Neke sekunde traju duže od ostalih.
Svi znaju da prolaznost vremena nije konstantna. Trenuci straha ili ushićenja se mogu produžiti gotovo u beskonačnost, što se može činiti gotovo kao dužina života. Pa ipak mi ne znamo kako mozak “konstruiše” iskustvo subjektivnog vremena. Zar to ne bi bilo važno znati tako da možemo naći način da ti trenuci potraju ili prođu što brže?
Nedavna studija, koju je napravio izvesni van Wassenhove i njegove kolege, je početak rada, koji može baciti novo svetlo na ovaj problem. Ova grupa je koristila jednostavne eksperimente da bi merila “subjektivna” iskustva vremena. Oni su otkrili da ljudi tačno određuju da li se tačka na ekranu pojavljuje kraće, duže ili jednako dugo vremena kao i neka druga tačka na ekranu. Pa ipak, kada bi povećavali tačku, tako da izgleda da se ta ista tačka pomiče ka posmatraču - odnosno kada bi se tačka “primicala” - onda bi se dogodilo nešto interesantno. Tada bi ljudi precenili vreme pojavljivanja tačke na ekranu. To precenjivanje vremena se ne događa kada izgleda da se tačka odmiče od posmatrača; tako da precenjivanje vremena nije samo jednostavna funkcija kretanja. Van Wassenhove, i kolege, vršili su ovaj eksperiment tokom snimanja uz pomoć funkcionalne magnetne rezonance, koje je omogućilo da otkriju kako mozak reaguje različito na primicanje i odmicanje.
Snimci mozga su otkrili dva značajna otkrića. Prvo, strukture u sredini mozga su više aktivne za vreme stanja primicanja. Ove moždane regije su poznate po tome da se aktiviraju pri eksperimentima koji uključuju upoređenje samo presuđivanja i presuđivanja o drugima, ili u eksperimentima kada eksperimentatori ne kažu učesnicima eksperimenta šta treba da čine. U oba slučaja, prevladavajuća ideja je da je mozak prezauzet razmišljanjem o sebi, svojim trenutnim planovima i aktivnostima, i da mora uvideti odnos između sebe i ostatkau sveta.
Drugo, moždani delovi koji uključuju levu prednju insulu su više aktivni za vreme stanja odmicanja nego za vreme stanja primicanja. Cela insula je bila u fokusu mnogih nedavnih studija i smatra se da je uključena u kompleksno emocionalno procesuiranje. Naročito, kako je Craig sugerisao, da postoji emocionalna asimetrija u kojoj je levi prednji režanj asociran s prilazima situacijama, sigurnošću, pozitivnim afektima, dok je desni prednji režanj asociran s uzbuđenjem, opasnošću i negativnim afektima. Objekt koji se odmiče od nas može biti viđen kao bezopasan, koji tako signalizuje da se možemo opustiti.
U stvari, neki istraživači su sugerisali da količina energije koja je potrošena za vreme mišljenja i stvaranja iskustava, određuje subjektivno iskustvo trajanja. Drugim rečima, što je više potrebno energije za pravljenje stimulacije - to će izgledati duže subjektivno iskustvo vremena. Nešto što se pomiče prema nama ima više značaja nego nekakva stimulacija koja se odmiče od nas, što znači da se nekako treba pripremiti; pa se čini da se vreme usporilo.
Svi znaju da prolaznost vremena nije konstantna. Trenuci straha ili ushićenja se mogu produžiti gotovo u beskonačnost, što se može činiti gotovo kao dužina života. Pa ipak mi ne znamo kako mozak “konstruiše” iskustvo subjektivnog vremena. Zar to ne bi bilo važno znati tako da možemo naći način da ti trenuci potraju ili prođu što brže?
Nedavna studija, koju je napravio izvesni van Wassenhove i njegove kolege, je početak rada, koji može baciti novo svetlo na ovaj problem. Ova grupa je koristila jednostavne eksperimente da bi merila “subjektivna” iskustva vremena. Oni su otkrili da ljudi tačno određuju da li se tačka na ekranu pojavljuje kraće, duže ili jednako dugo vremena kao i neka druga tačka na ekranu. Pa ipak, kada bi povećavali tačku, tako da izgleda da se ta ista tačka pomiče ka posmatraču - odnosno kada bi se tačka “primicala” - onda bi se dogodilo nešto interesantno. Tada bi ljudi precenili vreme pojavljivanja tačke na ekranu. To precenjivanje vremena se ne događa kada izgleda da se tačka odmiče od posmatrača; tako da precenjivanje vremena nije samo jednostavna funkcija kretanja. Van Wassenhove, i kolege, vršili su ovaj eksperiment tokom snimanja uz pomoć funkcionalne magnetne rezonance, koje je omogućilo da otkriju kako mozak reaguje različito na primicanje i odmicanje.
Snimci mozga su otkrili dva značajna otkrića. Prvo, strukture u sredini mozga su više aktivne za vreme stanja primicanja. Ove moždane regije su poznate po tome da se aktiviraju pri eksperimentima koji uključuju upoređenje samo presuđivanja i presuđivanja o drugima, ili u eksperimentima kada eksperimentatori ne kažu učesnicima eksperimenta šta treba da čine. U oba slučaja, prevladavajuća ideja je da je mozak prezauzet razmišljanjem o sebi, svojim trenutnim planovima i aktivnostima, i da mora uvideti odnos između sebe i ostatkau sveta.
Drugo, moždani delovi koji uključuju levu prednju insulu su više aktivni za vreme stanja odmicanja nego za vreme stanja primicanja. Cela insula je bila u fokusu mnogih nedavnih studija i smatra se da je uključena u kompleksno emocionalno procesuiranje. Naročito, kako je Craig sugerisao, da postoji emocionalna asimetrija u kojoj je levi prednji režanj asociran s prilazima situacijama, sigurnošću, pozitivnim afektima, dok je desni prednji režanj asociran s uzbuđenjem, opasnošću i negativnim afektima. Objekt koji se odmiče od nas može biti viđen kao bezopasan, koji tako signalizuje da se možemo opustiti.
U stvari, neki istraživači su sugerisali da količina energije koja je potrošena za vreme mišljenja i stvaranja iskustava, određuje subjektivno iskustvo trajanja. Drugim rečima, što je više potrebno energije za pravljenje stimulacije - to će izgledati duže subjektivno iskustvo vremena. Nešto što se pomiče prema nama ima više značaja nego nekakva stimulacija koja se odmiče od nas, što znači da se nekako treba pripremiti; pa se čini da se vreme usporilo.
