može da zasluži svoje ime, ako bar jednom, negde na svom toku ne ponre u nedra majke Zemlje, da bi isto tako, ko zna gde, opet izašla na Sunce, tako je i tok Reke svih reka, kojom plovi sve što smo ikad znali, zajedno sa nama svima, pun velikih i malih ponora, a o brzacima i podmuklim hridima da se i ne govori. Reka vremena nosi sve što znamo, a samo Ona zna kad, gde i da li će uopšte, nešto jednom odnešeno, ponovo izroniti na videlo Sunca istoga. E, a čovek, koji u svojoj detinjoj bezobzirnosti misli da može da učini sve što mu padne na pamet, samo je jedna ne baš precizna alatka, vođena namerom Njenom. Tako je posle mnogo vekova, sagradivši velike nasipe duž korita velikog Foka oteo reci veliki deo njenog korita i usput doprineo da jedan deo male ade sa Virom opet ugleda svetlo dana.
Priča pak, koja poput plašljive srne, ima svoje načine, da tako plaha i krhka nadživi armije lovaca lako kao i mora i planine, znala je da posle četiri veka prepozna Vir, ili bar ono što je od njega ostalo i da se tu smesti, promenivši mu ime u Linin Vir. Valjda zato, što je reci oteto na silu i bez pitanja, mesto osim svojih obrisa više ništa nije zadržalo od svoje lepote. Bila je to jedna sumorna baruština u plitkoj muljevitoj mrtvaji, koju je svako normlan samo obilazio. Turobno i sivo mesto pokrivala je šuma koja je umirala u sve suvljem pesku. Tako sumoran i siv, vir je dospeo na zao glas, da privlači jedino umobolnike i samoubice.
Žene uglavnom.
Njegovo ime, baš kao kao i priča, postalo je sinonim za tužne krajeve mnogih potresnih života, par kilometara od Bačkog Monoštora na sever, prema Bezdanu. Sećanja osnovca, pomisli.
Tup udar u gluvoj tišini, uz lak trzaj uverio ga je, da je pristao.
U svetlu tek izašlog meseca, primetio je da se čamac bokom naslonio na stari nakrivljeni daščani gat.
Na gatu je stajala tiha nema prilika, ogrnuta dugim crnim ogrtačem.
Duga plava kosa, rasuta po gruboj čojanoj crnini, presijavala se na mesečini. Radoznale plave oči koje su ga posmatrale pod, kao lan, plavim uvojcima, uvek bi prepoznao. Pun gorčine, primeti odsjaj meseca i u tim dragim očima. Naravno, ali je li moglo drugačije, zapita se još jednom. Bila je to Lina, onakva, kao one noći kada ga je nemo zamolila za Štap, ali tad iznenada nešto drugo u njemu, kao da je odjednom prepoznalo to lice. Lina Ribareva, ali i još neko. Ko li je ta druga, pitao se jedan deo njega. Ista ona mala Lina, ali odakle drugo je znam? Polako istupi na klimavi gat i uz blagi naklon stade pred prikazu.
- Izgubila sam ga. –reče mu tiho i zajeca.
Prepoznavši taj glas, stisnu mu se stomak. Pade mu u zagrljaj tiho jecajući. Ars netom oseti nalet samrtne hladnoće, ali grč u stomaku nije popuštao. Otkad je to tuga veštice manje vredna pomisli. Lina podiže pogled i jedan uvojak plave kose pobeže joj na lice. Ars podiže ruku da ga skloni kad odjenom na svojoj smrznutoj poluukočenoj šaci, oseti nešto veoma toplo. Pogledavši, na tren ugleda na svom dlanu, odsjaj meseca, u kapi suze, tople da otopi led do Budima, ako ne i čak i do Beča. Naravno, pomisli, šta sam ono kaz’o, i ugledavši duboku tugu u tim plavim očima, oseti kako se u njemu budi onaj stari borac za jedinu pravu stvar.
- Polako Malena, u mojoj kući samo ja plačem i to kad me ne gledaju.
- Bacila sam ga u vodu, da ti ga bar nisam iskala, kada se njegova kuća srušila u talase. Nisam to htela, Ars ti mi bar veruješ. Obećala sam ti da ću ti ga vratiti, a nemam ga već odavno.
- Nema veze. On je otišao kuda treba.
- Kako znaš?
- Našao sam ga nedavno u jednom žbunu i otposlao ga dalje.
- Ali taj štap, ili nešto u njemu mi duguje, ti znaš mora da održi obećanje.
- Hoće ne brini, samo sam hteo da ti kažem da je sa tvojim obećanjem meni, sve u redu.
- Sve sam izgubila Ars – i dalje je očajavala. Htela sam samo da srušim te gadne zidove, oni su držali moga Antu. Bio bi on sasvim drugi, da ga otac nije naterao na zao glas. Umeo je da bude tako nežan i drag, nikad ga nisi upoznao takvog, ja jesam i svi oni koji su pričali da je osion i obestan, razmažen tatin sin, lažu. Ne znaju, ja znam. Znao je da voli, o još kako Ars, ni slučajno mu nije bilo lako da glumi velikog pretendenta. Kako sam samo mrzela tu njegovu ulogu i te zidove i sve to što su napravili na reci, ali mu nikad ne bih ni taknula kuću. Ti znaš. Sve sam izgubila, kad je onog dana samo skliznula.
- A možda je mogao nekako da ispliva? –uteha mu se namah učini glupavom.
- Nije mogao! Nikad nije naučio da pliva, plašio se vode, kao da je slutio, a samo sam ja to znala.
Princ sa reke, pretendent na presto Dunava, a neplivač, pomisli Ars, Možda je njegov otac ipak trebao da mu obezbedi i još ponekog učitelja ili učiteljicu. Ni jedan element ne može sam. Jaka kraljevina, da je nastala na ljubavi ovo dvoje, lako bi potukla turke kod Mohača nekih sto godina posle. Bili su već oslabljeni posle Kosova. i uz pomoć srpskih vazala, koji bi jedva dočekali da se odmetnu od sultana, proterala bi ih iz Evrope, pre nego što se oporave.
Četirsto godina istorije, možda ne bi bilo bačeno.
Da, i Vir bi ostao onako lep pa makar se zvao i Linin. Njih dvoje su zaslužili da Štap održi obećanje Lini, ma šta da je joj je obećao, pomisli Ars. To će biti to, setio se odjednom šta mu je činiti.
- To je tužno Lina, jako tužno, ali Boginja nikada nikome ne uskraćuje da voli, ti to znaš bolje no ja. Pođi sad sa mnom, ovde više poodavo nemaš šta da tražiš. Hoću da ti pokažem gde da tražiš tvog Antu i šta ti već obećano.
- Ali ja ne mogu sada odem odavde.
- Zašto?
- Moram da spašavam ove jadne žene koje dolaze ovamo.

Pošalji "Buđenje 2/4" na Facebook Pošalji "Buđenje 2/4" na Google Pošalji "Buđenje 2/4" na My Yahoo! Pošalji "Buđenje 2/4" na Live Pošalji "Buđenje 2/4" na MySpace Pošalji "Buđenje 2/4" na Twitter Pošalji "Buđenje 2/4" na Digg Pošalji "Buđenje 2/4" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari