Utopija- zelim te naci - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Lilith89

Utopija- zelim te naci

Oceni ovaj blog
Utopija
Beše jednom ona.

Prelepa , nedostižna , dostojanstvena i nežna. Volela je šetati ulicama , onda kada su bile puste , onda kada se spremala kiša koja bi ih sparala, onda kada su svi bili u svojim kućama , ona bi šetala.

Beše jednom on. Samrežljiv, takodje nežan, siromašan i spreman na kompromis svake vrste. Gledao je nju. Nije joj smeo prići, nije se osećao dovoljno vrednim da bi razgovarao sa njom. Želeo je imati, želeo je stvoriti da bi joj bio blizu da bi joj poklonio ono što je imala , želeo je biti jednak njoj.

Da li je jednakost utopija? Da smo jednaki samo onda kada smo mrtvi, kako je to poredao Šekspir ili Tomas Mor? Kosture kako plešu jednaki, jedni sa drugima, bogate sa siromasima, lude sa normalnima , i vladare sa potčinjenjima, ali jedino i samo u večnosti? Ili smo, kao što je to Dante naslikao u svome Paklu , isti onakvi kakvi smo bili , i posle smrti? U svom obličiju, slici i prilici ustajemo iz grobova , govoreći one reči koje smo govorili za života , samo sa većim žarom i poletom jer znamo da nam je to poslednja prilika da se družimo sa živima , da ostavimo trag na ''ovome'' svetu? No, nije ni važno. Govorimo o NJEMU U NJOJ.


Dakle, on joj je želeo prići, ali nije smeo. Gledao ju je iz prikrajka. Njena bela haljina koja je letela na povetracu za njega je bila nešto nedostižno, izvor besa zato što to nema i zadovoljstva jer to gleda. U njoj je video SVE. Ono što je želeo biti, imati i živeti. Voleo je nju, jer ona beše ostvarenje svih njegovih želja.

Ona...Bila je u duši željna ljubavi , iskrenog dodira, onog dodira koji nije hteo grubo strgnuti tu belu haljinu sa nje, koji nije želeo u uživati samo u čarima njenog tela i bujne mladosti, već je želeo spoznati i ono šta skriva njen um,umesto njenih čulnih usana otkriti zagonetku njenih reči. Ona je želela samo to.

On, toliko puta je probao joj prići. Stajao bi u nekom uglu, čekao da se pojavi, u trenutku dok njena kosa leprša na vetru i bela haljina naglašava ono što ona skriva on bi pokušao sramno napraviti prvi korak, prići toj čudesnoj dami, želeo joj je reći koliko je lepa, moćna dok samo korača bez ikavog cilja , koliko je prisutna u njegovim snovima. Ali on to nije smeo. Nije smeo, tako da nikada nije ni pokušao.

Priča o Mletačkom trgovcu je možda posebna zbog ideje o veri i naciji, zbog sukoba jevrejina i hrišćana, zbog hrabre devojke koja se prerušava u doktora prava , ali postoji još nešto , ono što je zanemareno,a to je priča o tri sanduka, srebrnom, bronzanom i zlatnom. Onaj ko izabere zlato neće dobiti mladu. Onaj ko izabere bronzu, takodje neće biti srećni mladoženja. Pa ko će onda, pitate se vi? Onaj koga vodi srce,a ne razum, logika ili interes.


Ona, ponekad bi gledala za sobom, želeći da vidi kako je neko prati, želeći da čuje da je neko sanja, al' kada bi se okrenula ulica bi bila pusta. Tužna, pokunjena nastavila bi svoju šetnju bez cilja, sa vetrom i kišom delila bi svoju žudnju i otišla bi svojoj kući umornija nego što je bila. Želja ljubavi, iskrene želje za celom njom, preselila bi se u snove koje bi sanjala do jutra.

A on? On ju je gledao iz prikrajka, i jednog dana doneo je odluku i bio je za korak bliži svom cilju. Otići će. Daleko, negde preko mora, miljima dalje od tog primorskog grada gde je ona. Otići će i stvoriti taj čudesni novac, otići će i postati taj neko. Otići će i kad bude neko imaće svaku, možda i nju. Njegove ruke neće biti crne od gara, hladne od siromaštva,njegove reči biće pune doživljaja i voleće ga svaka. I učinio je to. otišao je . Nju, kao žudnju, san i tihu patnju pamtio je , sretao u svakom svom snu, daleko od rodnog primorskog grada, on je otišao da bije bitku za taj novac.

