Не знам, да ли сте можда дошли ди сазнања,
да су појединци из ваше средине,
почетком деведесетих, са почетком рата у Хрватској,
отишли у лепу њихову, и тамо обукли униформе....разних усташких формација....
И....нике их било двадесетак година....О њима се чула само по нека реч....
Виђени ту и тамо.... неки у логору, неки су замењени као ратни заробљеници,
а по неко и погинуо.... И прича се ту и завршила....
А нико није имао храбрости да јавно каже,
како су ти модерни пси рата, отишли тамо да протерују Србе,
како су се усељавали у куће истих Срба које су протерали
и како су пленили њихову комплетну имовину.
За залагање у стварању ЛЕПЕ ЊИХОВЕ, многи су добили МИРОВИНЕ,
и као што обично са годинама бива, почела је да их хвата носталгија....
Па смо у прилици данас, захваљујући власти, која се не труди да провери,
где су њени држављани били свих ових година,
да видимо неке људе, са којима смо делили српско небо, до деведесетих.
У моме граду, говорило се, за једнога Ивицу... који је изненада нестао
да је један ов боњих официра у паравојним хрватским јединицама....
И случајно.... прође прича кроз градић.... ВРАТИО СЕ ИВИЦА....
Сви ћуте....Нико због садашње власти....ништа не монемтарише....
Чуло се само, како један човек, који је попустио живцима прича....
Моју мајку су на Купреду силовали....и после тога,
ножем кроз груди закуцали на улазна врата.
Да ли се овако нешто дешава и у вашој средини?
Да можда превише поверења не добијају појединци,
којих није било дужи временски период,
а који су можда окрвавили руке, па чак, који су можда и
психички оболеле а самим тим и опасни по средину у коју су се вратили?
да су појединци из ваше средине,
почетком деведесетих, са почетком рата у Хрватској,
отишли у лепу њихову, и тамо обукли униформе....разних усташких формација....
И....нике их било двадесетак година....О њима се чула само по нека реч....
Виђени ту и тамо.... неки у логору, неки су замењени као ратни заробљеници,
а по неко и погинуо.... И прича се ту и завршила....
А нико није имао храбрости да јавно каже,
како су ти модерни пси рата, отишли тамо да протерују Србе,
како су се усељавали у куће истих Срба које су протерали
и како су пленили њихову комплетну имовину.
За залагање у стварању ЛЕПЕ ЊИХОВЕ, многи су добили МИРОВИНЕ,
и као што обично са годинама бива, почела је да их хвата носталгија....
Па смо у прилици данас, захваљујући власти, која се не труди да провери,
где су њени држављани били свих ових година,
да видимо неке људе, са којима смо делили српско небо, до деведесетих.
У моме граду, говорило се, за једнога Ивицу... који је изненада нестао
да је један ов боњих официра у паравојним хрватским јединицама....
И случајно.... прође прича кроз градић.... ВРАТИО СЕ ИВИЦА....
Сви ћуте....Нико због садашње власти....ништа не монемтарише....
Чуло се само, како један човек, који је попустио живцима прича....
Моју мајку су на Купреду силовали....и после тога,
ножем кроз груди закуцали на улазна врата.
Да ли се овако нешто дешава и у вашој средини?
Да можда превише поверења не добијају појединци,
којих није било дужи временски период,
а који су можда окрвавили руке, па чак, који су можда и
психички оболеле а самим тим и опасни по средину у коју су се вратили?