Autor svake knjige zasluzuje priznanje zbog vremena i truda ulozenog u pisanje, tako da nerado iznosim negativnu kritiku. Medjutim, verujem da je korisna. Moze ukazati na propuste i nedostatke, pa se dobije i adekvatnija procena dela.
Eckhartovo ucenje se munjevitom brzinom nametnulo kao znacajan autoritet u oblasti duhovnosti. Ne zalazim u to koliko je u tome imala udela dobro organizovana propaganda masinerija. Takav uspeh ne bi bio moguc bez prijemcivosti ljudi ka njegovom ucenju.
Na neke ljude su Eckhartove knjige imale pozitivan efekt. Pomogle su im da se smire i opuste. To je sasvim dovoljno da se okarakterisu vrednim. Ipak, potrebno je razmotriti i same ideje koje iznosi. Mada je prisutan veliki uticaj istocne filozofije, narocito taoizma i zen budizma, ima i lepih, originalnih uvida koje krasi izuzetna elokventnost. Ali, ima i diskutabilnih, jer na suptilan nacin onemogucava bilo kakvu kritiku time sto insistira da se ne treba obracati paznja na ono sto njegove reci govore, vec na sta ukazuju.
Ukoliko se pokusa kritikovati ono sto kaze, kritika nece biti validna posto nije u stanju da sagleda sta se krije iza reci ili na sta upucuju. Zar reci sve i jednog coveka nesto ne govore ili ukazuju?
To nije razlog da se ne razmatra izgovoreno. Jedini nacin da se dodje do jasnijeg razumevanja ili da se bolje shvati na sta se zelelo ukazati je da se analizira izneto. Tu nema izuzetaka. Reci svakog coveka trebaju biti podvrgnute analizi, bez obzira na vestinu ukazivanja.
Ucenje, takodje, ima karakteristiku ekskluzivnosti. Eckhart navodi da je u njemu u potpunosti izbegnut egoic (upotrebljavam njegov izraz) uticaj. Zbog toga kritika moze doci samo od inferiornog razumevanja ili egoic razmisljanja sto je dosta nadmeno.
I pored toga sto Eckhart smatra da reci nisu vazne pridaje im veliki znacaj. Predlaze koriscenje reci egoic, kao i izbegavanje koriscenja reci: ne bi trebalo, ne bi se smelo, mora itd. Iz nacina njegovog pisanja se moze videti da pazljivo bira reci i da vesto manipulise njima u cilju postizanja sto boljeg efekta.
Mada smatra da progresivni razvoj covecanstva u sebe mora ukljuciti transcedenciju misli i reci, ne daje adekvatan nacin njihovog prevazilazenja. I sam ih koristi u knjigama i mnogobrojnim seansama govora. Tako da njegovo ucenje ima dosta kontradiktornosti, ako ne i ambivalencije.
Nema sumnje da je ubrzani tehnoloski razvoj stvorio disbalans. Doslo je do preterane orijentacije na spoljasnji svet i interakciju, a zapostavila se dublja, unutrasnja. Posledica toga je sprecen autentican razvoj i porast mentalnih oboljenja.
Unutrasnja, duhovna praznina trazi da se ispuni. To navodi ljude na razlicite bizarne, iracionalne, a cesto i stetne aktivnosti. U takvom stanju se brzopleto, nekriticki i olako prihvata svako ucenje koje obecava instanto zadovoljenje.
Duhovni razvoj je proces koji traje dokle god smo ovde. S obzirom da taj proces ima razlicite faze zahteva se aktivno angazovanje, odgovornost i stalna budnost. U protivnom dolazi do regresa. Zato ucenje koje propagira da je dovoljno samo jednom doziveti duhovno budjenje, a da ce se potom sve samo od sebe resiti, moze biti stetno.
Najveca vrednost Eckhartovog ucenje je skretanje paznje na duhovni potencijal. Medjutim, u entuzijazmu toga otkrica je otisao u krajnost. Zanemario je znacaj uma, misli i reci. I ne samo sto ih je zanemario, vec ih je istakao kao prepreku duhovnom razvoju. Nije u potpunosti shvatio svest i ciklus njenog obnavljanja.
Misli i reci su aktivni, kreativni elementi preko kojeg ljudi realizuju duhovni potencijal. Misao je sama po sebi cudesna kao i dubina iz koje izvire. Ona je kljuc na vratima duse. Dok produhovljena misao otkljucava i otvara dusu, dotle je egoisticna zatvara.
Disfunkcionalnost ne nastaje zato sto se misli, vec zato sto se misli formiraju iz nizih nagona. Onog momenta kada um dodje u kontakt s duhovnim potencijalom proizadje inspirativno, reflektivno misljenje. Vazno je napraviti i prepoznati razliku izmedju funkcionalnog i disfunkcionalnog misljanja. Na taj nacin se moze inicirati funkcionalno, a spreciti disfunkcionalno misljenje. Postoji metod i tehnike kojima se to moze postici.
Ono sto izdvaja ljude od ostalih vrsta na ovoj planeti je njihov um. Njime su u stanju da uvide smisao i logiku. To im omogucava medjusobno razumevanje. Da bi se shvatilo i prihvatilo bilo koje ucenje, mora se zasnivati na smislu i logici.
