Da li je čovek biljojed, mesojed ili svaštojed? Na ovo često postavljeno pitanje svako će dati odgovor prema svom ubeđenju, navikama ili načinu života. Ali da pogledamo građu čovekovog organizma i da, u skladu sa tim, odgovorimo na ovo pitanje.
Bavićemo se sistemom organa za varenje.
Kretanje vilice i oblik zuba
Varenje hrane kod čoveka počinje u ustima. U ustima se dešava usitnjavanje i mešanje hrane sa pljuvačkom kako bi se formirao zalogaj, koji može lako da se proguta. U ustima se započinje i varenje ugljenih hidrata.
Kretanje vilice i oblik zuba omogućuje usitnjavanje hrane u ustima. Čovek može da pomera vilicu u tri pravca - gore-dole, levo-desno i napred-nazad - što je veoma važno za žvakanje. Kada bi čovek mogao da pomera vilicu samo u jednom pravcu, žvakanje bi bilo nemoguće. Naši zubi: sekutići (1 i 2), očnjaci (3), pretkutnjaci (4 i 5) i kutnjaci (6, 7 i 8 ) su takvi da hranu mogu dobro da usitne i samelju kako bi se, uz pomoć pljuvačke, napravila kaša.
Sekutići su oštri kako bi sitnili hranu, očnjaci zašiljeni kako bi odvajali tvrđe delove hrane, a pretkutnjaci i kutnjaci imaju veliku, široku i pljosnatu gornju površinu kako bi hranu mleli. Kada su vilice spojene, pretkutnjaci i kutnjaci gornje vilice naležu na pretkutnjake i kutnjake donje vilice i samim tim drobe hranu.
Ovakav mehanizam usitnjavanja i mlevenja hrane je karakterističan za biljojede, a ne za mesojede. Mesojedi imaju sitne i zašiljene sekutiće koji služe za hvatanje žrtve i sitnjenje mesa, izdužene i zašiljene očnjake koji služe za ranjavanje i ubijanje žrtve. Njihovi kutnjaci su takođe zašiljeni i kada životinje zatvaraju čeljust, oni klize jedni preko drugih čime se stvara mehanizam za odvajanje mesa od kostiju. Zubi mesojeda su retki kako ne bi ostajali komadići mesa između njih. Vilice mesojeda se najčešće pomeraju samo u jednom pravcu i to gore-dole. Mesojedi ne žvaću i ne mešaju pljuvačku sa hranom u tolikoj meri kao biljojedi, već otrgnute komade mesa samo gutaju. Sa druge strane, biljojedi i žvaću i mešaju hranu sa pljuvačkom.
Hemijski sastav pljuvačke
Hemijski sastav pljuvačke dodatno potvrđuje činjenicu da kod čoveka ugljeni hidrati počinju da se vare u ustima, za razliku od proteina čije varenje počinje u želucu. Pljuvačka mesojeda je kisela, odnosno ima malu pH vrednost (1-2), i takva pljuvačka je pogodna za varenje proteina. Za razliku od mesojeda, kod biljojeda i kod čoveka pljuvačka ima veliku pH vrednost (bazna/alkalna je), što je neophodno za bolje varenje ugljenih hidrata.
Želudačna kiselina
Hrana iz usta kroz jednjak dolazi u želudac. U želucu je hrana podvrgnuta želudačnom soku čiji su glavni sastojci želudačna (hlorovodonična) kiselina, sluz koja oblaže želudac kako ga ne bi oštetila želudačna kiselina, i fermenti (enzimi). Želudačna kiselina je 10 puta slabija kod ljudi nego kod životinja-mesojeda. Mesojedi, zahvaljujući tako jakoj želudačnoj kiselini, neutrališu toksine u želucu koji nastaju raspadanjem mesa.
Iz želuca, hrana ide u creva, prvo u tanko, a nesvareni ostatak prolazi u debelo crevo.
