Tajne Hronike epilog 1/4 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

U potrazi za ravnotežom

Tajne Hronike epilog 1/4

Oceni ovaj blog
Bilo je to u noći tamnog meseca, negde letos, još se je dobro sećao. Dotad je naporno je radio ko zna koliko dugo. Trajalo je, mada drevni ne gledaju na sat, govorilo se. Znanje o podizanju namere i pozivanju potrebnog umeća valjalo mu je još jednom preći. Sve je on to znao, svo znanje ovog Sveta pripada Vazduhu. Ali samo znanje, šta je to? Haos, sukobljenih vetrova koji ne duvaju niotkuda i ne vuku ništa, ama baš nikuda.
Prva spoznaja sa kojom se susreo gospodar Ruže Vetrova, nakon dugog rada, bila je: van svog sveta vrediš koliko i promaja. Bolelo je, kako ne bi, ali ono što su on i Mo započeli i doživeli u relativno kratkom trenutku Vremena, učvrstilo ga je u uverenju da istraje dok ne uspe.
Nije odustajao. Alhemijski rad, mu se nametnuo kao prirodan smer kojim je krenulo njegovo, prvo oblikovanje, a potom i ostvarivanje onoga što gospodar vetrova dotad nikad nije ni želeo, a još manje cenio.
Nepokolebljiva namera, kako je šamani Zapada zovu, jedna od osnovnih sila Vatre, ukazala se Adeptu, kao zasluga za učinjeni prvi korak. Time je, uprkos svim svojim aspiracijama, da sruši ovaj svet, da ga razbije na najsitnije delove, ne mareći šta će i da li će išta od toga nastati, učinio prvi iskorak iz svog sveta, ka vatri, a ne ka vodi, dakle u smeru stvaranja, a ne razaranja. Gledajući kako se večiti sjaj sunca na srebru preobražava u noćni odblesak mudrosti, postade mu jasno žašto ga je Majka kaznila teškom osamom. Instiktivni i neodgovorni ispad u pravcu razaranja, morala je da uravnoteži kaznom, koja ga upućuje u suprotnom smeru samo zato, da bi u svojoj stihijskoj, lakomislenoj i haotičnoj prirodi, uopšte dobio šansu da se odgovorno opredeli, u kom će smeru da krene.
Opredelio se da istraje dok ne uspe. Prvi put oseti zahvalnost prema Njoj i namah uhvati sebe kako netremice blene u plave oči svog starijeg brata. Brzo skrenu pogled, jer mu se učinilo da matori samo što nije bacio neku porugu.
Ars je uporno ćutao, puštajuči brata da nastavi sa rekapituliranjem.
Adept spusti pogled ka visku. Uze ga u šaku i namah oseti težinu srebra. Ivice Izisa bile su oštre i po tome se videlo da je visak izvučen tek nedavno. Srebro je mek metal, tako da su oštre ivice srebrnih predmeta, oštre samo kratko vreme, po njihovoj izradi. Trenje o tkaninu džepa ih veoma brzo istupi. Opet, po izgledu rekao bi, da je to onaj stari Arsov visak. Kada ga je prvi put video, visak je bio načinjen od neke bezbojne prozirne materije koja je na dodir podsećala na neki metal. Potom ga je povremeno viđao kod Arsa, ponekad u mutno žutoj boji mesinga, a ponekad u zagasito crvenoj bakra. No uvek su sve ogrebotine, po kojima bi ga prepoznao, među gomilom sličnih, bile na svojim mestima, uključujuči i onu poveću, koju je on sam napravio, kada je njime gađao Arsa, u vremena, kad je još hteo da uči radiesteziju. Kao i uvek tako i sad u srebru, opet su ga sve ogrebotine čekale na starim mestima. Bio je to Arsov Izis. Priseti se odjednom, da ga kod Arsa nije video već veoma dugo, ali sad je opet bio tu, i to u srebru.
Njegovom.