A ona? Šetala je tako, žudela za nekim istinama,a onda njena lepota je naprsno nestala. Jedne jeseni, ona se razbolela. U jedan suton, jedne večeri sa ovog sveta je nestala. I nikada više nije tim kamenitim ulicama šetala. On bio je suviše daleko, da bi nedostajala, al' ja bih slagala kad bih rekla da na nju nije mislio. Jeste i to često: sve ga je to tištilo. Da li se udala, da li je srećna? Je l' još čudesno lepa? Da, on je baš na nju noćima mislio,a nije znao da ju je izgubio...

Dante je opisao stanje naše duše posle smrti. Ta čudesna smrt Možemo otići u Pakao, Čistilište i Raj. Možemo proći sva tri mesta , izdržati kazne one koje su jednake našim gresima i posle do večnosti imati pogled na Boga. Oh, tog Boga! Al' čemu sve to? Čemu ako za života nismo bili srećni i nismo bili ono žto smo želeli biti?
Čemu ta nagrada ako nismo srečni dok smo živeli? Ni on nije znao reći...


Jedne godine , jednog dana vratio se. I želeo je naći, opčiniti svojim uspehom, darovima i pojavom. Makar i udata bila on je postao bogat, on je postao hrabar. On je došao, al' rekoše mu oni koji jednom behu bolji od njega da je zaspala. I plakao je, ronio je suze , sećao se svih susreta i nedorečenih misli...Sećao se , al' nije ostao zarobljen u sećanju, poput nje. Sreo je , na kaldrmi sasvim slučajno devojku mladu , doista mladu koja je ličila na nju. Odveo ju je i ona je postala njegova,a on njen.

Ona, beše negde daleko, živela je večan život i hodala kroz onaj svet.
Možda ga je gledala, a možda i ne ko to zna?
Za života nije bila voljena, za života on beše taj koji je mogao tu ljubav da joj da.
Nije znao da za to nije potreban ni novac, ni odora i dukati niti bilo šta za čim je žudeo.
Mogao ju je učiniti srećnom, samo da je pokušao.
Mogao, ali nije...
I zato on za svog života nije ostvario svoje snove, a nije ni ona.
Umrla je sanjajući njega, ne znajući da je to on.
Umro je jednog prolećnog dana i on, ne znajući da njegova žena voli mladjeg i spremnijeg od njega, no nije ni važno. Umro je ne znajući da je dužan ostao, jednoj ženi, ljubav koju je iz tišine nudio, više sile su učinile da ga ona čuje putem vetra, kiše i sunca. Da ga sačeka, al' došao nije.
Postao je drugi neko.
Više ga nije čekala. Dok je bio ono što je trebao biti ona je kraj njega prolazila, izazivala ga i čekala.
Kad je postao ono što je mislio da treba biti ona nestala.
Čega ga u nekom statičnom krugu Pakla, pokretnom krugu Čistilišta il' večnom krugu Raja.
To nek odredi Bog, oh taj Bog.
Što je sve udesio tako? Da se sretnemo,a ne prepznamo? Da se mimoidjemo? Da smeješ onda kad bi samnom trebao plakati, da ustaneš onda kad bi se trebao klanjati?
Čekam te negde, osećam ti si taj.
Osećam, da razumeš me.
I ne nadam se Utopiji. Već susretu na ovom svetu, komadu sreće i samo za nas vedrom nebu...
Ako želiš, ti mojim koracima kreni...

Pošalji "Utopija- zelim te naci" na Facebook Pošalji "Utopija- zelim te naci" na Google Pošalji "Utopija- zelim te naci" na My Yahoo! Pošalji "Utopija- zelim te naci" na Live Pošalji "Utopija- zelim te naci" na MySpace Pošalji "Utopija- zelim te naci" na Twitter Pošalji "Utopija- zelim te naci" na Digg Pošalji "Utopija- zelim te naci" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari