Dušan Radović - Skupljene krpice 03 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Dragance

Dušan Radović - Skupljene krpice 03

Oceni ovaj blog
Naše malo može biti mnogo za one koji nemaju nimalo.

Samo siromašni znaju da ima i siromašnijih od njih, bogati vide samo bogatije od sebe.

Fudbal okuplja dve vrste muškaraca: one koji nemaju devojke i one koji imaju žene.

O svakome se može govoriti loše, samo je potreban povod.

Неки људи нас понижавају својом добротом. Одвикли смо се од доброте. Не разумемо зашто нам неко нешто чини ако не тражи никакву противуслугу. Доброта се не може вратити јер се и не даје.
Добри људи су добри због себе а не због других.

Насмешите се са много доброте и мало, мало горчине. Опростите животу и свету што нису савршени

Човек је постао од мајмуна, али не одједном,
већ дугом борбом с мајмуном у себи.

Morate imati neko, makar tajno mesto, gde cete praviti gluposti. Glupost je potrebna zdravlju. Sloboda da se prave gluposti je zdrava privilegija za koju se sami morate izboriti.

Muškarci ne mrze žene onoliko koliko viču na njih, niti žene vole muškarce onoliko koliko ih slušaju i trpe.

И кад нисмо спавали, боље да смо спавали.
Да сте спавали онда кад нисте спавали,
не бисте урадили оно што сте урадили.
А да нисте урадили то што сте урадили,
сад бисте и даље могли мирно спавати.

Da umemo, mogli bismo lepo provesti ovu sredu
trčeći odmornim nogama za gladnim očima,
puniti srce radošću što postojimo, čuditi se velikoj tajni života,
čiji smo slučajni i srećni gosti.

Има људи болесно сујетних.
Да не би повредили своју сујету,
они избегавају свако искушење.
Паметни су, а крећу се само
међу ограниченим људима.
Способни су, а неће, не смеју ништа да покушају,
плаше се сваког поређења.
Јаки су, али опрезно бирају противнике.
Они не остављају трагове,
већ само добре утиске.

Pre nego što krenete da tražite sreću, proverite – možda ste već srećni. Sreća je mala, obična i neupadljiva i mnogi ne umeju da je vide.

Uvijek je bolje tamo nego ovdje. I uvijek je ljepše ono nego ovo. Nemamo sreće sa onim što imamo i što jesmo. Našu sreću uživaju drugi, a da to možda i ne znaju.

Knjige ne diramo i ne čitamo. Ponekad, iz očajanja, uzmemo po neku knjigu i kad se iznenada suočimo sa njenom lepotom i pameću - to nas dotuče. Bolje da je nismo ni uzimali. Ne bismo znali kako je prazno i pusto živeti bez knjiga.
Ako hoćete izveštaj sa lica mesta o tome zbog čega i kako nastaje MIŠLJENJE, obratite se maloj deci, jedinim živim i autentičnim svedocima onoga dramatičnog trenutak kada još nerazvijena čula i svest prvi put sreću i upoznaju deo po deo velikog sveta i prvi put mogu sama sebe da identifikuju.
Govor i simboli kojima se odrasli služe i komuniciraju zaboravili su lepo i uzbudljivo detinjstvo reči. Izgubljeni raj ličnog upoznavanja i imenovanja, konkretnog, čulnog, životnog povoda za misao i reč - ti slikoviti predeli pripadaju dalekim i davnim danima ranog detinjstva. Bez iskustva, bez pamćenja i znanja, prvi put ovde, deca pipaju očima, ušima, svim čulima, i tim neposrednim i burnim doživljajima daju svoja, autentična imena, vrednosti i karakteristike.
Prvi susret i dodir, prvo iskustvo, prvi pokušaj imenovanja, odgonetanja i razumevanja. Ta jedna mala reč, to jedno, subjektivno i delimično tumačenje - tu je sve bogatstvo sveta i naših doživljaja. Samo još na početku otkrivanja i sazrevanja naši doživljaji imaju temerature, toliko srećne proizvoljnosti, tu neograničenu raznovrsnost. Samo tih nekoliko prvih godina, dok još saznajemo i učimo sami, bez učitelja, škola i standarda.
Samo mladi i gladni radosti i začuđeni mogu toliko da vide i dožive. I niko sem njih ne zna toliko različitih imena za jednu stvar ili pojavu. Bogatstvo tih doživljaja i imena ove male neznalice u sprezi uvek novih i drukčijih konkretnih okolnosti. Sve je za njih novo i sa novim imenom, ako se javi u novim okolnostima i novoj funkciji.
Oni najpre ne znaju ništa a zatim dugo putuju, lutaju i otkrivaju dok ne saznaju "sve".
I tu se završava najlepša čovekova avantura, posle svega nekoliko godina spontanog i nekoristoljubivog života bez smisla i cilja. Udaljimo se od detinjstva a ne približimo cilju. Cilja nema, cilja života, ne sam život, i mi se nostalgično počinjemo vraćati dobu kada smo bili najbliže životu i sebi. Sva umetnost je, čini mi se, pokušaj da se život ponovo doživi ali na onaj način, onim čulima i glađu, onako bogato, slobodno i nevino. Biti detinjast i neozbiljan, jer je sve drugo manje ozbiljno i mudro.
Tu se i dodiruju poezija i ova orginalna i poučna knjiga. I biće malo i pogrešno ako se ovi dragoceni dokumeti budu registrovali samo kao cake ili štosovi.
Ne, ovo je knjiga za razmišljanje i otkrića.

Život prolazi, a mi ne znamo šta bismo s njim.
Mrzi nas ili ne umemo da živimo.
Najradije bismo ga ustupili nekom drugom i
uživali gledajući kako je lep naš život kad ga drugi žive

Pošalji "Dušan Radović - Skupljene krpice 03" na Facebook Pošalji "Dušan Radović - Skupljene krpice 03" na Google Pošalji "Dušan Radović - Skupljene krpice 03" na My Yahoo! Pošalji "Dušan Radović - Skupljene krpice 03" na Live Pošalji "Dušan Radović - Skupljene krpice 03" na MySpace Pošalji "Dušan Radović - Skupljene krpice 03" na Twitter Pošalji "Dušan Radović - Skupljene krpice 03" na Digg Pošalji "Dušan Radović - Skupljene krpice 03" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari