48 SATI KASNIJE - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Borac za prava zivotinja

48 SATI KASNIJE

Oceni ovaj blog
Nedelja rano popodne, april 199... Trudovi su počeli, i muž me odvodi u porodilište. Nema straha, samo nestrpljenje i iščekivanje onog blaženog trenutka kada prvi put ugledate lice svog deteta. Sam porođaj teško je opisati: boli ali i ne boli, možda zato što znate da su nadolazeći talasi bola nešto sasvim prirodno, te da kulminacija bola ujedno označava blizinu njegovog svršetka i, istovremeno, početka novog života.

Kažu mi da je dečak, dugačak pedeset osam centimetara i težak skoro četiri kilograma. «Mašala, k'o bombona je!» - uzvikuje babica i pruža mi smotuljak. Gledam u njegovo lišce i vidim svoje oči, muževljev nos, mala, napućena usta i već primetne jamice na obrazima, kakve ima i moj stariji, četvorogodišnji sin. Beba liči na brata, liči na mene, na oca, na dedu kada je bio mali, ali je ipak jedinstvena. Dok na kolicima čekam da me prebace u sobu, jedna sestra mi daje injekciju u nadlakticu. Ne pitam šta je to ... Nek me bodu, valjda znaju zašto i kako.
Odvoze me, na kolicima, u sobu na drugom spratu. Ne sećam se ove sobe. Prošli put bila sam sprat niže ili više, u prostoriji sa sedam kreveta punih nasmejanih porodilja. Ovde su samo tri ležaja; jedan je prazan, u drugom je tiha ženica umornog lica. Brbljam o svom tek rođenom detetu – kako je slatko, lepo, zdravo, o imenu koje mu je unapred namenjeno, o svojoj sreći – a moja cimerka uporno ćuti, kao da joj nije do toga da razmenimo utiske o sreći.
U sobu ulazi bolničarka, daje joj neke lekove. «Znate, izgubila sam bebu na porođaju», mrmlja ženica iz susednog kreveta. «Izvinite», odgovaram nevešto i postiđeno, i potom: «Žao mi je.» Ona ubrzo pada u dremku, a ja se pitam, zbunjena, potresena, ali i pomalo ljutito i sebično, zašto sam u sobi sa njom; zbog čega nisam u bučnoj sobi sa drugim srećnim mamama. Nešto je u celoj situaciji čudno, samo što sam odjednom jako, jako umorna i pospana ....

U dva noću budi me glas dežurne sestre: «Šta ćete vi ovde?»
Ja nemam pojma šta znači «ovde», čak za momenat i ne znam gde sam i kako sam tu dospela. Ne sećam se. Znam da sam se porodila, pamtim – najjasnije od svega – lice svog deteta i, kao kroz maglu, injekciju koju mi je dala babica ili neko njoj sličan. Ostatak priče deluje poput sna. Tek pri pogledu na susedni krevet i ženu u njemu, vraća mi se u sećanje da me je tu, na kolicima, dovezla ista osoba koja mi je dala injekciju. Čak se sećam i njenog imena, ispisanog na džepu belog mantila.
«Dovezla me je A.K», kažem.
Sestra odmahuje glavom: «Mora da je neka greška. Ovo je soba za majke mrtvorođenčadi. A i nešto ste, očigledno, pobrkali – ovde nema osobe pod tim imenom. Znala bih da takva postoji, jer u porodilištu radim preko dvadeset godina.»
«Moje dete je u redu, živo i zdravo?» odjednom me obuzima panika.
«Naravno. Broj 799, piše u kartonu. Ustanite, uzmite svoje stvari i pođite sa mnom.»
Penjemo se na sprat, gde me u – napokon – veseloj sobi, čeka krevet. Ovde su sve žene nasmejane. Krajičkom mozga vraćam se na sliku tužne, nesuđene majke i gutam knedlu (kako li joj je sada samoj, možda i bolje bez mog brbljanja i sreće koja je samo još više podseća na njenu tragediju?), ali ne mogu sada da razmišljam o tome ...

Dolazi vreme podoja. Samo meni ne donose bebu. Pitam jednu od sestara zašto; ona odmahuje rukom, nema vremena, zauzeta je deljenjem «paketića» i odgovaranjem na beskrajni niz pitanja novopečenih mama. Pri izlasku iz sobe mi nehajno dobacuje: «Još je rano, u sledećem terminu!»
Dobro – mislim u sebi – verovatno sam samo malo uzdrmana noćašnjom avanturom pa reagujem preterano emotivno.
U sobu potom ulazi neonatolog; svim majkama obrazlaže zdravstveno stanje njihove novorođenčadi. Mene preskače. «Molim vas, a kako je moj sin?» pitam. «Koji ste broj?» «799.» Gleda u spisak i odmahuje glavom: «Ne vodim ga ja, nego moja koleginica.» Ubrzo dolazi i koleginica. «Ne», kaže, «nemam ga na spisku. Jeste li sigurni da je to ispravan broj?» Pokazujem joj svoju porodiljsku narukvicu na kojoj jasno piše 799. «Ništa ne brinite», ljubazno mi se osmehuje, «verovatno još nije u glavnom spisku. Proveriću pa ću vam javiti.»
Prolaze sati, drugi podoj ... a moje dete ne donose. Ne dolazi ni neonatolog da mi javi šta se zbiva.
Uveče, nakon što je prošao i poslednji podoj, kucam na vrata sobe dežurnih sestara. Njih dve puše i piju kafu. «Želim da vidim svog sina!», uzvikujem. «Šta Vam je, ženo? Smirite se! Videćete ga ujutru!» «Ali ja želim SADA da ga vidim!», uporna sam. Objašnjavam ceo sled čudnih događaja; one me nepoverljivo gledaju a jedna od njih me ubeđuje da mora biti da sam nešto od svega samo sanjala ... hoće to da se desi taze porodiljama. «Koji ste broj?»
«799», odgovaram automatski i pokazujem narukvicu.
Polako otvara vrata sobe sa boksovima u kojima, poput naslaganih vekni hleba, leže bebe: «Vidite, ovde su SVE bebe od broja 780 do broja 840. Nijedna ne nedostaje. Prema tome, i vaša je tu.»
«Mogu li da uđem, samo da ga vidim? Biću tiha, obećavam. Zaustaviću i disanje ako treba...»
Ona zatvara vrata. «Ne dolazi u obzir. Zamislite kada bi sve majke pohrlile sa takvim zahtevom. Znate, to prevashodno nije u redu prema bebama – tako remetiti njihov san.»
Pokunjeno se vraćam u sobu. Ne mogu da spavam. Možda sam poludela, možda sam dobila postporođajnu psihozu? Možda sam u trudnoći gledala isuviše loših trilera? Možda sam u sebe unosila neke hemikalije, zatrovanu hranu ... pesticide, koji su uticali na moju moć rasuđivanja? Oko mene svi izgledaju staloženo, niko me ne uzima za ozbiljno, ali, s druge strane, oni nisu u Zoni sumraka. Ovo je samo moj košmar.
Prevrćem se u krevetu i brojim sate.

