Maks, mlađani potomak plemenite loze velikih šnaucera fon Švarc-Riterhafta, upravo je dobio nove uši. One nekadašnje – klempave i obešene, zbog kojih su mu tepali nedostojnim imenom ’Švrća’, nestale su u par rezova hirurškog noža. Danima ga je nepodnošljivo svrbelo ispod zavoja, ali nije uspevao da dopre šapom do žarišta svraba. Kada bi mu se učinilo da je blizu toga da se počeše, ljudi su na njega vikali ’fuj!’ i preteći mahali svitkom novina.
Pošto su mu skinuli zavoje i opipali čvrstinu hrskavice, Maks je osetio ogromno olakšanje. Više nije bilo peckanja i svrbeža, a ni mekanih krajeva ušiju koje su mu, u trku, lepršale oko glave kao čupave, hipi uške avganistanskog hrta. Umesto njih, sad su štrčala dva špicasta, kruta trougla. Skoro da je zalajao na onog Maksa u ogledalu: pas naspram njega izgledao je mnogo ozbiljnije od četvoromesečnog šteneta i posedovao dostojanstvo svoje rase. Crna, kovrdžava dlaka, guste šiške koje padaju na oči, tamna njuškica i nove uši, koje, poput vrhova neke gotske građevine, streme u vis; u tom opštem crnilu, razaznaje se samo krajičak veselog, crvenog jezika.
Maks je bio jedinstven, i to je znao. Na njegovo rođenje čekalo se već dugo. Generacije Maksovih predaka brižljivo su odabirane za međusobno ukrštanje po Mendelovim pravilima o genetskom nasleđivanju; prababe, čukundede i ostali, čija su imena bila ispisana u Maksovom rodoslovu, poticali su iz najboljih svetskih odgajivačnica, a uramljene fotografije nekih od njih krasile su zamkove nemačkih i engleskih plemića. Maksova majka, Lejdi Ester, stigla je, pre tri godine, iz jedne od tih evropskih zemalja, zbog toga što je njen sadašnji gazda – Mirko, nekadašnji pasionirani lovac, pustolov, a sada ’čovek sa kontaktima’ i povremeni trgovac nekretninama – došao na ideju da se bavi odgojem velikih šnaucera. Mesecima je tragao za mužjakom dostojnim njegove keruše i konačno ga je, prošle jeseni, pronašao na jednoj od izložbi pasa. Ljubavni susreti krupnog Zita od Švarc-Riterhafta i Lejdi Ester upriličeni su, u dva navrata, na poljani beogradskog Ušća. Nije tu bilo previše romantike: psi su se sjedinili pod budnim očima njihovih vlasnika, uz poneko navijanje i prostačko dobacivanje usputnih šetača. Pa, ipak, i takva ljubav urodila je plodom (doduše, ne baš onako kako se nadao Mirko, koji je računao na barem tri-četiri šteneta) i, nakon dva meseca, Maks je doputovao na ovaj svet. Nije odmah ugledao svetlost dana, jer je iz majčine utrobe, kao iz katapulta, izleteo slep i nemoćan; prvo što je osetio, bila je toplina majčinog tela i mlečni miris njenih nabubrelih bradavica. Kao jedino štene Lejdi Ester, polagao je prava na svih pet pari, i nije morao da se gura i bori za svoje mesto na njenom stomaku.
Kako je postepeno progledavao, shvatio je da svojoj majci, ma koliko ga volela, on nije najvažniji. U ljudskom svetu, u kome su živeli, prvi na lestvici hijerarhije bio je Čovek. On je obezbeđivao toplinu doma, on je donosio hranu, od njega je sve zavisilo. Kada je Lejdi Ester jednog dana ljutito odgurnula Maksa od svojih bradavica, pošto ju je, potpuno nenamerno, u svojoj halapljivosti, gricnuo za jednu, Mirko (što je bio sinonim za Čoveka) ga je odvojio od nje. Maks više nije spavao ušuškan u njen mekani zagrljaj, već na prostirci u drugoj sobi. U početku tužan, brzo se prilagodio novom rasporedu. Istraživao je prostor i otkrivao razne zanimljivosti: oštre ivice za glockanje, koje je ublažavalo bol i svrab rastućih zuba; oble predmete, pogodne za kotrljanje i igru; bombone i komadiće izmrvljenog keksa, zaboravljene i zaturene ispod nameštaja, kojima se sladio; papiriće i šuškave novine, koje su ga prosto mamile na cepkanje; spiralne telefonske kablove, idealne za razvlačenje; gumene igračke Čovekovog šteneta, što su pod stiskom Maksovih zubića pištale i svirale. Sve te čudesne stvari predstavljale su neiscrpni izvor zabave.
Majka je više puta u toku dana nekuda odlazila sa Mirkom i vraćala se uvek puna novih mirisa, a Maks ih je nestrpljivo čekao. Vremenom više nije znao čijem se povratku više raduje – njenom ili Mirkovom. Lejdi Ester se sada prema svom sinu jedincu odnosila kao prema smetalu i dosadnjakoviću; na njegove nasrtljive izlive ljubavi, uz koje bi se često i upiškio, odgovarala je namćorastim režanjem i okretanjem glave u stranu. Ona je, inače, važila za vrlo ćutljivo stvorenje, koje je retko davalo glasa od sebe. No, kada bi bili sami, majka je opet postajala ona stara, dobra mama, čistila ga svojim hrapavim jezikom i dopuštala mu maženje i ludorije u vidu pentranja po njenom telu ili grickanja njenog repnog patrljka. Tada bi Maksu davala mudre pouke i učila ga važnim lekcijama o životu. Njena raspoloženja kretala su se od krajnje odbojnosti, pa sve do nastupa iznenadnih nežnosti.
S druge strane, Mirko nikada nije krio svoju naklonost prema Maksu: češkao ga je po stomaku, bacao mu lopticu po sobi, i davao slasne zalogaje iz ruke kada bi Maks vratio lopticu. Za zabranjene igre i razne druge nestašluke postojala je kratka reč ’fuj’, i ponekad, kazna koja se sastojala od udarca novinama po guzi.
U njihovom domu bilo je još ukućana: Mirkova žena, Gordana, i njihovo dvoje dece, Dečak i Beba. Ovo poslednje biće Maksu je bilo najzanimljivije. Slatkasto je mirisalo na mleko i mlataralo ručicama, kao da je pozivalo na igru. Jedanput su mu dozvolili da njušne Bebino stopalo, i on je, ne mogavši da odoli toj mekanoj stvarčici, liznuo njen prst. Očekivao je gromoglasno ’fuj’, i odmah je pobegao ispod stola, ali, umesto toga, svi su se nasmejali. Beba – kako je kasnije zaključio – nije bila nešto zabranjeno; samo je trebalo prema njoj biti nežan i liznuti je svaki put kada to dopuste prilike, i Mirko će ga voleti.
Lejdi Ester se složila sa tim zaključkom. „Ti još ne shvataš koliko smo mi i Oni slični“, rekla mu je, „samo što ljudi to ne znaju. Budi dobar prema njima i pokazuj im koliko ih voliš, i sve će biti u redu.“
Maks je pomislio kako je život, u tom slučaju, lak. Sreća je bila svuda oko njega: uživao je u blagodetima toplog doma, igrao se kad god je to želeo, spavao koliko je hteo, jeo tačno onoliko koliko je njegov stomačić mogao da podnese (ne računajući skrivene poslastice ispod kaučeva i fotelja, i Bebine prolivene kašice, koje bi na brzinu polizao).
A onda su došli trenuci kada su mu isekli, prvo rep, a zatim i uši – bolni i razočaravajući. Niotkuda nije bilo pomoći; štaviše, Mirko je bio taj, koji ga je čvrsto držao dok su mu zabadali injekciju. Koliko god se otimao iz njegovih ruku i cvileo, Maks nije mogao da se otrgne iz čeličnog zagrljaja. Zatim je osetio kako se preko njegovih očiju spušta tamna zavesa, slike i obrisi nestaju u mraku, i uplašio se da će opet biti slep, kako će ga zauvek vratiti u majčinu utrobu, te da više nikada neće videti Lejdi Ester, Mirka, Bebu i ostale. Zaspao je, potpuno neočekivano, i u tom snu doživeo zastrašujuće padanje u ponor, iz koga se, koprcajući zadnjim nogama, iznenada vratio u dnevnu svetlost.
