Gledam u to čudo od androida, moju drugu ljubav, moju prvu ruku, moje zadnje bekstvo, moj šareni svet, gledam... kaže da je danas pun mesec. 99.9% pokrivenosti, da je mesec u devici, da je star 15 dana 16 časova i 47 minuta.
E sad, što gledam, šta tražim, šta bih da vidim? Ne puno tog, samo argument što me boli glava, otkud aritmija, otkud sve te loše stvari baš danas. Popijem lekić, srbin sam, moram da mešam... ujutro crvenu, u podne plavu, a za san uvek jedna bela.. pa kažu da nam zemlja ne valja, a da nije nje ne znam da li bi pregurao dan. Koktel.
Sve je teže biti Ja... ili sve je meni teže biti Ja. Nedopijen, nedorečen, nenaspavan, nedosanjan, nedojeban, neopevan skot. Jedan veliki Ja. Zapljunem se ovde samoživo kad god nemam šta, kad god me gricka mali miš za srednji prst, kad god zadrhtim pred njom, kad se uplašim sebe, kad se prestravim da će me naći, da će me ravnodušnost snaći, da ću postati baš onaj kojeg igram u ovoj igri od brijanja do snivanja... E, jedan veliki Ja, neopevani skot.
Najviše volim kad se ovde zapljunem, pa nema reda, svaka rečinica piše sebe sama, ne liči na prethodnu, a sledeću dovodi u pitanje. Baš isto kao neopevani skot Ja, nedosledan, sebi samom sem u jednom... srce ću sebi istranžirati da vidim ti osmeh, da čujem ti glas, da nasmejanu i veselu te ispratim, da nadu ti probudim i da su ti se snovi ostvarili ubedim. Da živiš, da sanjaš, da snove deliš, druge da raduješ, mene, ponekad samo, kad je teško da se setiš... da uzmeš još nešto.
Pun je mesec, klijent psuje, njih dve ogovaraju mene jednog, ja ponovo delim otkaze jer neko nije savršen, jer nije supermen, jer nije kao mi... jer to je u skladu sa kodeksom ... zabranjena diskriminacija... samo manje uspešni ne smeju se duže zadržavaju u društvu uspešnih. To je kao bolest, epidemija, pa je potreban karantin i naravno udaljenje nesavršenog da ne predje na ove divne nas.
Super je to, volim ja to novo društvo, nekad si mogao da glumiš, nije postojao mobing, nisi mogao da budeš pokvaren već samo podmukao, a to se ne pika, podmukao je tajna osobina u kojoj svi misle da sam divna persona, a ja trljam ruke i podmećem iz zadnje klupe. ...Toga nema više, sad lepo DUM u glavu i budeš javni neopevani skot! Još jedno bravo za mene. Prepotentno volim da budem tema.
Večeras kad dodjem Ona će opet mi pričati kako je bilo teško, kako je Misica kijala i kako se ceo dan nosala, Aleksej će sa vrata vrisnuti ’’BORBA TATA!’’, okom ovim zrikavim, ja ću preko njih tražiti tanjir, jer sam malo gladan, na jedno uvo slušati, glavom klimati, drugom vojnike redjati i borbu započinjati... jedan neopevani skot JA. Naravno da neću ih sobom opterećivati, jer dan i nije bio loš, malo svadje, malo glavobolje, po koji otkaz... sitnica.
Eto, toliko, sad spuštamo zavesu, nameštamo novo lice i pravac medju svet.
E sad, što gledam, šta tražim, šta bih da vidim? Ne puno tog, samo argument što me boli glava, otkud aritmija, otkud sve te loše stvari baš danas. Popijem lekić, srbin sam, moram da mešam... ujutro crvenu, u podne plavu, a za san uvek jedna bela.. pa kažu da nam zemlja ne valja, a da nije nje ne znam da li bi pregurao dan. Koktel.
Sve je teže biti Ja... ili sve je meni teže biti Ja. Nedopijen, nedorečen, nenaspavan, nedosanjan, nedojeban, neopevan skot. Jedan veliki Ja. Zapljunem se ovde samoživo kad god nemam šta, kad god me gricka mali miš za srednji prst, kad god zadrhtim pred njom, kad se uplašim sebe, kad se prestravim da će me naći, da će me ravnodušnost snaći, da ću postati baš onaj kojeg igram u ovoj igri od brijanja do snivanja... E, jedan veliki Ja, neopevani skot.
Najviše volim kad se ovde zapljunem, pa nema reda, svaka rečinica piše sebe sama, ne liči na prethodnu, a sledeću dovodi u pitanje. Baš isto kao neopevani skot Ja, nedosledan, sebi samom sem u jednom... srce ću sebi istranžirati da vidim ti osmeh, da čujem ti glas, da nasmejanu i veselu te ispratim, da nadu ti probudim i da su ti se snovi ostvarili ubedim. Da živiš, da sanjaš, da snove deliš, druge da raduješ, mene, ponekad samo, kad je teško da se setiš... da uzmeš još nešto.
Pun je mesec, klijent psuje, njih dve ogovaraju mene jednog, ja ponovo delim otkaze jer neko nije savršen, jer nije supermen, jer nije kao mi... jer to je u skladu sa kodeksom ... zabranjena diskriminacija... samo manje uspešni ne smeju se duže zadržavaju u društvu uspešnih. To je kao bolest, epidemija, pa je potreban karantin i naravno udaljenje nesavršenog da ne predje na ove divne nas.
Super je to, volim ja to novo društvo, nekad si mogao da glumiš, nije postojao mobing, nisi mogao da budeš pokvaren već samo podmukao, a to se ne pika, podmukao je tajna osobina u kojoj svi misle da sam divna persona, a ja trljam ruke i podmećem iz zadnje klupe. ...Toga nema više, sad lepo DUM u glavu i budeš javni neopevani skot! Još jedno bravo za mene. Prepotentno volim da budem tema.
Večeras kad dodjem Ona će opet mi pričati kako je bilo teško, kako je Misica kijala i kako se ceo dan nosala, Aleksej će sa vrata vrisnuti ’’BORBA TATA!’’, okom ovim zrikavim, ja ću preko njih tražiti tanjir, jer sam malo gladan, na jedno uvo slušati, glavom klimati, drugom vojnike redjati i borbu započinjati... jedan neopevani skot JA. Naravno da neću ih sobom opterećivati, jer dan i nije bio loš, malo svadje, malo glavobolje, po koji otkaz... sitnica.
Eto, toliko, sad spuštamo zavesu, nameštamo novo lice i pravac medju svet.
svi nameštamo svoja lica....po potrebi......teško onom ko ima samo jedno ili dva
