Затварају моја уста, гурајући ми црвену мараму и говорећи да је то за моје добро.
Вежу моје очи стављајући преко њих жути повез.
Вежу ми ноге скулптурама по улици лепљеним силиконом по некада слободним српским улицама..
Руке ми сакате модератори.
Ја сам банована Српкиња, жељез носим око врата, а камење гурам да ми се поново врати и прегази ме. Ја сам банована Српкиња, и док туђе птице певају песме у мојим шумама, ја сам банована српкиња и слушам их. Шапатом преносим ветровима поруку неку, нико је не чује, јер ја сам банована Српкиња. Угушите и овај последњи крик у мени, последњи српски вапај, нека ме не буде више, нека се мермер прелије преко мене и шумско биље нека обрасте мој гроб а ви дођите зором и ликујте над смрћу бановане српкиње! Опело ће ми одржати неме птице, оне које никада не полете а који ће разумети језик немуштих. Они који су имали пуно тога да кажу, умрли су одавно.
Јер ја живим а као да не живим, јер ја живим а као да сам већ умрла, ја сам банована српкиња, сахраните ме, узидајте у зидове окречених графита! Оперите руке крвљу банованих и несталих! Ви наставите да живите над надама и закопаним речима умрлих!
Распните моју мисао, распните моје прсте, оперишите моја уста, отсеците и затворите моје прсте у тамницама што су уместо сунца кречене у жуто, радујте се и ликујте над покопаним умрлима по вашем а ипак живим по божијем промислу!
Вежу моје очи стављајући преко њих жути повез.
Вежу ми ноге скулптурама по улици лепљеним силиконом по некада слободним српским улицама..
Руке ми сакате модератори.
Ја сам банована Српкиња, жељез носим око врата, а камење гурам да ми се поново врати и прегази ме. Ја сам банована Српкиња, и док туђе птице певају песме у мојим шумама, ја сам банована српкиња и слушам их. Шапатом преносим ветровима поруку неку, нико је не чује, јер ја сам банована Српкиња. Угушите и овај последњи крик у мени, последњи српски вапај, нека ме не буде више, нека се мермер прелије преко мене и шумско биље нека обрасте мој гроб а ви дођите зором и ликујте над смрћу бановане српкиње! Опело ће ми одржати неме птице, оне које никада не полете а који ће разумети језик немуштих. Они који су имали пуно тога да кажу, умрли су одавно.
Јер ја живим а као да не живим, јер ја живим а као да сам већ умрла, ја сам банована српкиња, сахраните ме, узидајте у зидове окречених графита! Оперите руке крвљу банованих и несталих! Ви наставите да живите над надама и закопаним речима умрлих!
Распните моју мисао, распните моје прсте, оперишите моја уста, отсеците и затворите моје прсте у тамницама што су уместо сунца кречене у жуто, радујте се и ликујте над покопаним умрлима по вашем а ипак живим по божијем промислу!