Sve muke bile su zaboravljene nakon što su mu skinuli zavoje i pošto je ugledao drugog Maksa u ogledalu. Njegova majka bila je u pravu kada mu je rekla da će to neprijatno sećanje izbledeti, i da će on izgledati mnogo lepše, baš onako kako i treba da izgleda jedan, i jedinstveni, izdanak Švarc-Riterhafta.
Pošto su mu skinuli zavoje i opipali čvrstinu hrskavice, Maks je osetio ogromno olakšanje. Više nije bilo peckanja i svrbeža, a ni mekanih krajeva ušiju koje su mu, u trku, lepršale oko glave kao čupave, hipi uške avganistanskog hrta. Umesto njih, sad su štrčala dva špicasta, kruta trougla. Skoro da je zalajao na onog Maksa u ogledalu: pas naspram njega izgledao je mnogo ozbiljnije od četvoromesečnog šteneta i posedovao dostojanstvo svoje rase. Crna, kovrdžava dlaka, guste šiške koje padaju na oči, tamna njuškica i nove uši, koje, poput vrhova neke gotske građevine, streme u vis; u tom opštem crnilu, razaznaje se samo krajičak veselog, crvenog jezika.
Maks je bio jedinstven, i to je znao. Na njegovo rođenje čekalo se već dugo. Generacije Maksovih predaka brižljivo su odabirane za međusobno ukrštanje po Mendelovim pravilima o genetskom nasleđivanju; prababe, čukundede i ostali, čija su imena bila ispisana u Maksovom rodoslovu, poticali su iz najboljih svetskih odgajivačnica, a uramljene fotografije nekih od njih krasile su zamkove nemačkih i engleskih plemića. Maksova majka, Lejdi Ester, stigla je, pre tri godine, iz jedne od tih evropskih zemalja, zbog toga što je njen sadašnji gazda – Mirko, nekadašnji pasionirani lovac, pustolov, a sada ’čovek sa kontaktima’ i povremeni trgovac nekretninama – došao na ideju da se bavi odgojem velikih šnaucera. Mesecima je tragao za mužjakom dostojnim njegove keruše i konačno ga je, prošle jeseni, pronašao na jednoj od izložbi pasa. Ljubavni susreti krupnog Zita od Švarc-Riterhafta i Lejdi Ester upriličeni su, u dva navrata, na poljani beogradskog Ušća. Nije tu bilo previše romantike: psi su se sjedinili pod budnim očima njihovih vlasnika, uz poneko navijanje i prostačko dobacivanje usputnih šetača. Pa, ipak, i takva ljubav urodila je plodom (doduše, ne baš onako kako se nadao Mirko, koji je računao na barem tri-četiri šteneta) i, nakon dva meseca, Maks je doputovao na ovaj svet. Nije odmah ugledao svetlost dana, jer je iz majčine utrobe, kao iz katapulta, izleteo slep i nemoćan; prvo što je osetio, bila je toplina majčinog tela i mlečni miris njenih nabubrelih bradavica. Kao jedino štene Lejdi Ester, polagao je prava na svih pet pari, i nije morao da se gura i bori za svoje mesto na njenom stomaku.
Kako je postepeno progledavao, shvatio je da svojoj majci, ma koliko ga volela, on nije najvažniji. U ljudskom svetu, u kome su živeli, prvi na lestvici hijerarhije bio je Čovek. On je obezbeđivao toplinu doma, on je donosio hranu, od njega je sve zavisilo. Kada je Lejdi Ester jednog dana ljutito odgurnula Maksa od svojih bradavica, pošto ju je, potpuno nenamerno, u svojoj halapljivosti, gricnuo za jednu, Mirko (što je bio sinonim za Čoveka) ga je odvojio od nje. Maks više nije spavao ušuškan u njen mekani zagrljaj, već na prostirci u drugoj sobi. U početku tužan, brzo se prilagodio novom rasporedu. Istraživao je prostor i otkrivao razne zanimljivosti: oštre ivice za glockanje, koje je ublažavalo bol i svrab rastućih zuba; oble predmete, pogodne za kotrljanje i igru; bombone i komadiće izmrvljenog keksa, zaboravljene i zaturene ispod nameštaja, kojima se sladio; papiriće i šuškave novine, koje su ga prosto mamile na cepkanje; spiralne telefonske kablove, idealne za razvlačenje; gumene igračke Čovekovog šteneta, što su pod stiskom Maksovih zubića pištale i svirale. Sve te čudesne stvari predstavljale su neiscrpni izvor zabave.
Majka je više puta u toku dana nekuda odlazila sa Mirkom i vraćala se uvek puna novih mirisa, a Maks ih je nestrpljivo čekao. Vremenom više nije znao čijem se povratku više raduje – njenom ili Mirkovom. Lejdi Ester se sada prema svom sinu jedincu odnosila kao prema smetalu i dosadnjakoviću; na njegove nasrtljive izlive ljubavi, uz koje bi se često i upiškio, odgovarala je namćorastim režanjem i okretanjem glave u stranu. Ona je, inače, važila za vrlo ćutljivo stvorenje, koje je retko davalo glasa od sebe. No, kada bi bili sami, majka je opet postajala ona stara, dobra mama, čistila ga svojim hrapavim jezikom i dopuštala mu maženje i ludorije u vidu pentranja po njenom telu ili grickanja njenog repnog patrljka. Tada bi Maksu davala mudre pouke i učila ga važnim lekcijama o životu. Njena raspoloženja kretala su se od krajnje odbojnosti, pa sve do nastupa iznenadnih nežnosti.
S druge strane, Mirko nikada nije krio svoju naklonost prema Maksu: češkao ga je po stomaku, bacao mu lopticu po sobi, i davao slasne zalogaje iz ruke kada bi Maks vratio lopticu. Za zabranjene igre i razne druge nestašluke postojala je kratka reč ’fuj’, i ponekad, kazna koja se sastojala od udarca novinama po guzi.
U njihovom domu bilo je još ukućana: Mirkova žena, Gordana, i njihovo dvoje dece, Dečak i Beba. Ovo poslednje biće Maksu je bilo najzanimljivije. Slatkasto je mirisalo na mleko i mlataralo ručicama, kao da je pozivalo na igru. Jedanput su mu dozvolili da njušne Bebino stopalo, i on je, ne mogavši da odoli toj mekanoj stvarčici, liznuo njen prst. Očekivao je gromoglasno ’fuj’, i odmah je pobegao ispod stola, ali, umesto toga, svi su se nasmejali. Beba – kako je kasnije zaključio – nije bila nešto zabranjeno; samo je trebalo prema njoj biti nežan i liznuti je svaki put kada to dopuste prilike, i Mirko će ga voleti.
Lejdi Ester se složila sa tim zaključkom. „Ti još ne shvataš koliko smo mi i Oni slični“, rekla mu je, „samo što ljudi to ne znaju. Budi dobar prema njima i pokazuj im koliko ih voliš, i sve će biti u redu.“
Maks je pomislio kako je život, u tom slučaju, lak. Sreća je bila svuda oko njega: uživao je u blagodetima toplog doma, igrao se kad god je to želeo, spavao koliko je hteo, jeo tačno onoliko koliko je njegov stomačić mogao da podnese (ne računajući skrivene poslastice ispod kaučeva i fotelja, i Bebine prolivene kašice, koje bi na brzinu polizao).
A onda su došli trenuci kada su mu isekli, prvo rep, a zatim i uši – bolni i razočaravajući. Niotkuda nije bilo pomoći; štaviše, Mirko je bio taj, koji ga je čvrsto držao dok su mu zabadali injekciju. Koliko god se otimao iz njegovih ruku i cvileo, Maks nije mogao da se otrgne iz čeličnog zagrljaja. Zatim je osetio kako se preko njegovih očiju spušta tamna zavesa, slike i obrisi nestaju u mraku, i uplašio se da će opet biti slep, kako će ga zauvek vratiti u majčinu utrobu, te da više nikada neće videti Lejdi Ester, Mirka, Bebu i ostale. Zaspao je, potpuno neočekivano, i u tom snu doživeo zastrašujuće padanje u ponor, iz koga se, koprcajući zadnjim nogama, iznenada vratio u dnevnu svetlost.
Sve muke bile su zaboravljene nakon što su mu skinuli zavoje i pošto je ugledao drugog Maksa u ogledalu. Njegova majka bila je u pravu kada mu je rekla da će to neprijatno sećanje izbledeti, i da će on izgledati mnogo lepše, baš onako kako i treba da izgleda jedan, i jedinstveni, izdanak Švarc-Riterhafta.