Dušan Radović - Beograde dobro jutro - Predgovor drugi deo - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Dragance

Dušan Radović - Beograde dobro jutro - Predgovor drugi deo

Oceni ovaj blog
Кажу да имућнији сељаци у Србији већ имају радио-станице јачине Студија Б.
Да се сетио, сваки од њих је могао ангажовати и Душка Радовића. Знам да би се он одазвао, а можемо и претпоставити колико бисмо духа и лепоте добили.
Ипак, Душан Радовић је феномен Београда,
Нико се као он није тако срећно служио мас-медијима.
Медијске силе су код нас у рукама најприземнијег света. Баналности и просташтво никада нису имали моћнија оружја.
И оно што је најпрородније код нас је пресадан: на радију и телевизији, у високотиражним ревијама обрео се Душан Радовић. Шта ће он ту? Као да смо народ који крије своју памет.
Где сви фуњаре и отаљавају, он је заложио све силе и цео свој златни мозак. И није рекао ниједну баналност на страшним местима и искушенјима којима се свакодневно излагао. Мислио је готово јавно, а све што је смислио одмах је штампао и емитовао. Зато је усрећио толико савременика и тако је његово његово дело постало својина народа.
Нисмо имали ређи дух са широм публиком, ни мргодније лице са више поклоника.
Осм година свако јутро смишљати афоризме и однах их поверавати слушаовима и ваздуху, јединствен је подвиг у историји културе.
Писцу префињене писмености идеал је била усмена књижевност. Дивио се уметности а припадао једној новој цивилизацији.
Писао је „куварице“, слогане и сонгове, врапце и епиграме, најаве и одјаве. За приредбе и прославе, певаће и матичаре. Писао и говорио на локалоној радио-станици, која се чује до првог брда. И свему прилазио са скрупулозношћу као да се ради о „Горском Вијенцу“.
Кад је озбиљно узимао и оно што није готово нико други – како ли је тек доживљавао оно што уважавају сви?
Често је изјављивао и да је кукавица. А шта ли би све рекао да је био храбар?
Кад видимо шта је све код нас маргина а шта слика, ко је дечји а ко озбиљан писац, ко забављач а ко мислилац, ко је у локалној радио-станици а ко у редакцији енциклопедија, помишљамо помишљамо да је наш човек окренут наглавачке.
Али Радовић је сам одабрао.
Можда је мислио да за ОНО ПРАВО има достојнијих од њега. За оно што је исувише поштовао да би се тиме бавио. Или је чуду прилазио са забрањене стране.
Можда су у праву они који му дају споредно место.
Можда је овај необични класик, радосни очајник, и несумњиво генијални ум, и сам мислио да је тако. А није. Биће да су насели ономе што им је највише одговарало.

Пре седамнаест година умро је Душан Радовић, али од тада до данас као да нико није био мање мртав од њега.
Осам година је у емисији „Београде добро јутро“ оно што ј за тај дан смислио, и већ седамнаест година питамо се шта ли би данас рекао, јер знамо да то што би он рекао више нико не може рећи. Нема два Радовића.
Можда је његова игра са светом и веком почела онога дана када је мали службеник мензе у подруму на Обилићевом венцу написао песму и послао дечјем листу потписну женским именом Рајка Токић. Из „кукавичлука животног и књижевног“ почео је да пише за децу а тај кукавичлук учунио је један од најсмелијих искорака наше модерне уметности. Од Рајке Токић постао је Душан Радовић.
Озбиљну књижевност је исувише поштовао да би се сам њом бавио, а бићњ да је сумњао да се у наше време уопште може писати „озбиљно“.
Ко пише кратко и концизно тешко може живети од писања. А Радовић је живео од књижевног мајсторства.
Присталица јасноће и мрзилац баналности, сав је припадао модерним медијима. Тим више се ужасавао коме су припали у руке радио и телевизија, каквог се оружја у наше доба допао неодговорни и неписмени, приземни свет. Ништа мање чудо није био ни он сам кад се обрео у њему.
Брзо отеран са телевизије, запосли се у „Борби“, али не у листу, него у његовом одељењу за рекламе.
Одатле је отишао у Студио Б, па после мнигих перипетија у превремену пензију. Неостварен сан овог генија је да буде уредник „Политике за децу“. Забеањували су му чак и пароле за акцију чистоће у граду, а последња антологија у којој је заступљен ила је „Бела књига“.
Због свега није био озлојеђен, сувише мудар да би се бавио собом знао је да „свака љубав слепа, али ниједна као самољубље“.
Међу светињама које обасјавају мој живот издваја се пријатељство са Душком Радовићем.
Да су му рекли да оде у Берлин и убије Хитлера он би отишао и убио га! Али од њега су тражене мале услуге и ситне саботаже које је сматрао недостојним. Да се за њу подваљује, поткрада и потказује ме заслужује ниједна отаџбина.
Тако ми је Душан РАдовић описивао свог оца Угљешу.
И Угљешин син Душан као да је био рођен за неки јединствен подвиг. Његов формат се тек указивао у оним искушењима у којима смо се неколико пута обрели попут студентске побуне 1968. Године и хајке против потписника предлога за размишљање. Оно што је тада рекао можда је једино што ће остати запамћено.
Све оно чему је био непоткушљиби и недоступни противник као да је искористио његов одлазак: баналност је зацарила, презнословље се разгаћило, глупаци растићили.
Благо њима кад нису чули шта би им рекао. Душан Радовић се не би плашио нити би „жалио да се замери фукари“.
Рођени смо у исти дан и тај дан бивали заједно. И ја знам шта би ми и данас рекао:
-Не слушај шта ти други причају. Веруј у оно што ти каже онај који те ништа није слагао.

Матија Бећковић, 1999

Pošalji "Dušan Radović - Beograde dobro jutro - Predgovor drugi deo" na Facebook Pošalji "Dušan Radović - Beograde dobro jutro - Predgovor drugi deo" na Google Pošalji "Dušan Radović - Beograde dobro jutro - Predgovor drugi deo" na My Yahoo! Pošalji "Dušan Radović - Beograde dobro jutro - Predgovor drugi deo" na Live Pošalji "Dušan Radović - Beograde dobro jutro - Predgovor drugi deo" na MySpace Pošalji "Dušan Radović - Beograde dobro jutro - Predgovor drugi deo" na Twitter Pošalji "Dušan Radović - Beograde dobro jutro - Predgovor drugi deo" na Digg Pošalji "Dušan Radović - Beograde dobro jutro - Predgovor drugi deo" na del.icio.us

Ažurirano 10.02.2012. u 16:18, autor: LJILJA MMM

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari