Dušan Radović - Beograde dobro jutro - Pregovor prvi deo - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Dragance

Dušan Radović - Beograde dobro jutro - Pregovor prvi deo

Oceni ovaj blog
ДУШАН РАДОВИЋ – ПРИЗНАТИ ГЕНИЈЕ
НЕПРИЗНАТЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Препричавао сам Душану Радовићу шта ми је причао Миодраг Булатовић. Својевремено је у своју самачку собицу примио на конак једног колегу, тадашњег бескућника. У току ноћи пробудио га је пропињањем и мумлањем као у болесном сну. Посунљао је да је подстанар кроз јастук намирисао скривене мушмуле које је држао у врећи иза узглавља. Али није хтео ништа да тврди док не провери. Наредне ноћи, у глуво доба, све се поновило. Нечујно је померао руку по зиду нспипсо прекидач – нагло га окренуо. На светлу се имало шта видети: колега се већ гушио и кркљао. Разјапљене чељусти му беху пуне мушмула и перја.
Онако како ми је пренет, крај згоде сам мање причао а више изгестикулирао – идући руком по ваздуху и нагло окрећући прекидач.
Сељаче, упитао ме Радовић, - зашто би окретао и завртао прекидач. Што га неби само пипнуо?
И заиста, у мојој глави био се задржао онај старински прекидач који се заврће, а ко зна кад је избачен из употребе, док је у Радовићебој свести и језику био најновији модел.
Читалац је већ разумео зашто сам препричавао анегдоту у којој је улогу Булатовићевих мушмула избенада преузео Радовићев прекидач. И да уопште није реч ни о прекидачу ни о мушмулама, наего о једном начину мишљења и дечијој оданости техничким изумима и модерним медијима које је Душан Радовић бише уважио, дубље разумео и срећније искористио него иједан наш писац.
Или је, можда, најређим даром само хранио једну глупост.
Писао је приче и песме, најаве и одјаве, сонгове и скечеве, куварице и сликовнице, синопсисе за филмове и прославе, пароле за акцију градске чистоће и текстове за матичаре. Али се чини да то нису били облици испољавања његовог раскошнод дара него јеловник медија чија је незасита уста ваљало хранити сваког дана. Медији су, а не песник, обесветили песнички чин и песник је њихову принуду прогласио потребом своје природе. Оно што се накада звало шћердовање дара названо је професионализмом, испеченим занатом, охолошћу мајстора, службом своме народу, радом за хлеб. Истина, нико пре њега није био луциднији по пориџби, духовитији на одређену тему, надахнутији у означено време, досетљивији на дати знак, распеванији у готовом калупу, дубљи на плићем месту.
Кад бисмо се загледали ко је био филозоф и шта је све сматрано филозофијом и озбиљном књижевношћу а шта дечјо поезијом, лакше бисмо разумели зашто је Душан Радовић изабрао да буде писац за децу.
Нико није мање личио на дете а више имао душу детета. Од превелике осећајности и племенитости бранио се хумором. Није веровао да се у нашем веку, после свега, може писати озбиљно. Подигао је значај поезије за децу и постао признати геније једне непризнате књижњевности. У ствари, измислио је читаву једну област у којој није било надлежнијих од њега.
Тамо где су други налазили ухлебие и синекуру, нашао је себе и свој језик. Писао је рекламе као да пише законе. И на све што је радио проширио је најдрагоценију ковину. На препреке се није жалио, мислећи да се глупост подразумева. И да слободе има колико и дара. Оспоравао је право да се љуте на народ они који ништа нису учинили за њега. Радио је и мислио готово јавно и све што је смислио одмах емитовао, а ни у највећој стисци као да није рекао ни једну баналност. Био је редак дух који се ужасавао просташтва, а волео широку публику и популарност.
Душан Радовић је показао колико добра могу учинити медији који су иначе починили толика зла и колико може унапредити општи укус оруђе које га је уназадило и упростачило кад је доспело у руке приземног и неодговорног света. Мислио је да поезија треба да обрадује, а не да збуњује и понижава читаоце. И да се истином чува матерњи језик.
Један од оних који је највише марио за књижевно мајсторство, а све се више удаљавао од књижевног живота и књижевних мерила, остајуће изван надлежности књижевне критике.
Говорио је да је уметност компромитована и да му је тешко да га зову уметник, да је књига превазиђена а име песник „није волео ни да чује“.

