ŽENA KOJE NEMA - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Stipanov Dućan

ŽENA KOJE NEMA

Oceni ovaj blog
Budi se u sterilno beloj sobi, ruku i nogu u gipsu. Pod guzicom mu je plastična posuda i osim tankog prekrivača nema ništa na sebi. Neljubazna bolničarka konstatuje da je budan, gunđa nešto. Kasnije dolazi lekar i objašnjava mu da je teško povređen u saobraćajnoj nesreći, zatim mu detaljno opisuje sve lomove i povrede koje ima. Razabire da je vinovnik nesreće pobegao sa lica mesta, a u bolnicu ga je doneo bračni par što ga je nesvesnog gotovo pregazio prostrtog nasred druma. Nesreća se dogodila dok je stopirao koristeći školski raspust i nalazi se daleko od kuće. Traže broj kućnog telefona i on im ga daje.
U prostoriji je sam. Iako savesno brine o njemu, glavna sestra, štrkljasto pticoliko stvorenje, nedvosmisleno pokazuje duboki prezir. Pri obilasku gadljivo zbacuje čaršave sa njega i grubo ga pomera kada prazni izmetine iz posude. Stid zbog golotinje povlači se pred nezainteresovanošću. Dan kasnije prenosi mu vesti od kuće. Niko neće doći da ga obiđe, predaleko je. Otac će doći po njega kada bude sposoban za putovanje. Ponekad mu se čini da lujka uživa u njegovom trpljenju. Jedini znak osećaja na njoj vidi u osmehivanju kada odbije da mu ubrizga sredstvo za smirenje bolova. Iscrpljen agonijom, često pada u san. Sedam dana kao sedam godina.
U nekom bezvremenom trenutku iz sna ga budi lupanje vrata. U sobu ulazi visoka žena. Prvi utisak o njoj je raskoš. U ruci drži veliki buket, a u drugoj nosi kesu iz supermarketa. Obraća mu se toplim glasom.
- Nadala sam se da ti se ruže dopadaju. U ovo doba teško je pronaći drugo cveće.- ne čeka odgovor već odlaže stvari na rasklimatani sto i okačinje sako na vešalicu. Odevena je u strogi poslovni komplet i cipele visokih potpetica koje kuckaju dok prelazi sobu do plastične posude na prozoru u koju naliva vodu i stavlja cveće. Postavlja to na ormarić kraj njega i pažljivo aranžira. Suviše je iznenađen da bi išta rekao. Posmatra aktivnosti žene koja nerazumljivom opuštenošću privlači stolicu do samog kreveta. Iz kese vadi pomarandžu, seda na stolicu kraj kreveta i ljušti je usresređeno. Milan koristi priliku da je osmotri. Lice joj je bucmasto, široko i okruglo. Duboki podočnjaci su prirodno podnožje krupnih zelenih očiju. Poluosmeh kao da je urezan u široke mesnate usnice, a upečatljive bore čine je markantnom. Podvaljak na bikovskom vratu je jasno uočljiv. Oljuštivši narandžu, odvaja krišku i prinosi mu je ustima. Pogled joj je topao, a osmeh iskren i ne ostaje ništa drugo nego da prihvati. Žena strpljivo čeka da proguta, pa odvaja sledeću krišku. Hrani ga lagano, bez ijedne reči. Njemu su usta neprestano puna pa i pored radoznalosti ne progovara. Zatim posetiteljka iz kese vadi sledeću narandžu i sve se ponavlja. Onda ustaje, pomiluje ga po obrazu i navlači sako.
- Ko ste vi?- Žena ga posmatra toplim pogledom.
- Mira.- kaže, pa napušta sobu.
Sledećeg dana Mira ponovo dolazi i donosi cveće i voće. Sve je isto kao i prethodnog dana. Ne odgovara na pitanja. Smeši se, vlažnom maramicom briše mu lice, dodaje kriške narandži, namešta jastuk. Prihvata je takvu. Misao o njenom dolasku ispunjava vreme prepuno bolova.
Dolazi mu iz dana u dan, po njoj bi se gotovo sat mogao navijati. Ne zna zašto ga obilazi, ali počinje da priča, tek da ubije tišinu. O detinjstvu, o školovanju, o roditeljima. Skoro sve o sebi. Prvih dana posmatrao ju je kao izgubljenu baku. Zatim se utisak pretapa u divljenje, a iskonska snaga te žene sve više ga zaokuplja. Njeno ćutanje podstiče ga na neprestano brbljanje o svemu i svačemu. Ona ne govori ništa, ali povremeno upitno uzdiže obrvu ili pomirljivo klima glavom.
Tokom jedne posete umesto narandži Mira donosi grožđe. Hrani ga istovetno kao i ranije, ali svaki put kada mu zrno prinese ustima oseti na usnama blagotvornu toplotu njenih prstiju. U nekom trenutku uznemirujućeg dodira, oči im se susreću i prvi put primećuje dubinu njenog pogleda. Nešto nije kako treba da bude. To zelenilo preti da mu proguta dušu. Mira ne govori ništa. Iako se naizgled ništa nije promenilo, od toga dana mu više ne donosi narandže.
Tokom poseta što slede zapaža mnogo detalja. Oseća kiselkasti miris njenog znoja oplemenjen tananim daškom parfema. Obrve su joj pažljivo doterane. Ruke snažne. Prsti mesnati i kratki, nokti pažljivo negovani. Kada sedi suknja joj klizi iznad kolena i vidi joj bucmaste noge. Široki listovi utegnuti su u crne čarape. Bokovi su moćni, a dojke krupne. Treći dan prepone reaguju. Tanani čaršav ne uspeva da sakrije izdajničku anatomiju. Mira primećuje šta se dešava i setno se osmehuje.
- Dragi dečače.- te reči su sve čime to pokazuje.
Nekoliko idućih dana njeno prisustvo u njemu izaziva nelagodu. Postaje bolno svestan svoje golotinje ispod tanke prekrivke. Svaki put kada je Mira blizu. telo reaguje. Mira se blago smeši i ne krije pogled dok posmatra blago uzvišenje na pokrivaču. Zid tišine postaje težak. Treći dan Mira prekida tišinu uz malo širi osmeh no obično.
- A devojke? Kako stojiš sa devojkama?- iako je to izrečeno vickastim tonom, trza se. Rumenilo ga obliva.
- Nemam devojku.- Mirine oči postaju blage, a osmeha nestaje.
- Ne sekiraj se dušo. To je dobro.- izraz lica isključuje sarkazam, a promuklost glasa deluje uzbudljivo. Izbegava njen pogled. Slatka zrna sve sporije dolaze do njega, a prsti se sve duže zadržavaju usnama. Kao da se i sam vazduh oko njih ispunio elektricitetom. Ipak, ništa se ne dešava. Mira odlazi istovetno kao što to čini svakog dana.
Posle toga ne dolazi dva dana. Preispitivanja o njenim motivima su sve bleđa i slabija. Potreba za njom postaje manijakalna. Bolova više nema, ali i dalje je u gipsu, kao da je okovan.
Onda se vrata otvaraju i Mira ulazi. Osim cveća u rukama joj je i neki lavor. Kao da nije ni izostajala, rutinski obavlja poslove kao i uvek. Aranžira cveće, privlači stolicu, hrani ga. Bez reči. Potom ustaje i odlazi do umivaonika u uglu sobe. Naliva vodu u lavor, postavlja ga na stolicu, pa navlači iz tašne izvađene gumene rukavice. Zatim naglim pokretom zbacuje prekrivač i pogled joj klizi preko njegovog tela. Anatomija odaje koliko mu je nedostajala i Mirinim licem provejava osmeh. Uzma vlažan peškir iz lavora i počinje da ga pere, počevši od lica. Vrat, grudi bokovi, noge. Svaki pedalj kože laganim pokretima biva čišćen, temeljno istrljan i pažljivim pogledom ispraćen. Kad je najzad telo čisto, dodir vlage se lagano vraća do njegovih prepona. Druga ruka ga blago pomera, okreće na bok i oseća dodir na stražnjici. Pomeraji su nežni i traju dugo, mnogo duže nego što bi to zahtevalo prosto brisanje, Zavlače se među guzove, prate zakrivljenost sedalice, nezadrživo poput elementarne nepogode. Potom ga pokret ruke na ramenu opet poleže poleđuške.
Kad mu je dodirnula spolovilo, on eruptira. Osmeh joj se širi licem, naginje se i spušta mu lagani poljubac na usne. Zatim briše nered koji je napravio, pa ga pokriva. Sređuje sobu i odlazi.
Idućeg jutra lekar se zadovoljno smeška. Stanje se popravilo, nalaže skidanje gipsa. Dan prolazi u ambulanti, na rentgenu, pa opet ambulanti. Noga je slaba, iako je kost zarasla. Oslanja se na štake. Popodne je odmaklo kad se najzad vraća u sobu. Predveče sestra mu javlja da će idućeg dana biti otpušten i da je otac obavešten, pa dolazi po njega. Pa ipak, otac nije stigao odmah. Dozvoljeno mu je da ostane u sobi dok ne stigne. Dva sledeća dana bio je kao zver u kavezu, pogleda uprtog u vrata. Mira nije dolazila. Napolje nije izlazio. Nije imao kuda. Nije znao gde bi našao smirenje.
Trećeg dana rano izjutra otac je došao po njega. Sve vreme dok su prolazili gradom, osvrtao se, tražeći poznati lik. Sve vreme putovanja nagnut kroz prozor gledao je niz prugu.
U početku su Milanovu apatiju tumačili bolovima. Kasnije razočarenjem zbog propalog letovanja. Kad je školska godina počela, njegova zatvaranja u sobu dobronamerno su komentarisali kao - "uči dete". Silne sadnice ruža koje je zapatio u dvorištu radovalo je roditelje. Tek krah na kraju godine doneo je brige. Kosti su zarasle, ali duša nikada.

Godine su potom prolazile.

Bez smisla, bez utehe.

Nikada više nije video Miru, niti je saznao ko je bila i zašto ga je posećivala.

Nalazili su ga gde noću luta prugom pogleda uprtog u daljinu.

Bez reči, bez razuma.

Pošalji "ŽENA KOJE NEMA" na Facebook Pošalji "ŽENA KOJE NEMA" na Google Pošalji "ŽENA KOJE NEMA" na My Yahoo! Pošalji "ŽENA KOJE NEMA" na Live Pošalji "ŽENA KOJE NEMA" na MySpace Pošalji "ŽENA KOJE NEMA" na Twitter Pošalji "ŽENA KOJE NEMA" na Digg Pošalji "ŽENA KOJE NEMA" na del.icio.us

Oznake: err
Kategorije
Priča

Komentari

  1. Marija (avatar)
    Mogu da zamislim da se neko veze i zaljubi u trenucima usamljenosti i bola, to mu dodje kao lek, kao melem na ranu. Ali da izgubi razum zbog toga...neocekivan kraj.
  2. Stipan Severnjak (avatar)
    Razum je kvarljiva roba, Lepotice.