Dužina creva
Tanko crevo kod čoveka je dugačko 6-7 m, a debelo crevo 1,5-2 m. Creva čoveka su značajno duža od creva mesojeda, mada i kraća od creva biljojeda. Creva mesojeda moraju da budu kratka kako bi raspadnuto meso brzo prošlo kroz njih. Ako bi se raspadnuto meso dugo zadržalo u crevima, došlo bi do dodatnog stvaranja toksina. Ti toksini bi doveli do nastajanja tumora u crevima mesojeda. Zbog dužine creva biljojeda, hrana kroz njih prolazi i do tri dana. Ako bi se životinja koja je biljojed (recimo krave, ovce, slonovi, žirafe) hranila mesom, uginula bi usled trovanja.
Čovek, zahvaljujući tome što nema tako dugačka creva kao biljojed, neće se otrovati ako povremeno pojede meso. Ali, s obzirom na dužinu, čovekovim crevima više odgovara biljna hrana.
Vlakna
Biljke su bogate vlaknima, za razliku od mesa i proizvoda životinjskog porekla gde vlakana nema. Iako se ne vare, ona potpomažu varenje. Vlakna daju osećaj sitosti i retko će se desiti da se ljudi prejedu kada jedu biljnu hranu. Vlakna, takođe, pospešuju pražnjenje creva, pa se time rešava problem zatvora (tvrde stolice). Ona deluju kao izolator sluzokože od štetnih ostataka hrane, pa se time objašnjava niži procenat raka debelog creva kod ljudi koji jedu hranu bogatu vlaknima. Uz pomoć vlakana se reguliše i nivo šećera i nivo holesterola u krvi.
Ljudima koji se hrane biljnom hranom neće predstavljati problem to što svakog dana jedu biljke, niti će to prouzrokovati da se osećaju loše. Sa druge strane, ljudi koji bi svaki dan jeli meso, posle određenog vremena bi i te kako imali problema sa zdravljem (povišen holesterol, visok krvni pritisak, arteroskleroza, povišeni rizik od srčanog udara, dijabetes, rak itd).
Mi smo u osnovi biljojedi
Da li je čovek biljojed, mesojed ili svaštojed? Naš sistem za varenje jasno daje odgovor na postavljeno pitanje. Po anatomiji i fiziologiji sistema za varenje, mi smo u osnovi biljojedi. Meso možemo da varimo, ali ono ne treba da bude naša osnovna hrana, jer ceo sistem funkcioniše kao sistem biljojeda.
Bavićemo se sistemom organa za varenje.
Kretanje vilice i oblik zuba
Varenje hrane kod čoveka počinje u ustima. U ustima se dešava usitnjavanje i mešanje hrane sa pljuvačkom kako bi se formirao zalogaj, koji može lako da se proguta. U ustima se započinje i varenje ugljenih hidrata.
Kretanje vilice i oblik zuba omogućuje usitnjavanje hrane u ustima. Čovek može da pomera vilicu u tri pravca - gore-dole, levo-desno i napred-nazad - što je veoma važno za žvakanje. Kada bi čovek mogao da pomera vilicu samo u jednom pravcu, žvakanje bi bilo nemoguće. Naši zubi: sekutići (1 i 2), očnjaci (3), pretkutnjaci (4 i 5) i kutnjaci (6, 7 i 8 ) su takvi da hranu mogu dobro da usitne i samelju kako bi se, uz pomoć pljuvačke, napravila kaša.
Sekutići su oštri kako bi sitnili hranu, očnjaci zašiljeni kako bi odvajali tvrđe delove hrane, a pretkutnjaci i kutnjaci imaju veliku, široku i pljosnatu gornju površinu kako bi hranu mleli. Kada su vilice spojene, pretkutnjaci i kutnjaci gornje vilice naležu na pretkutnjake i kutnjake donje vilice i samim tim drobe hranu.
Ovakav mehanizam usitnjavanja i mlevenja hrane je karakterističan za biljojede, a ne za mesojede. Mesojedi imaju sitne i zašiljene sekutiće koji služe za hvatanje žrtve i sitnjenje mesa, izdužene i zašiljene očnjake koji služe za ranjavanje i ubijanje žrtve. Njihovi kutnjaci su takođe zašiljeni i kada životinje zatvaraju čeljust, oni klize jedni preko drugih čime se stvara mehanizam za odvajanje mesa od kostiju. Zubi mesojeda su retki kako ne bi ostajali komadići mesa između njih. Vilice mesojeda se najčešće pomeraju samo u jednom pravcu i to gore-dole. Mesojedi ne žvaću i ne mešaju pljuvačku sa hranom u tolikoj meri kao biljojedi, već otrgnute komade mesa samo gutaju. Sa druge strane, biljojedi i žvaću i mešaju hranu sa pljuvačkom.
Hemijski sastav pljuvačke
Hemijski sastav pljuvačke dodatno potvrđuje činjenicu da kod čoveka ugljeni hidrati počinju da se vare u ustima, za razliku od proteina čije varenje počinje u želucu. Pljuvačka mesojeda je kisela, odnosno ima malu pH vrednost (1-2), i takva pljuvačka je pogodna za varenje proteina. Za razliku od mesojeda, kod biljojeda i kod čoveka pljuvačka ima veliku pH vrednost (bazna/alkalna je), što je neophodno za bolje varenje ugljenih hidrata.
Želudačna kiselina
Hrana iz usta kroz jednjak dolazi u želudac. U želucu je hrana podvrgnuta želudačnom soku čiji su glavni sastojci želudačna (hlorovodonična) kiselina, sluz koja oblaže želudac kako ga ne bi oštetila želudačna kiselina, i fermenti (enzimi). Želudačna kiselina je 10 puta slabija kod ljudi nego kod životinja-mesojeda. Mesojedi, zahvaljujući tako jakoj želudačnoj kiselini, neutrališu toksine u želucu koji nastaju raspadanjem mesa.
Iz želuca, hrana ide u creva, prvo u tanko, a nesvareni ostatak prolazi u debelo crevo.
Dužina creva
Tanko crevo kod čoveka je dugačko 6-7 m, a debelo crevo 1,5-2 m. Creva čoveka su značajno duža od creva mesojeda, mada i kraća od creva biljojeda. Creva mesojeda moraju da budu kratka kako bi raspadnuto meso brzo prošlo kroz njih. Ako bi se raspadnuto meso dugo zadržalo u crevima, došlo bi do dodatnog stvaranja toksina. Ti toksini bi doveli do nastajanja tumora u crevima mesojeda. Zbog dužine creva biljojeda, hrana kroz njih prolazi i do tri dana. Ako bi se životinja koja je biljojed (recimo krave, ovce, slonovi, žirafe) hranila mesom, uginula bi usled trovanja.
Čovek, zahvaljujući tome što nema tako dugačka creva kao biljojed, neće se otrovati ako povremeno pojede meso. Ali, s obzirom na dužinu, čovekovim crevima više odgovara biljna hrana.
Vlakna
Biljke su bogate vlaknima, za razliku od mesa i proizvoda životinjskog porekla gde vlakana nema. Iako se ne vare, ona potpomažu varenje. Vlakna daju osećaj sitosti i retko će se desiti da se ljudi prejedu kada jedu biljnu hranu. Vlakna, takođe, pospešuju pražnjenje creva, pa se time rešava problem zatvora (tvrde stolice). Ona deluju kao izolator sluzokože od štetnih ostataka hrane, pa se time objašnjava niži procenat raka debelog creva kod ljudi koji jedu hranu bogatu vlaknima. Uz pomoć vlakana se reguliše i nivo šećera i nivo holesterola u krvi.
Ljudima koji se hrane biljnom hranom neće predstavljati problem to što svakog dana jedu biljke, niti će to prouzrokovati da se osećaju loše. Sa druge strane, ljudi koji bi svaki dan jeli meso, posle određenog vremena bi i te kako imali problema sa zdravljem (povišen holesterol, visok krvni pritisak, arteroskleroza, povišeni rizik od srčanog udara, dijabetes, rak itd).
Mi smo u osnovi biljojedi
Da li je čovek biljojed, mesojed ili svaštojed? Naš sistem za varenje jasno daje odgovor na postavljeno pitanje. Po anatomiji i fiziologiji sistema za varenje, mi smo u osnovi biljojedi. Meso možemo da varimo, ali ono ne treba da bude naša osnovna hrana, jer ceo sistem funkcioniše kao sistem biljojeda.