U Eckhartovim knjigama ima nepotrebnog mistifikovanja tako da bezrezervno prihvatanje bez kritickog osvrta moze stvoriti vise stete nego koristi.
Eckhartovo ucenje se munjevitom brzinom nametnulo kao znacajan autoritet u oblasti duhovnosti. Ne zalazim u to koliko je u tome imala udela dobro organizovana propaganda masinerija. Takav uspeh ne bi bio moguc bez prijemcivosti ljudi ka njegovom ucenju.
Na neke ljude su Eckhartove knjige imale pozitivan efekt. Pomogle su im da se smire i opuste. To je sasvim dovoljno da se okarakterisu vrednim. Ipak, potrebno je razmotriti i same ideje koje iznosi. Mada je prisutan veliki uticaj istocne filozofije, narocito taoizma i zen budizma, ima i lepih, originalnih uvida koje krasi izuzetna elokventnost. Ali, ima i diskutabilnih, jer na suptilan nacin onemogucava bilo kakvu kritiku time sto insistira da se ne treba obracati paznja na ono sto njegove reci govore, vec na sta ukazuju.
Ukoliko se pokusa kritikovati ono sto kaze, kritika nece biti validna posto nije u stanju da sagleda sta se krije iza reci ili na sta upucuju. Zar reci sve i jednog coveka nesto ne govore ili ukazuju?
To nije razlog da se ne razmatra izgovoreno. Jedini nacin da se dodje do jasnijeg razumevanja ili da se bolje shvati na sta se zelelo ukazati je da se analizira izneto. Tu nema izuzetaka. Reci svakog coveka trebaju biti podvrgnute analizi, bez obzira na vestinu ukazivanja.
Ucenje, takodje, ima karakteristiku ekskluzivnosti. Eckhart navodi da je u njemu u potpunosti izbegnut egoic (upotrebljavam njegov izraz) uticaj. Zbog toga kritika moze doci samo od inferiornog razumevanja ili egoic razmisljanja sto je dosta nadmeno.
I pored toga sto Eckhart smatra da reci nisu vazne pridaje im veliki znacaj. Predlaze koriscenje reci egoic, kao i izbegavanje koriscenja reci: ne bi trebalo, ne bi se smelo, mora itd. Iz nacina njegovog pisanja se moze videti da pazljivo bira reci i da vesto manipulise njima u cilju postizanja sto boljeg efekta.
Mada smatra da progresivni razvoj covecanstva u sebe mora ukljuciti transcedenciju misli i reci, ne daje adekvatan nacin njihovog prevazilazenja. I sam ih koristi u knjigama i mnogobrojnim seansama govora. Tako da njegovo ucenje ima dosta kontradiktornosti, ako ne i ambivalencije.
Nema sumnje da je ubrzani tehnoloski razvoj stvorio disbalans. Doslo je do preterane orijentacije na spoljasnji svet i interakciju, a zapostavila se dublja, unutrasnja. Posledica toga je sprecen autentican razvoj i porast mentalnih oboljenja.
Unutrasnja, duhovna praznina trazi da se ispuni. To navodi ljude na razlicite bizarne, iracionalne, a cesto i stetne aktivnosti. U takvom stanju se brzopleto, nekriticki i olako prihvata svako ucenje koje obecava instanto zadovoljenje.
Duhovni razvoj je proces koji traje dokle god smo ovde. S obzirom da taj proces ima razlicite faze zahteva se aktivno angazovanje, odgovornost i stalna budnost. U protivnom dolazi do regresa. Zato ucenje koje propagira da je dovoljno samo jednom doziveti duhovno budjenje, a da ce se potom sve samo od sebe resiti, moze biti stetno.
Najveca vrednost Eckhartovog ucenje je skretanje paznje na duhovni potencijal. Medjutim, u entuzijazmu toga otkrica je otisao u krajnost. Zanemario je znacaj uma, misli i reci. I ne samo sto ih je zanemario, vec ih je istakao kao prepreku duhovnom razvoju. Nije u potpunosti shvatio svest i ciklus njenog obnavljanja.
Misli i reci su aktivni, kreativni elementi preko kojeg ljudi realizuju duhovni potencijal. Misao je sama po sebi cudesna kao i dubina iz koje izvire. Ona je kljuc na vratima duse. Dok produhovljena misao otkljucava i otvara dusu, dotle je egoisticna zatvara.
Disfunkcionalnost ne nastaje zato sto se misli, vec zato sto se misli formiraju iz nizih nagona. Onog momenta kada um dodje u kontakt s duhovnim potencijalom proizadje inspirativno, reflektivno misljenje. Vazno je napraviti i prepoznati razliku izmedju funkcionalnog i disfunkcionalnog misljanja. Na taj nacin se moze inicirati funkcionalno, a spreciti disfunkcionalno misljenje. Postoji metod i tehnike kojima se to moze postici.
Ono sto izdvaja ljude od ostalih vrsta na ovoj planeti je njihov um. Njime su u stanju da uvide smisao i logiku. To im omogucava medjusobno razumevanje. Da bi se shvatilo i prihvatilo bilo koje ucenje, mora se zasnivati na smislu i logici.
U Eckhartovim knjigama ima nepotrebnog mistifikovanja tako da bezrezervno prihvatanje bez kritickog osvrta moze stvoriti vise stete nego koristi.
Poslednja izmena:
Pozdrav i sve najbolje!