Својевремено сам за телевизију Београд понудио синопсис за хумористичку серију Књижевник у дворишту. Идеја је била ова: попут других фирми у занатском центру, и књижевник, наш главни јунак, отвара своју радионицу за књижевнњ услуге. Муштерије долазе са својим жељама и исповестима, поручују роман или песму, говор или некролог. Као и сваки мајстор, писац нуди узорке, даје савете, погађа се или ради по ценовнику и своју бештину демонстрира на лицу места.
Радовић је био озарен овом идејом која је и личила на њега и коју нико не би остварио боље од њега.
Чезнуо је за широком публиком, а писао за књижевне зналце, примао поруџбине, а ужасавао се извештачености, писао за естраду, а грозио се баналности и просташтва, одупирао се шаблонима и рвао са навикама, а тежио лакоћи и продуктивности, био изумитељ, а умножавање својих изума препуштао другима. Сањао о великим, а остварибвао се у малим формама. Био класик и законодавац, а уживао славу књижевног ексцентрика.
Једна од неостварених жеља Душана Радовића била је да све што је написао види у једним корицама. Била би то кабаста сваштара, нешто попут Свезнања, Кувара или Пелагићевог Народниг учитеља.
Све што је написао било је скупљено и поређано једно за другим па књига колика год да буде. Спојио би се пар с непаром: приче и рекламе, песме и најаве, скечеви и сонгови, афоризми и интервјуи. Спомињао је врсту слога, илустрације, па чак би се некој искрици, реченици или пароли могло наћо места и на маргини. Само да све буде на једном месту, да се књига може читати где год да се отвори, без редоследа и свемена на време, према расположењу. Обраћао се с овом идејом и једном угледном издавачу и био разочаран што је одбијен.
Записујем ову пишчеву намеру, коју би предузимљив издавач још увек могао остварити, не само зато да се много шта од оног што је Радовић урадио не би погубило и заоравило, већ зато што она сведочи дубљу истину о овом писцу и његовом делу. О чежњи за недоступном целином, о коначном одустајању од те највише амбиције, о свести о унутрашњем јединству његовог рукописа, о једнаком значају који је придавао свему што је радио и на шта је трошио исти фосфор, љубав и дар. Усанљене описе, дијалог скице, призоре који су остали разбацани и неповезани не можемо разумети друкчије сем као одломке, грађу за неку сложену, велику замисао какве је био достојан његов ум и дар. Као што нас остаци храмова опомињу на изгубљену целину.
Радовић је многе пројекте напуштао и остављао недовршене. Одустајао је при самом крају и почињао испочетка са новим планом. Никад није ништа крпио и пресипао, ни преузимао из претходног рукописа.
Хтео је да све буде своје и самородно. Фалиле су му мане, стидео се вештачких спона. И кад није нашао формулу где би потрошио сву грађу коју је годинама припремао и све обукао и једно тело, досетио се да све скупи у једне корице где би сви делови сами хватали везе и бринули о целини.
Иво Андрић је некоме поверио како не воли да пише писма, јер му свака лепа реченица треба за прозу.
На разгледницама које је Душан Радовић слао пријатељима има више поезије него у читавим збиркама песама. Те реченице би се комотно могле укључити у његова сабрана дела. А писао је као што је говорио и подједнако се мучио и са једним и са другим.
Нико није дубљи на плићим местима, нико није трошио скупљи дар на јефтинијим пословима, нико није заложио већу памет у свакодневној служби свом народу, нити сно имали крупније главе на нижим положајима.
Душан Радовић је Иво Андрић који је одбио да одрасте. Андрић који се постидео и почео да пише за децу.
У ствари, требао му је народ, а само деца нису престала да буду народ у време када је једино било поштено и паметно – бити дете.
Радовић је себе доживљавао као примењеног песника који ради по кућама, а сам је написао да је почео да пише за децу „из кукавичлука књижевног и духовног“.
Сад када је све готово и кад му нико не може ништа смемо одати последњу тајну. Тајну коју је песник и од себе крио.
Овај Змај после Змаја је пристао да буде и писац за децу. Његов проницљиви и довитљиви ум само се послижио овим жанром као лукавством да на што безазленији начин покрене што крупнија питања, да што чистије, здравије и ведрије, изрази што дубље и најумније садржаје.
Што је могло за децу не би могло за одрасле. Све је казао као да неће, као да незна шта говори, да би надмудрио и опростио онима који незнају шта раде.
Сада када знамо исход, шта је све и како је рекао, знамо знамо да то није ни могло ни требало друкчије.
Радовићеве песме имају дупло дно и могу се разумети најмање на још један начин. Свака је уникат и свака је послужила као матрица са које су други отискивали оно најбоље што имамо у тзв. Дечијој књижевности.
У нашој модерној поезији имамо мало шта озбиљније од Радовићебих дечјих песама, мало шта крупније од његових ситних досетки, а скоро ништа слободније и дубље мишљено, необичније виђено, скупље и поштеније казано, од његових афоризама.
Писао је за децу а највише читалаца имао међу одраслима.
Исувише мудар да би био дубљи од свога језика и паметнији од свога народа.
Неостварена жеља му је била да напише Буквар.
Мислим да би и тај буквар био - за одрасле. Да смо га бобили имали би смо рашћишћене бар основне појмове. Вратили бисмо се себи и још једном кренули испочетка..
Овако смо остали и без буквара и без Душка Радовића.
Али ако бисмо једном и на неком планинском венцу клесали главе наших великана, један од ретких који би то заслужио, а и имао одговарајућу главу, био би Душан Радовић.

Pošalji "Dušan Radović - Beograde dobro jutro - Pregovor prvi deo" na Facebook Pošalji "Dušan Radović - Beograde dobro jutro - Pregovor prvi deo" na Google Pošalji "Dušan Radović - Beograde dobro jutro - Pregovor prvi deo" na My Yahoo! Pošalji "Dušan Radović - Beograde dobro jutro - Pregovor prvi deo" na Live Pošalji "Dušan Radović - Beograde dobro jutro - Pregovor prvi deo" na MySpace Pošalji "Dušan Radović - Beograde dobro jutro - Pregovor prvi deo" na Twitter Pošalji "Dušan Radović - Beograde dobro jutro - Pregovor prvi deo" na Digg Pošalji "Dušan Radović - Beograde dobro jutro - Pregovor prvi deo" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. LJILJA MMM (avatar)
    Danas je prvi dan, pocetak.

    Zelim vam da vas ne boli ono sto vas je bolelo
    a da vas voli ono sto vas nije volelo.

    Zelim da vam deca budu bolja od vas, da se
    vise vi hvalite njima nego oni vama.

    Zelim da vas dobro sluze noge, da na njima
    provedete veci deo nove godine, da imate vise
    posla nego vremena.

    Zelimo vam da budete potrebniji drugima
    nego oni vama.
    Da zelite i mozete vise nego sto vam treba a da
    sve sto vam pretekne podelite sa onima koji ne mogu kao vi.

    Nemojte uzimati mnogo vise nego sto dajete.
    Mislite malo na one kojima ce morati da uzmu
    ono sto vama budu dali.

    Zelimo vam da dobijete stan ako ba nemate ili
    da umete da se radujete ako ga vec imate.
    Da vam ono sto imate ne bude manje od
    onoga sto nemate.

    Zelimo vam, na kraju, da ova godina ima vise srece
    sa vama nego prethodna!

    Običnim...najobičnijim narodnim jezikom govori mu duša kao nebo velika...bez kraja