Buđenje 1/4 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

U potrazi za ravnotežom

Buđenje 1/4

Oceni ovaj blog
Lokijeve psovke čuo je još samo prigušeno, kroz maglu, bezmalo iz nekog drugog sveta. Bilo je svojevrsno uživanje, tiho sedeti na starom čamcu, nečujno veslati kroz gustu, hladnu vodu i zavlačiti se u gustu maglu, dok plameno crveni zalazak gasne kao i sve što se jednom upalilo. No, kako je tihnuo taj lepi novembarski suton, topilo se i njegovo dobro raspoloženje. Polako odmičući prema dunavcu slušao je Adeptovu raspravu sa Lokijem. Dobri su obojica, mislio je. Na neki način su mi ..., ali koga ja foliram? Dragi su mi na svaki način i žao mi je što odlazim. Tu se više ništa ne može, tako se okrenula karta, ipak, šta god da nas snađe, srešćemo se opet, slutim. Šteta što neću biti prisutan kad Loki ugleda Adepta sa poznatim šeširom na glavi, ali tako mu to ide. Efektne stvari su, ili bez potpisa ili bez prisustva potpisanog. Zeznuti boga zezanja, bilo je ipak neko dosignuće, činilo mu se. Bilo bi lepo, skoro nebeski, makar i na tren ugledati unezveren izraz na Lokijevom licu. Ali ipak ono što je omogućilo da se to dogodi, barem deo toga Arsće nositi negde u sebi, mislio je, i to je mnogo vrednija nagrada, nego ako bi iz nekog levog ugla, na tren ugledao Lokija i isplazio mu se, pokazujući mu rukama magareće uši.
Ma, nije, ali nema veze...
Kada ne bi bilo samovažnosti, valjalo bi je izmisliti. Tako je sigurno i bilo nešto pre postanka. Misli su mu vrludale po svesti. kao u majmuna, dok se u pozadini tamnelo sve više.
Ono što ga je očekivalo za koji sat, nije izgledalo ni malo veselo.
Tiho je zašao u dunavac, magla se vukla u pramenovima preko pramca. Vedro nebo je tonulo u akvamarin i pojavile su se prve zvezde namiguše. Plamen sutona utulio je negde nad Baranjom, daleko na zapadu, daleko, preko Dunava. Dunavac se najvećim svojim delom pružao na sever, uporedo sa tokom živog Dunava, znao je to. Samo odakle, pitao se. Iz sećanja nekog osnovca, koji je nekad, ko zna kad, vitlao ovim prostorima i to je bilo sve. Adeptu je o tome rekao skoro sve što je znao, a to nisu bila sećanja na protekli život gospodara elementa Vode. On je znao Začaranu Šumu i naravno, Jezero, mesto odakle je ponikao sa još Njih troje negde, nekada u nekom vremenu. Sve što je bilo posle, a bilo je svega i svačega u tom dugom životu, sve do ovog trenutka, imalo je veze i čak i sa starim odavno nestalim Bodrogom, ali nikad i ništa sa ovim Kopanji Fokom. On je nastao posle potonuća Bodroga, a postao je plovan još mnogo kasnije. Ars je u ta vremena bio na drugim mestima u Veneciji na primer. Ta misao mu zamuti pogled i zadrhta mu grlo. Odlučno otrevši suzu, pokuša da se priseti ponovo. Neki osnovac, dečak još, vođen radoznalošću sluteći neka nemušta sećanja, provlači se kroz močvarne vrbake. Vođen nekom nejasnom namerom da dokuči neke slutnje, sa ruba nemirnih snova, sećanja. Sećanja ova, Arsova, moja, zapita se. Dobro, nema veze, pomisli. Hajde da vidimo šta zna taj osnovac o svom vremenu. Priča je krenula sama.
Skoro četiri veka posle potonuća Bodroga podignut je veliki nasip uz obalu živog Dunava, prvi koji je bio toliko visok da bi ovaj kraj zaštitio od stalnog plavljenja. Reci je otet veliki bodroški rit. Manjim delom je pretvoren u oranice, a svojim najvećim delom počeo je da se suši i umire. Vode su se povukle, dovoljno da se pokaže jedan veoma dubok stari jaz. Nekadašnji jaz, bočni tok moćne reke, sad muljevita stara mrtvaja.
Ne, to nisu moja sećanja, znao je. Ali čija su onda? Bila su maglovita i daleka, kao na neki san, ali opet mnogo jača. Iz svog iskustva o snovima i prizivima sećanja na njih, nikako nije mogao da se otme utisku, da su ta nekako, od one vrste koja su potisnuta nekom namerom. Nečijom namerom, ali čijom. Lokijeva ujdurma, da Ars zaboravi na tapiju u svom sopstvenom šeširu, je nešto drugo. Loki je uvek i svuda uljez, to mu je u opisu radnog mesta, zašto bi ovde bilo drugačije, pitao se. Svaki pokušaj da se seti, da nekako poveže sebe sa tim sećanjima, završavao je nekim nejasnim slutnjama koje nisu nudile baš nikakakvu spoznaju, čija su. Ni njegova, ni tuđa. Osnovac, dečak? To mu je bilo sumnjivo, ali mu sve to ne bi bilo ni važno, da nije bilo jedne bolne tačke koja se poput mrtvog čvora tvrdoglavo držala za nit života Ars Vicistija. Isto tako izgledalo je, neraskidivo je vezivala sve te maglovite uspomene, kao pokidane konce za taj isti život, njegov.
To je bio njegov prvi susret sa Hekatom. Sve što je rekao Adeptu, bilo je skoro sve čega se sećao. Ali, zašto je od nje tražio, da Mo „ostavi na miru“. Šta je Hekata uopšte mogla da naškodi Gospodarici Vatre? I šta sam to ja mogao da učinim, da to sprečim, a Mo sama nije? I na kraju najbolnije, kako je mogla da me otera kao poslednjeg šibicara i uzme mi visak, čisto kao suvenir? Izis, oko Njeno, kod Hekate kao privezak?
Pitanja bez odgovora, ili bez smisla Ne znaš šta je lepše.
U stvari, uopšte se nije sećao tog svog prvog susreta sa Hekatom. Znao je samo da se dogodio. To je bilo definitivno. Nema sumnje. Otkud bi njegov visak bio kod nje? Definitivno se tako desilo. Oterala ga je, a ipak se ne seća. Tu se nešto jako nije uklapalo. Osim, ako to nije napravio neko, ko je baš hteo, da se ja tako sećam. Da ali ko? I tad mu se ukaže misao koja, kao da je samo čekala pravi trenutak.
- Čija su to sećanja, ako nisu moja? –reče glasno, i ako su moja, čija su onda sećanja na Arsa?
Tišina mirne večeri, bila je jedini odgovor.
Ne vredi, što bi rekao moj drug, Ćaćke, ko god da je, pomisli Ars, veslajući dalje na sever. Odgovori na sva ta pitanja će se ukazati pre ili kasnije, znao je. Ali ako ih ja ne nađem, ako pustim da oni pronađu mene, tad će biti prekasno, do ponoći i tako nema mnogo.
Noć je bila tiha i vedra, jedna od onih, koje u kasnu jesen svojom hladnom vedrinom, čitav predeo otkrivaju svetlosti nebrojenih zveda. Stoga, te noći i nisu tako tamne, kao što bi se oku, naviklom na svetla velegrada na prvi pogled, učinilo.
Pod kristalnim nebom, terana valjda, samo dahom vodenih vila, magla se vukla nisko nad vodom. Poput varljivog sna, provlačeći se kroz suvu trsku, sa same površine vode nudila je pogled na obale, poput nejasnih obrisa barskih vrbaka i mutnih zatona u dubokoj, skoro svečanoj tišini.
Vrbe, stare, vrbe mlade, aod njima gluvi utihli virovi. Ovo je mrtvaja,
-A tok je negde drugde. – reče poluglasno.
Da, tamo su i one. Kako bi se sad rado uhvatio u kolo sa njima, vilama, undinama, ne nego sa rusalkama. Ma to je isto, skoro isto. Da skoro, ali nije isto. Ne, nije isto, naravno da nije, ali kakve to veze ima, pitao se. Arsa je hvatalo očajanje. Neko u njemu poznavao je ovaj mrtvi tok, taman da zna kuda će ga ovdvesti.
Kopanji Fok se uliva u živi Dunav, ali negde severno, iza mesta koje se sa razlogom zove Bezdan.
Postoji i selo koje nosi to ime, tu u blizini, znao je nekako.
Bezdan, sefira koja to nije, a koja se, baš zato ne može zaobići, kaže stara Nauka.
To je mesto, koje je usvari bilo gde, izgleda bilo kako, a razlikuje se od svih ostalih, jer je to jedino mesto na kome sedi demon ništavila.
Horozon.
Racionalna, iliuzarska nauka, pokušala je da ga onesposobi, tako što je njegovim imenom nazvala jedan pojam, koji je čista iluzija. Tipično, nije li?
Horizont, iliti vidik, zamišljena linija, koja odvaja vidljivo od onog što oko ne vidi.
Tačno tako, pomisli gorko. Probali su da pobegnu u iluziju, skoro kao i uvek. Linija, kako je to pitomo, jedna obična linija, stvar beskonačno tanka, ali pak ne bez smisla, a i on je pripitomljen, samo granica onog što vidimo i onog što ne vidimo.
Ej, samo.
- Tako je budale, belosvetske –zavika u tišini.- Samo, još da vidim koliko vam to pomaže, kada dođe vreme svakom od vas da udari nosom u tu „liniju“, a mora da je pređe. Bez odlaganja, bez zaobilaženja i neizostavno lično i personalno. Ta linija je ništavilo, Horozon, takav kakav je i boli ga uvo, šta ste učili iz geografije. Boli ga uvo i što su ga šamani zapada videli kao velikog Orla. Propustiće svakog, bez brige. Niko još nije tu zaglavio, ali niko još nije prošao, a da je preko preneo išta, doli jednu jedinu stvar.
Svoj Tifaret, kaže Nauka Drevnih.
A ja kao luda, žongliram sa dva i pitanje je koji je moj, ako je ijedan?
Badava, pomisli mirno veslajući.
Nisi sam, dopre mu odnekud. Nikad nisi sam.
A ne nisam, pomisli, dureći se. Upravo se razbijam od društvenog života. To je bio taj sarkazam kog je očekivalo nešto u njemu. Sarkazam, koji zna da uravnoteži, setu i melanholiju, njegovih gluvih virova, da je uravnoteži, ali onako malo nakrivo, kao kad kiša napuni čamac do pola, a da. ipak, ima nade da se izprazni, samo ako čamdžija malo zapne ispalcem (drvena lopatica kratke drške, služi za izbacivanje vode iz čamca, sa veslom, predstavlja obavezan nameštaj na čamcu), pa da zaplovi, naravno ako zapne veslom. Nada uvek ima veze sa zapinjanjem, Dakle ima nade, a možda i stvarno nisam sam, pomisli.
Prateći pogledom levu obalu, primeti, da u njenim maglovitim obrisima, odjednom razaznaje poznata mesta. Leva obala Kopanji Foka bila je nekada, jednim svojim delom, istočna obala potopljene Bodroške ade. Naravno, ko bi to zaboravio? U vreme kad je kneza snabdevao vinom, tu blizu su pristajale njegove dereglije. Da li samo zbog magle, ili ko zna čega, stara obala ukazivala se polako. Naprosto je senka svake vrbe nekako sela na svoje mesto i prepoznao je stari kraj. Ubrzo ugleda i isti onaj davno poplavljeni, peščani gaz, gde je često pristajao. Da, sećao se, tamo, malo dalje je bila, ali kao da još uvek stoji, jedna usamljena kuća.
Ribareva.

Pošalji "Buđenje 1/4" na Facebook Pošalji "Buđenje 1/4" na Google Pošalji "Buđenje 1/4" na My Yahoo! Pošalji "Buđenje 1/4" na Live Pošalji "Buđenje 1/4" na MySpace Pošalji "Buđenje 1/4" na Twitter Pošalji "Buđenje 1/4" na Digg Pošalji "Buđenje 1/4" na del.icio.us

Ažurirano 08.03.2012. u 22:24, autor: MPMcB

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari