- Pa, čini mi se da je ceo događaj za tvoj ukus, što bi Mo rekla, „malo njanjav“.
- Nema veze, znamo mi tebe kao takvog, već odavno.
- Dobro, hajdemo do jezera, treba mi veslo.
- Znao sam, da se vrti oko jezera, ali ako si mislio da ću u Novembru da se kupam u jezeru, odmah zaboravi.
Ars se nasmeja.
- Ne brini, neće biti kupanja, bar ne koliko ja znam.
- Ovo se zove garancija.
Tokom kratke šetnje do šumskog jezera Ars ponovo utonu u ćutanje. Jezero mu je bilo najdraže mesto u Šumi.
Vedro popodne, polako je klizilo u lepo plamenocrveno predvečerje. Išli su ka zapadu. Kad ugledaše peskovitu obalu, obraslu starim vrbama, Ars prekinu tišinu.
- Jednom je jedan osnovac vitlao svoje zablude ovim prostorima.
Priča, znao sam, pomisli Adept, valjda neće dugo. Mada su mu sve Arsove priče uvek bivale duge i dosadne, seti se odjednom, priča je deo rituala. Pa da, sva njegova prizivanja su priče, zato tako retko koristi formule. Kada se ima vremena, prava priča može mnogo lakše da postavi uzrok, jer lakše i prirodnije dovodi magičara u potrebno stanje uma i duha. Odlučio je da zapamti tu činjenicu. Valjalo bi je čak isprobati, pomisli.
Ars je zaćutao. Prišavši jednoj staroj vrbi, na samoj peskovitoj obali, nagnu se i iza debelog stabla dohvati jedno dunavsko veslo. Pažljivo, da ne remeti mir površine, zagazi do članaka u vodu, pa okrenuvši se Adeptu nastavi:
- Tu negde je na jedan kratak tren, ugledao odsjaj iz ovog jezera, u njenim dubokim zelenim očima, koje nikad neće zaboraviti. Samo jezero, ostalo mu je tad skoro potpuno skriveno. Sanjao ga je ponekad, sluteći ovaj trenutak, sve očaran tim očima, koje su posle, potražile jedan sasvim drugi put, kao što to obično biva sa osnovcima. Na kraju, ostao mu je samo jedan odbljesak sa ove mirne Vode. Svake večeri, kada bi ga se setio, dolazio bi na ovu obalu. Tu, pod ovim vrbama, naučio je svoju prvu mantru, koja je još ponegde poznata, kao stara japanska uspavanka. Godine su prolazile, sve do ovog trenutka, kad je konačno uvideo, da on sam zna za jedan davni odbljesak, ali sa dva jezera, brate moj.
Na jezera dva iz bajke
liče oči moje Majke.
Naokolo stabla vita,
a sred vode, mirne, sjajne,
dva otoka ko dve tajne.
Što ne mogu jednom samo
da poteram čun onamo?...
Na jezera dva iz bajke
liče oči moje Majke.
Na trenutak Adept oseti knedlu u grlu. Bilo mu je malo njanjavo, malo više, ustvari, ali osetio je i kako ga je prošao neki nemir od nekakve nepoznate slutnje. Ne, drhtaj nije definitivno. Gospodar vetrova ne drhti, ali nešto neobično, svakako. Stezao je jasenov štap i namah mu se učini, topao pod dlanom. Nekako moćno topao.
Pratio je pogledom dve suze, koje su klizile Arsovim, najednom nekako mnogo starijim licem. Jedna mu ostade na kaputu, a druga glatko pronađe put, do mirne površine. Pratio je njen kratak let i video je kako pada u jezero, ostavlja na vodi krug, koji se širio, sve dok nije dotakao – oplatu čamca.
Veslo iza drveta bih još i mogao da ne primetim, koliko sam u poslednje vreme često dolazio ovamo i pažljivo osmatrao okolinu, pomisli Adept, ali čamac.
Uska dunavska čikla, spokojno je stajala nasukana na pesak. Potpuno se uklapala u okolinu. Šuma, jezero, obala i na obali čamac, ima li išta normalnije, mislio je. A ja, koji garantujem, da ga malopre tu nije bilo, ja sam nenormalan? Vidi se da je ceo vek proveo među iluzarima. Oni, ne samo da ne vide ništa, oni prosto vape za ovakvim „normalnim pojavama“. Uz pomoć vesla, spretnim skokom, Ars se namesti na kraj čamca. Spustivši veslo u vodu, oseti se ponovo, nekako svoj na svome. Oskudna toplina popodnevnog sunca obli mu lice rumenilom i on se zagleda u sunce zadovoljno žmirkajuči. Prvi put, posle ko zna koliko vremena, Ars oseti zadovoljstvo. Licem mu prođe osmeh. Kako je dobro istesano ovo veslo, pomisli. Možda je radno mesto čamdžije na reci Stiks trenutno upražnjeno. Sigurno bih pobedio na konkursu, a isplatilo bi mi se. Samo da je tamo sunca, kao što nije.
Mačor na popodnevnom suncu, mislio je Adept, gledajući ga. Sve bi dao da može da sedne na kraj čamca i pokvasi veslo. Tad mu odjednom, nešto privuče pažnju na suprotnoj obali jezera. Podigavši pogled, ne primeti ništa neobično. Površina jezera, ogledalo, nad njom izmaglica, kasno rumeno novembarko popodne, prizor kakve Ars jako voli, ništa neobično, ali ipak, nešto se tu nije uklapalo. Adepta jezero nikada nije posebno interesovalo, ali pogledavši malo bolje, na suprotnu obalu, primeti da jedan dobar deo obale, pravo ka zapadu nije zaklonjen izmaglicom, nego jednostavno nije onakav, kakvog ga je, činilo mu se, oduvek poznavao. Umesto žutog šuškavog tršćaka, pravo pred njima sa suprotne obale, doduše malo skriven izmaglicom, oticao je dunavac, vode isto tako mirne i tihe. Surduk od ilovače na njegovoj desnoj obali obasjavalo je popodnevno sunce, kao da to čini i svako drugo popodne. Da, pomisli, on neće otići, odveslaće, a to, što ovo jezero nikad nije imalo veze sa Dunavom... Ma nema veze. Opet se zamajavam glupostima, pomisli. Ali bilo mu je tu nešto čudno. Nakon malopređašnjeg iskustva sa oživljenim sećanjima na svoje Delo, sve više je primećivao neku čudnu promenu kod sebe. Pre bi ga jednostavno bolelo uvo i za zalazak i za čamac i za jezero. Pogotovu bi mu bilo obaška, što njegov brat sedi na čamcu, čkilji u sunce i u tom dugom crnom kaputu, pozira kao ofucana mačorčina. Bilo ga baš briga i sad. Uvek mogu da se okrenem i odem, ko ga šiša, mislio je, ali tu je sad bio i nekakav osećaj, da brata vidi sad i ko zna da li uopšte još. Adept je bio onaj stari, bio je siguran. Nisam hipnotisan, nije me lagao, ali kao da se nadograđujem nečim, mislio je.
Pehar, dođe mu odgovor odnekud. Pehar, Adepte, hteo ti to ili ne. Tamo gde ideš, odnećeš ga, makar.
- Njanjavo sve ovo. Nije li? –upita Ars odjednom.
- Užasno njanjavo! –odgovori Adept, u svom starom stilu, prenaglasivši osećaj gađenja – ali delotvorno, kako vidim.
- Onaj kanal je stari dunavac, zove se Kopanji Fok. –reče, pokzavši veslom preko.
- Bolje mi reci otkud on sad tu.
- Odavno je on tu, ali ako stvarno hoćeš da znaš, seti se Bodroga i Line Libareve.
Adept se trgnu. Nije primetio, pomisli. Nije, malo sutra, znam taj pokvareni osmeh.
