Elysia chlorotica je jarko zeleni morski puž. Ne zvuči baš kao najzanimljivije stvorenje na svetu, ali ovi “listovi koji pužu”, nakon što kao mladi pojedu svoju najdražu hranu, algu vrste Vaucheria littorea, više ne moraju jesti ostatak života. Sve što moraju je sunčati se. Naime, ovi puževi se fotosintetizuju.
Fotosinteza, proces stvaranja šećera iz ugljenikovog dioksida, i vode uz pomoć svetla, je sposobnost koja je ograničena na biljke, alge i neke bakterije. U ćelijama algi i biljaka za to postoje posebni odeljci - hloroplasti. Neke snalažljive životinje žive u simbiozi s jednoćelijskim algama ili cijanobakterijama, koje deo šećera proizvedenih fotosintezom ustupaju životinjama, a životinje njima zauzvrat daju neke druge hranjive materije. I svi srećni i zadovoljni. No ovaj puž je otišao i korak dalje - on “krade” hloroplaste iz algi.
Prilikom hranjenja svojom najdražom algom, vrstom Vaucheria littorea, mladi pužići buše ćelije algi i isisavaju njihov sadržaj: većinu ćelijskih delova probave, ali ne i hloroplaste - njih unose netaknute u ćelije svog obimno razgranatog probavnog trakta. Hloroplasti se ne dele i ne prenose u jaja, pa svaka nova generacija puževa mora ponovo uspostavljati simbiozu. Kad jednom nabave dovoljan broj hloroplasta da prežive, mogu sami sebi stvarati hranu poput biljaka, tokom ostatka svog života, odnosno malo manje od godinu dana.
Problem je u tome što hloroplasti ne bi trebalo da funkcionišu izvan biljne ćelije - gotovo 90% gena koji kodiraju proteine potrebne za proces fotosinteze ne nalazi se u samim hloroplastima, nego u jezgru biljke/alge. Budući da životinjske ćelije u jezgru nemaju potrebne gene, hloroplasti jednostavno ne bi trebalo da rade, bez obzira što je očigledno da rade.
Puž kleptoman i to je rešio: da bi ukradeni hloroplasti radili, puževi su “ukrali” i neke fotosintetske gene iz algi. Čak i larve puževa koje nikad nisu bile u kontaktu sa algom poseduju te gene - oni su sastavni deo genoma puža. Smatra se da se jednom jezgro neke progutane alge raspalo u crevu puža i oslobodilo DNA koja je ušla u ćelije probavnog trakta i nekako se ugradila u genom puža. Ipak, velika većina ovih gena (još) nije pronađena kod puža. Mogu li neki geni ovog puža uspešno zameniti algalne ili su algalni fotosintetski proteini ekstremno stabilni i ne raspadaju se više od 10 meseci? Koja god bila tajna ove simbioze, Elysia chlorotica dokazuje nam da je evolucija puno kreativnija nego što smo mogli zamisliti.