Ume da dosadi...Pa da. Pogotovo kad se uverite da neće da se desi.
Znam, pretpostavite vi tu propast, ali ko još stvarno pomišlja na najgore? Hm, posle nekog vremena će vam to postati normalnije. Prosta psihologija, dizanje garda.
Dobro, sad sam malo prerano rano zaključila celu priču... Nije to sve tako.
Desi se... Ponekad. Retko, ali ipak, desi se...
Samo znate šta? Nije onako... Nikad nije baš onako. I to je ono Malo koje je neverovatno ogromno. U njemu leži kletva od koje okrenemo glavu. Tada. A posle? Počinjemo da žmurimo kad god nam iskrsne pred očima... Onda u jednom trenutku uhvatimo sebe kako pomišljamo da smo nesrećni. Ali to nije tačno... Jedini problem je u tome što je bilo suviše različito. Nedovoljno dobro. Samo smo loše sanjali. Zvučaće vam čudno kada ovo izgovorim, ali treba sanjati realno.
Nasmejali ste se, zar ne? Pretpostavljam da vam je kroz glavu proleteo zaključak kako je sredina u kojoj ste odrasli posadila pogrešne snove u vama. A s druge strane, prilično se dobro pobrinula da ono Malo poraste.
I tu ste. Dosadilo vam je. Pa da. Kasno je da se borite, iako toga još uvek niste svesni. Čak i kad shvatite, nemate hrabrosti da odustanete.
Znam, zbog sredine. Uvek je tako. Ali ne, niste nesrećni. Ne verujete mi? Naravno. Zato što ne verujete ni sebi...
I posle analiziranja uzroka i posledica, i dalje verujete samo snovima. Onima koje ste proglasili lošim. Bezbroj puta, bez ikakvog razmišljanja ili povoda kroz vas protrči onaj osećaj žaljenja što nije bilo bar slično. Bar dovoljno slično da osetite deja vu. Da još jednom zažmurite na ono Malo? U tome leži nesreća...
Znam, pretpostavite vi tu propast, ali ko još stvarno pomišlja na najgore? Hm, posle nekog vremena će vam to postati normalnije. Prosta psihologija, dizanje garda.
Dobro, sad sam malo prerano rano zaključila celu priču... Nije to sve tako.
Desi se... Ponekad. Retko, ali ipak, desi se...
Samo znate šta? Nije onako... Nikad nije baš onako. I to je ono Malo koje je neverovatno ogromno. U njemu leži kletva od koje okrenemo glavu. Tada. A posle? Počinjemo da žmurimo kad god nam iskrsne pred očima... Onda u jednom trenutku uhvatimo sebe kako pomišljamo da smo nesrećni. Ali to nije tačno... Jedini problem je u tome što je bilo suviše različito. Nedovoljno dobro. Samo smo loše sanjali. Zvučaće vam čudno kada ovo izgovorim, ali treba sanjati realno.
Nasmejali ste se, zar ne? Pretpostavljam da vam je kroz glavu proleteo zaključak kako je sredina u kojoj ste odrasli posadila pogrešne snove u vama. A s druge strane, prilično se dobro pobrinula da ono Malo poraste.
I tu ste. Dosadilo vam je. Pa da. Kasno je da se borite, iako toga još uvek niste svesni. Čak i kad shvatite, nemate hrabrosti da odustanete.
Znam, zbog sredine. Uvek je tako. Ali ne, niste nesrećni. Ne verujete mi? Naravno. Zato što ne verujete ni sebi...
I posle analiziranja uzroka i posledica, i dalje verujete samo snovima. Onima koje ste proglasili lošim. Bezbroj puta, bez ikakvog razmišljanja ili povoda kroz vas protrči onaj osećaj žaljenja što nije bilo bar slično. Bar dovoljno slično da osetite deja vu. Da još jednom zažmurite na ono Malo? U tome leži nesreća...