- Dao sam ga Hekati, pre nekog vremena. –prekide tišinu Ars, osetivši njegovo pitanje.
- Zašto? –izlete mu. Opet sam istrčao, lecnu se, sad će da odvali nešto kao: za babino brašno.
Ars mu se blago nasmeši.
- Da ostavi Mo na miru, pre svega. A i hteo sam nešto još da je pitam.
- To je za nju suviše jeftino, tražila ti je još, sigurno.
- Još kako? Visak je bio avans i od tad, pa sve do malopre dugovao sam joj. Zato ti je i rekla da nema šanse da je izbegnem, dok sam još tu.
- Pa kako si joj onda uopšte izmakao.
- To češ ti meni da objasniš, nadam se.
- Ars, nije vreme za zezanje. Ozbiljno te pitam.
- Ne znam, samo slutim i ne zezam se.
- Šta slutiš?
- Da ćemo nekako da sastavimo celu priču, ako nastaviš sa rekapitulacijom, koju si tako lepo počeo malopre.
- Čitaš misli?
- Nema šanse, samo dobro poznajem svog brata.
- Dobro, znaš da sam se interesovao za alhemiju još od..
- Bolje nastavi tačno tamo gde si stao. Nema potrebe da sad počinjemo od Totove svadbe.
- OK. Namera je sila vatre, ali i bez toga bih se okrenuo ka njenoj gospodarici.
- Naravno, takav je tok stvaranja.
- Smer brate, smer. Ovde ti nema tokova i ne prekidaj me više.
- Dobro.
- Trebalo mi je jako mnogo snage da sakupim i usmerim sve, što me je sve ovo vreme bacalo na sve strane. Stihija i haos, to sam ja, barem sam to bio, a sad odjednom Namera. Užas, ali za to sam se izborio. Zaslužio sam je, ali potpuno me je promenila. Znam, reći ćeš: izašao si iz svog kvadranta, šta si drugo očekivao, ali jedno je to, što sam znao, da će da se desi, a sasvim je drugo ono što sam na sebi osetio.
Adept odjednom spusti glas do šaptanja.
- Nemoj da bi me slučajno prekinuo kad pričam o osećajima. –nastavi– Jedva nalazim reči za to. Bilo bi mi lakše, da samo mislim o tome, ali bolje je da čuješ i moram da budem ovako tih, da me ne čuje neko od silfova. Odmah bih izgubio sav autoritet koji imam nad njima. Zato, ako ugledaš nekog od njih odmah mi kaži.
Silfovi, bića vazduha, važe kao izuzetno svojeglava i nevaspitana stvorenja. Kako to izgleda, uspostavljati autoritet nad njima, Ars je mogao samo da naslućuje.
- Kad smo već kod toga, evo ide Flo i nosi nam pivo. –reče Ars.
Sitna Flo izbi na čistinu, posrćući sa dve velike krigle piva. Kad je stigla do njih, uspela je da se namesti u komičnu pozu uštogljenog konobara. Visoko podigavši nos, zatvorenih očiju, ignorišući ih, važno prošeta pored njih dvojice i prozbori zvanično:
- Biće posluženo kod bunara „cenjena gospodo“.
Pođoše za njom i sedođe na klupu. Dan je i dalje bio miran, osunčana klupa pružala je utisak udobnog kutka. Popodnevno sunce se odsijavalo u zlatu punih krigli. Pivo je bilo odlično i čim su seli Ars upita:
- Kako ti uopšte uspeva, da ih držiš pod kontrolom?
- Silfove? Au ne pitaj. Derem se, na njih, pretim, neke moram da tučem, neke da gazim nogama, da proklinjem i onda ima šanse da me slušaju jedno par dana, a onda opet iz početka.
Arsa ovo podseti na neke otvorene razgovore sa određenim tritonima, pruživši mu namah, neke inspinirativne ideje.