Tvrđavu Bodrog odneo je Dunav u vremena, neposredno pred najezdu turaka na ove prostore, raspršivši smeli plan bodroškog kneza da uzme budimski, a potom sedne i na bečki presto. Predanja kažu, da se njegov oholi bezobzirni sin, pod uticajem jednog ne baš bogougodnog učitelja, zbližio sa rečnim polusvetom. Hajčio se kao svaki gospodski deran, sve dok jednoj mladoj veštici nije slomio srce. Potom je, naravno, Voda odnela ono što joj je pripalo. Turci su zatekli samo legendu i ritove. Učitelj mladog kneza je kažu, nosio grčko ime Adeptos Eolos.
- Kave veze imaš ti sa Bodrogom? –upita Adept, pribojavajući se odgovora.
- Prodao sam tamo dosta crnog vina, tih dana. Stari knez je znao da ceni kvalitet.
- A, pa naravno onaj ćopavi trgovac sa št.. –tad prepozna štap, koji je upravo držao. Ars se nasmeši.
Adept osmotri štap i ne misleći previše, uputi mu mentalno pitanje otprilike: „Koji si ti sad faktor ovde?“, najviše iz radoznalosti.
Tog trena Adept je osetio šta drži u rukama. Udar vizije sećanja, umalo ga ne obori. Štap je bio veoma moćan. Moć iz njega govorila je svojim jezikom, prvo Arsovu odluku da ga preda Morgani, priznavši Adepta za nosioca. Potom, zapljusnula ga je cela priča o usponu i padu bodroških zidina. Veći deo je znao već i sam. Oholi knežević, učeći, ovladao mnogim stvarima, željan moći i slave, radi što mu volja. Učitelja u principu, boli uvo, jer svako je kovač svoje sreće, na kraju.
Da, tada je to izgledalo tako jednostavno, seti se. Sada, činilo mu se, da osim toga ima još ponešto. Jeste, na kraju je knežev klinac dobio što je i tražio. Ništa ja nisam kriv, lepo sam mu govorio, da se mane podunavskih veštica, sećao se. Da, ali isto tako, mali je rastao bez majke, dođe mu odjednom, i koga je uopšte imao? Opsednutog oca koji je dan i noć spletkario? Knez je mene i zazvao da mu skinem dete sa vrata, a koga je još mali imao? Nikoga. Koga je slušao i poštovao do obožavanja? Učitelja grka. I šta je uradio? Išao je na vodu dok se nije razbio. Šta drugo? Eeee.
Jedva je prigušio jecaj. Pehar, Adepte. Štap je nastavio nešto blažim tonom.
Ars je čkiljio u sunce.
Taj isti štap je pustio bodroške ade niz maticu, jednu za drugom, po pravu svoje moći koje je istakao ali na nemušto Adeptovo pitanje, ništa više nije kazivao. Adept je znao samo da je negde u to vreme kada je pukao trač za mladog knez ai Linu, naišla neočekivana poplava. Slutio je doduše, da ta malo čudno velika polplava, ima neke veze sa onim cigankama. Za manje od pet dana otišao je ceo grad, sve sa zidinama. Voda se nije čak ni zapenila. Štap, sa jednog koviljskog jasena, vođen rukom devojačke, nedužne, a izneverene prve ljubavi, odmerio je kaznu mučkoj samovažnosti, egoizmu bez premca, a i sredjoevropskom licemerju i oblomovštini, tek, onako usput.
Rukom Line Ribareve, drhtavom, devojačkom.
- Zašto si joj ga dao? –viknu Adept još obuzet strašnom vizijom.
- E, da je tebe tako molila i ti bi joj ga dao. Možda ne tad, ali sad kad si lanuo na svetlo Meseca, sigurno. Tad sam i ja bio tako taze, kao ti sad. Osim toga, kad si video da jedan element radi sam? Ali, manimo se sad toga, brate. To je samo jedan od primera. U ovom svetu ih je bilo više nego svega ostalog.
- Pa zašto si mi onda to priredio.
- Nema veze, znamo mi tebe kao takvog, već odavno.
- Dobro, hajdemo do jezera, treba mi veslo.
- Znao sam, da se vrti oko jezera, ali ako si mislio da ću u Novembru da se kupam u jezeru, odmah zaboravi.
Ars se nasmeja.
- Ne brini, neće biti kupanja, bar ne koliko ja znam.
- Ovo se zove garancija.
Tokom kratke šetnje do šumskog jezera Ars ponovo utonu u ćutanje. Jezero mu je bilo najdraže mesto u Šumi.
Vedro popodne, polako je klizilo u lepo plamenocrveno predvečerje. Išli su ka zapadu. Kad ugledaše peskovitu obalu, obraslu starim vrbama, Ars prekinu tišinu.
- Jednom je jedan osnovac vitlao svoje zablude ovim prostorima.
Priča, znao sam, pomisli Adept, valjda neće dugo. Mada su mu sve Arsove priče uvek bivale duge i dosadne, seti se odjednom, priča je deo rituala. Pa da, sva njegova prizivanja su priče, zato tako retko koristi formule. Kada se ima vremena, prava priča može mnogo lakše da postavi uzrok, jer lakše i prirodnije dovodi magičara u potrebno stanje uma i duha. Odlučio je da zapamti tu činjenicu. Valjalo bi je čak isprobati, pomisli.
Ars je zaćutao. Prišavši jednoj staroj vrbi, na samoj peskovitoj obali, nagnu se i iza debelog stabla dohvati jedno dunavsko veslo. Pažljivo, da ne remeti mir površine, zagazi do članaka u vodu, pa okrenuvši se Adeptu nastavi:
- Tu negde je na jedan kratak tren, ugledao odsjaj iz ovog jezera, u njenim dubokim zelenim očima, koje nikad neće zaboraviti. Samo jezero, ostalo mu je tad skoro potpuno skriveno. Sanjao ga je ponekad, sluteći ovaj trenutak, sve očaran tim očima, koje su posle, potražile jedan sasvim drugi put, kao što to obično biva sa osnovcima. Na kraju, ostao mu je samo jedan odbljesak sa ove mirne Vode. Svake večeri, kada bi ga se setio, dolazio bi na ovu obalu. Tu, pod ovim vrbama, naučio je svoju prvu mantru, koja je još ponegde poznata, kao stara japanska uspavanka. Godine su prolazile, sve do ovog trenutka, kad je konačno uvideo, da on sam zna za jedan davni odbljesak, ali sa dva jezera, brate moj.
Na jezera dva iz bajke
liče oči moje Majke.
Naokolo stabla vita,
a sred vode, mirne, sjajne,
dva otoka ko dve tajne.
Što ne mogu jednom samo
da poteram čun onamo?...
Na jezera dva iz bajke
liče oči moje Majke.
Na trenutak Adept oseti knedlu u grlu. Bilo mu je malo njanjavo, malo više, ustvari, ali osetio je i kako ga je prošao neki nemir od nekakve nepoznate slutnje. Ne, drhtaj nije definitivno. Gospodar vetrova ne drhti, ali nešto neobično, svakako. Stezao je jasenov štap i namah mu se učini, topao pod dlanom. Nekako moćno topao.
Pratio je pogledom dve suze, koje su klizile Arsovim, najednom nekako mnogo starijim licem. Jedna mu ostade na kaputu, a druga glatko pronađe put, do mirne površine. Pratio je njen kratak let i video je kako pada u jezero, ostavlja na vodi krug, koji se širio, sve dok nije dotakao – oplatu čamca.
Veslo iza drveta bih još i mogao da ne primetim, koliko sam u poslednje vreme često dolazio ovamo i pažljivo osmatrao okolinu, pomisli Adept, ali čamac.
Uska dunavska čikla, spokojno je stajala nasukana na pesak. Potpuno se uklapala u okolinu. Šuma, jezero, obala i na obali čamac, ima li išta normalnije, mislio je. A ja, koji garantujem, da ga malopre tu nije bilo, ja sam nenormalan? Vidi se da je ceo vek proveo među iluzarima. Oni, ne samo da ne vide ništa, oni prosto vape za ovakvim „normalnim pojavama“. Uz pomoć vesla, spretnim skokom, Ars se namesti na kraj čamca. Spustivši veslo u vodu, oseti se ponovo, nekako svoj na svome. Oskudna toplina popodnevnog sunca obli mu lice rumenilom i on se zagleda u sunce zadovoljno žmirkajuči. Prvi put, posle ko zna koliko vremena, Ars oseti zadovoljstvo. Licem mu prođe osmeh. Kako je dobro istesano ovo veslo, pomisli. Možda je radno mesto čamdžije na reci Stiks trenutno upražnjeno. Sigurno bih pobedio na konkursu, a isplatilo bi mi se. Samo da je tamo sunca, kao što nije.
Mačor na popodnevnom suncu, mislio je Adept, gledajući ga. Sve bi dao da može da sedne na kraj čamca i pokvasi veslo. Tad mu odjednom, nešto privuče pažnju na suprotnoj obali jezera. Podigavši pogled, ne primeti ništa neobično. Površina jezera, ogledalo, nad njom izmaglica, kasno rumeno novembarko popodne, prizor kakve Ars jako voli, ništa neobično, ali ipak, nešto se tu nije uklapalo. Adepta jezero nikada nije posebno interesovalo, ali pogledavši malo bolje, na suprotnu obalu, primeti da jedan dobar deo obale, pravo ka zapadu nije zaklonjen izmaglicom, nego jednostavno nije onakav, kakvog ga je, činilo mu se, oduvek poznavao. Umesto žutog šuškavog tršćaka, pravo pred njima sa suprotne obale, doduše malo skriven izmaglicom, oticao je dunavac, vode isto tako mirne i tihe. Surduk od ilovače na njegovoj desnoj obali obasjavalo je popodnevno sunce, kao da to čini i svako drugo popodne. Da, pomisli, on neće otići, odveslaće, a to, što ovo jezero nikad nije imalo veze sa Dunavom... Ma nema veze. Opet se zamajavam glupostima, pomisli. Ali bilo mu je tu nešto čudno. Nakon malopređašnjeg iskustva sa oživljenim sećanjima na svoje Delo, sve više je primećivao neku čudnu promenu kod sebe. Pre bi ga jednostavno bolelo uvo i za zalazak i za čamac i za jezero. Pogotovu bi mu bilo obaška, što njegov brat sedi na čamcu, čkilji u sunce i u tom dugom crnom kaputu, pozira kao ofucana mačorčina. Bilo ga baš briga i sad. Uvek mogu da se okrenem i odem, ko ga šiša, mislio je, ali tu je sad bio i nekakav osećaj, da brata vidi sad i ko zna da li uopšte još. Adept je bio onaj stari, bio je siguran. Nisam hipnotisan, nije me lagao, ali kao da se nadograđujem nečim, mislio je.
Pehar, dođe mu odgovor odnekud. Pehar, Adepte, hteo ti to ili ne. Tamo gde ideš, odnećeš ga, makar.
- Njanjavo sve ovo. Nije li? –upita Ars odjednom.
- Užasno njanjavo! –odgovori Adept, u svom starom stilu, prenaglasivši osećaj gađenja – ali delotvorno, kako vidim.
- Onaj kanal je stari dunavac, zove se Kopanji Fok. –reče, pokzavši veslom preko.
- Bolje mi reci otkud on sad tu.
- Odavno je on tu, ali ako stvarno hoćeš da znaš, seti se Bodroga i Line Libareve.
Adept se trgnu. Nije primetio, pomisli. Nije, malo sutra, znam taj pokvareni osmeh.
Tvrđavu Bodrog odneo je Dunav u vremena, neposredno pred najezdu turaka na ove prostore, raspršivši smeli plan bodroškog kneza da uzme budimski, a potom sedne i na bečki presto. Predanja kažu, da se njegov oholi bezobzirni sin, pod uticajem jednog ne baš bogougodnog učitelja, zbližio sa rečnim polusvetom. Hajčio se kao svaki gospodski deran, sve dok jednoj mladoj veštici nije slomio srce. Potom je, naravno, Voda odnela ono što joj je pripalo. Turci su zatekli samo legendu i ritove. Učitelj mladog kneza je kažu, nosio grčko ime Adeptos Eolos.
- Kave veze imaš ti sa Bodrogom? –upita Adept, pribojavajući se odgovora.
- Prodao sam tamo dosta crnog vina, tih dana. Stari knez je znao da ceni kvalitet.
- A, pa naravno onaj ćopavi trgovac sa št.. –tad prepozna štap, koji je upravo držao. Ars se nasmeši.
Adept osmotri štap i ne misleći previše, uputi mu mentalno pitanje otprilike: „Koji si ti sad faktor ovde?“, najviše iz radoznalosti.
Tog trena Adept je osetio šta drži u rukama. Udar vizije sećanja, umalo ga ne obori. Štap je bio veoma moćan. Moć iz njega govorila je svojim jezikom, prvo Arsovu odluku da ga preda Morgani, priznavši Adepta za nosioca. Potom, zapljusnula ga je cela priča o usponu i padu bodroških zidina. Veći deo je znao već i sam. Oholi knežević, učeći, ovladao mnogim stvarima, željan moći i slave, radi što mu volja. Učitelja u principu, boli uvo, jer svako je kovač svoje sreće, na kraju.
Da, tada je to izgledalo tako jednostavno, seti se. Sada, činilo mu se, da osim toga ima još ponešto. Jeste, na kraju je knežev klinac dobio što je i tražio. Ništa ja nisam kriv, lepo sam mu govorio, da se mane podunavskih veštica, sećao se. Da, ali isto tako, mali je rastao bez majke, dođe mu odjednom, i koga je uopšte imao? Opsednutog oca koji je dan i noć spletkario? Knez je mene i zazvao da mu skinem dete sa vrata, a koga je još mali imao? Nikoga. Koga je slušao i poštovao do obožavanja? Učitelja grka. I šta je uradio? Išao je na vodu dok se nije razbio. Šta drugo? Eeee.
Jedva je prigušio jecaj. Pehar, Adepte. Štap je nastavio nešto blažim tonom.
Ars je čkiljio u sunce.
Taj isti štap je pustio bodroške ade niz maticu, jednu za drugom, po pravu svoje moći koje je istakao ali na nemušto Adeptovo pitanje, ništa više nije kazivao. Adept je znao samo da je negde u to vreme kada je pukao trač za mladog knez ai Linu, naišla neočekivana poplava. Slutio je doduše, da ta malo čudno velika polplava, ima neke veze sa onim cigankama. Za manje od pet dana otišao je ceo grad, sve sa zidinama. Voda se nije čak ni zapenila. Štap, sa jednog koviljskog jasena, vođen rukom devojačke, nedužne, a izneverene prve ljubavi, odmerio je kaznu mučkoj samovažnosti, egoizmu bez premca, a i sredjoevropskom licemerju i oblomovštini, tek, onako usput.
Rukom Line Ribareve, drhtavom, devojačkom.
- Zašto si joj ga dao? –viknu Adept još obuzet strašnom vizijom.
- E, da je tebe tako molila i ti bi joj ga dao. Možda ne tad, ali sad kad si lanuo na svetlo Meseca, sigurno. Tad sam i ja bio tako taze, kao ti sad. Osim toga, kad si video da jedan element radi sam? Ali, manimo se sad toga, brate. To je samo jedan od primera. U ovom svetu ih je bilo više nego svega ostalog.
- Pa zašto si mi onda to priredio.