Ujutru se sve ponavlja: nema mog deteta na podoju, jedan neonatolog kaže kako moj broj nije na njenom, već na koleginicinom spisku; drugi se i ne pojavljuje – ima slobodan dan. Odlazim opet u sobu gde su sestre; ali ovo su sada neke druge, ne žele ni da me saslušaju, i zatvaraju mi vrata ispred nosa. Čujem kako s druge strane okreću ključ u bravi. Odlazim do telefonske govornice u hodniku i zovem rođaka koji je nekada radio u tom istom porodilištu. On me savetuje da se smirim i čekam, te da će – iako bolestan – odmah doći da vidi šta se dešava. Ali, ja ne mogu više da čekam. Jurcam sa sprata na sprat, probijam se kroz kolonade sestara, zblanutih stažista i lekara, i prepreke u vidu lavirinata od ambulanti, soba, ostava. Neko viče da me treba zaustaviti - mene, još jednu histeričnu majku (eto, i čistačicinu kofu sa vodom sam u prolazu oborila) ... a ja kao da letim, otvaram nedodirljiva vrata, psujem i bolnicu, i lekare, i lude i zbunjene ... Zaustavljam se pred poslednjom preprekom: velikim, staklenim vratima, sa kojih visi katanac. Znam da posle njih nema više ničega, pa ni nade. Gruvam o njih. Pojavljuje se mlada sestra, otključava i, pre nego što dođem do daha kako bih, po stoti put, pitala gde mi je dete, kaže: «Vi ste br 799, zar ne? Pa gde ste do sada?»
«Kako to mislite?»
«Vaš sin je ovde već dva dana, u sobi za izolaciju.»
«Šta je «soba za izolaciju»?
«Prostorija za bebe sa infekcijom.»
Srce mi besni u grudima. Teret je samo delimično spao: «Šta mu je, zar je bolestan?»
Sestra je vidno začuđena: misli da sam ja znala gde je on, nije joj jasno – baš kao ni meni – kako se moj sin, zdrava, velika i napredna beba, našao u zabitoj sobici za novorođenčad pod posebnim režimom.
«Ne, nije, savršeno je zdrav. Pođite sa mnom ...»
Uvodi me u prostoriju sa jednim krevecem, u kome leži moje dete. Prepoznala bih ga odmah, među hiljadama drugih beba, čak i da nema narukvicu s brojem. Uvijen je u plavo ćebence, pored kreveca je stočić sa praznom Chicco flašicom, netipičnom za porodilište. Tu je i stolica, sa nečijim ljubičastim džemperom preko naslona. Ali gle, neko je pokušao da prežvrlja broj na plastičnoj narukvici na njegovoj ručici ... U tom momentu ništa me više ne interesuje; grabim dete, silazim do sobe, pakujem stvari. Usput telefonom zovem muža i kažem mu da odmah dođe po nas.
S bebom u naručju stojim ispred porodilišta i čekam. Prilazi mi sestra koju prepoznajem kao jednu od one dve iz sobe sa boksovima, i tiho mi se obraća: «Molim vas, nemojte širiti priču. Reč je o internom problemu loše organizacije. Eto, svima se dešavaju greške ... Bitno je da je sve u redu.»
Nije meni do isterivanja pravde; meni je do toga da se što pre vratim kući sa svojim detetom, u bezbednost, i budem sa svojima. Ništa, što je vezano za ovo mesto, više me ne zanima.
Ali kod kuće, nakon nekoliko dana, ponovo bistrog mozga, počinju da me muče sumnje. Zovem telefonom rođaka i pitam da li mu je poznato šta se, zapravo, desilo. Dobijam odgovor: dve sestre su suspendovane zbog neodgovornosti, a dotična A.K. ne postoji, niti postoji ijedna koja izgleda kao što sam je opisala. I još jedan bitan podatak: nije mi bila prepisana nikakva injekcija, te nije trebalo da je dobijem, niti sam je – zvanično – dobila, iako su analize pokazale tragove nečega čije poreklo nikada nisam saznala.

Nakon toliko godina još uvek se živo sećam svakog detalja, i sećaću ga se do kraja života. Uzroke, motive, namere i okolnosti odavno ne tretiram kao slučajnost ili neodgovornost.

Pošalji "48 SATI KASNIJE" na Facebook Pošalji "48 SATI KASNIJE" na Google Pošalji "48 SATI KASNIJE" na My Yahoo! Pošalji "48 SATI KASNIJE" na Live Pošalji "48 SATI KASNIJE" na MySpace Pošalji "48 SATI KASNIJE" na Twitter Pošalji "48 SATI KASNIJE" na Digg Pošalji "48 SATI KASNIJE" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. bracaco (avatar)
    Previse slucajnosti na jednom mestu da bi se tek tako poklopile :( a u sustini malo se toga u zivotu zaista desava slucajno.
    Dirljiva prica.
  2. Nao (avatar)
    Jao strasnooooo.....najezila sam se Trebalo je to preziveti.... a o slucajnosti ni govora
    Potresena sam ovom tvojom pricom
  3. fisherman1 (avatar)
    Otud li tvoje nepoverenje prema ljudima?z:mrgreen:
    (Iz nekih saznanja sam vecu 1982.u sred noći vozio iz NS u Srbobran da se porodi...
    Tih tridesetak km.smo "preleteli" za dvadesetak minuta...Nigde nikog na putu i "cigla gas"...z:mrgreen:)
    Sad ponekad kad pogledaš sina,pomisliš kako ga mogla gledati tako neka druga "mama"...
    Tih, devedesetih je bio niz slučajeva "mrtvorođenih"beba i tek posle bombardovanja je pukla poznata
    afera nestanka beba...Pretočena je u pojedinačne istrage koje su sve do jedne negde zastale na
    "nedovoljno dokaza"...Horor...
  4. mari47 (avatar)
    Čitala iz tri puta. Kraj je bitan. U svemu drugom neću ni da mislim.
    Dobro je Borac, nisi izašla praznih ruku iz bolnice. Ja jesam. Broja na ručici
    nije ni bilo. Samo znam da bi sada imao 30 i neku.
  5. Aribi (avatar)
    strava i uzas.....
    drago mi je sto se ipak sve dobro zavrsilo....
    mari zao mi je....
    prosto ne mogu da verujem sta se sve radi....
  6. skura58 (avatar)
    Joj sestro, šta si Ti preživela.
    Ali vredi. Stvar na kojima vam muškarci zavide je MATERINSTVO.
  7. ristob (avatar)