- Teško mi je da nađem reči. –nastavi Adept ispod glasa, otpivši jedan dug gutljaj. –Bio sam istrajan, nije da nisam. Danima sam se koncentrisao samo na to kako da sagradim peć za livenje, ali to, jednostavno, nije posao koji uzmeš pa radiš i gledaš da ispadne najbliže onom što si zamislio. Sama peć uopšte nije bitna. Isto tako, mogao sam da pravim i baštenski roštilj. Bitno je, da ono što nameravaš, tačno onako kako se ostvaruje, da to gradi i iznutra, tačno ono što nastaje spolja. Ne,ne čekaj, ovako je bolje reći: Uvideo sam, da tačno ono što sam nameravao da stvorim, kako sam krenuo da ga stvaram spolja, kao neki deo ovog sveta, isto tako gradio sam ga iznutra gradeći jedan deo sebe i mnogo više. Tako se grade načini čak principi. Neverovatan osećaj. Mo’š da mi se rugaš koliko hoćeš, ali to je veličanstveno. Ono iznutra je ustvari, ono što je prava stvar. Ono spolja, pre ili kasnije razvuku vetrovi. To je samo kopija. Bez nje se, doduše, ne može ništa započeti, ali ono iznutra je ustvari, ono što smo nas dvoje hteli da stvorimo. To je ono što je Morgana htela da nas dvoje započnemo.
Da stvaraju. To je to, pomisli Ars. Sad još samo jedan detalj i završio sam. E, ali kako ...
-Čekaj! –uzviknu Adept.
Na to se, u obližnjem žbunu nešto pokrenu. Adept opsova, u trenu dohvati kamen sa zemlje i hitnu ga u pravcu malog ušatog silfa, koji je pritajivši se u žbunju očigledno prisluškivao. Silf se dao neverovatno brz beg, ali ipak je dobio kamen u potiljak. Uz bolan jauk, mali stvor stade i poče da psuje Adepta na sav glas.
- Nema veze. –nastavi tiše – Sad se sećam. Rekapitulacija, prava stvar, naravno. Ja sam ga napravio, naravno da je uspelo, ali to nije samo misao. Tu su i osećaji. Zato sam ga i zaboravio, ali sad je sve u redu. Ars, da ne dužim, to se ionako ne da ispričati, ti znaš. Moje iskustvo je kompletno, lepo je što si došao, ali iskreno rečeno, više mi ne trebaš. Više nisam zatočenik ove Šume..
Znam, pomisli Ars, ali jako je lepo kada sad i ti to znaš. Ko zna, možda nikad nisi ni bio. Povratak sećanja u trenutku kad gađa silfa kamenom, ovo je vredelo doživeti, pomisli. Ako ikada budem pričao o tome, nema šanse da mi iko poveruje. Velikim adeptima ljudi, su za to trebali životi mukotrpnog rada na koncentraciji i u miru, a on je to izveo dok je, gađao bilmeza kamenom, teško da može dinamičnije, svakako vredan nauk.
- Iskreno, ne bih duže ni da ti smetam –odgovori Ars, -Čini mi se da ćete vas dvoje, uskoro imati pune ruke posla.
- Da, uviđam šta smo činili, ona i ja i šta nam je činiti. Ustvari mi to već negde odnedavna i činimo. Sećanja i delovanje sada su zajedno. Uspeo sam, ali valjda si i ti nečemu doprineo.
- Naravno da si uspeo, ustvari zaslužio si da uspeš.
Male pomoći velikom delovanju, srećom ne moraju da nose potpise, pomisli. Ars
- Iskreno, pomislio sam malopre, da hoćeš da me hipnotišeš tim viskom. –reče Adept.
- To je bila jedna od opcija, srećom suvišna, no odoh ja sada. Ne znam koliko ti je poznato, imam samo još ovaj dan.

Pošalji "Tajne Hronike epilog 1/4" na Facebook Pošalji "Tajne Hronike epilog 1/4" na Google Pošalji "Tajne Hronike epilog 1/4" na My Yahoo! Pošalji "Tajne Hronike epilog 1/4" na Live Pošalji "Tajne Hronike epilog 1/4" na MySpace Pošalji "Tajne Hronike epilog 1/4" na Twitter Pošalji "Tajne Hronike epilog 1/4" na Digg Pošalji "Tajne Hronike epilog 1/4" na del.icio.us

Komentari