Tajne Hronike 36 Bortanj 2/2 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

U potrazi za ravnotežom

Tajne Hronike 36 Bortanj 2/2

Oceni ovaj blog
- Mala, donesi nam piva, - naloži joj Adept.
Bez reči, krenuše poznatom stazom ka severozapadu. Flo odlete uz neko negodovanje.
Šuma je bila stara. U doba listanja visoke, krošnje propuštale su malo svetlosti do tla, zato je grmlja bilo tek jedva. Po vedrom novembarskom danu, stara senovita staza, bila je zastrta debelim mekim tepihom opalog lišća, po kome su šarale duge jesenje senke. Opčinjen tim prizorom, sećao se tankih dugih čempresa i njihovih senki u bakarnom zalasku
Plavih obala, davno potonulih,
sa njegovim detinjstvom.
Ars utonu u ćutanje.
Adeptu to nije smetalo, zapravo tako mu je bilo lakše, jer se svojski borio sa radoznalošču, no pre bi sebi odgrizao dlan, nego da prvi postavi pitanje matorom pametnjakoviću. Matori se kao i obično pravi pametan. Kao ne zna, koliko mi je važno da saznam, mislio je. Pitanje ga je peklo kao zub otrovnice. Njegovo Delo, kruna njegovog izgnanstva u Šumu, moralo je da ostavi traga. Koliko li će još da potraje, dok ne istera načisto je li uspelo ili nije? Je li negde pogrešio? Ma nema šanse, znao bi. A kako onda ne može da zna, da nije, da je sve ispalo OK? Pa, lepo mu je, dodouše posredno, rekao da je uspelo, uvek kad je bio uporan i strpljiv. Ma nek se nose i on i njegova popovanja. Koliko puta je već naseo na te njegove „posredne“ ocene? To više ne pali kod mene, mislio je. Da li je hteo da ga ubije? Ne više, bar mu se činilo. Namerno je gađao previsoko. Dosta je bilo jednom. Ne, ne kaje se. Ipak samostrel bi trebao bolje podesiti, ali ovaj put na miru i bez žurbe. Matoran je opet ispao u pravu, al ko ga šiša, matorog. Samim tim što je ovde, a ne tamo gde je sav normalan mrtav svet, punio mu je glavu onom gomilom nestrpljivih pitanja, kojima je nekad znao da zasipa svog starijeg brata. Ne, ta vremena su prošla, skoro da je rekao glasno. Ipak pitanja su navirala isto kao nekad, a on se jedva savladavao. Biće vremena i za to. Boravak u Šumi ga je naučio da ćeka. Da je to znao ranije, ovaj svet bi izgledao drugačije. Ne ne kaje se. To je, šta bi bilo, kad bi bilo. Da, ali samim tim, što je on tu i što je tako pokvareno, u svom stilu, pomenuo nju, znači da zna za nju, i znači da je nekako izmuvao nju, Hekatu, a nije mogao da je eskivira, tamo kod Gavrana. Za to, jednostavno nije bilo šanse, Obećala mu je da će lično da ga preda Hadu, doduše, nakon što joj dosadi, al’ koga briga?. Tako je blo dogovoreno, zapravo, samo to je i bilo dogovoreno. Neko mu je pomogao, sinu mu u trenutku. Garant, ali ko? Ko bi uopšte mogao? Amanuet. Ona ga je uvek branila. Nemoguće, nje više nema. Čekaj malo, zašto je on uopšte i došao ovamo? Polako Adi, tešio se, mora postojati logično objašnjenje. Budi strpljiv, biće vremena. Ma, prokleto vreme. To je isto njegovo maslo. „Vreme je kao reka koja teče.. bla bla“. Videće on to svoje vreme, neću ga tako lako pustiti da ode odavde. Važno je da sam... da smo uradili. Ma, uspelo je sto posto. Znam, izveo sam ga ja, sam. Ona je pomogla, doduše, kako je samo smrdela. Kako li joj je izmigoljio? A, neka neka...
Naučio je da hoda kroz suvo lišće, bez da napravi ijedan šum. Ne mogu da verujem, mislio je Ars. Ej, kad se samo setim, kako me je psovao dok sam ga učio. Na ovom svetu se otad stvarno dosta toga promenilo, kad je i moj bata uspeo to da savlada. Nije tu bilo šta da se uči. Za njega, arhilogičara, to ionako nije nikakav problem. Sve je bilo u napornom održavanju pažnje i naravno, strpljenju. Njemu bi bilo još i lakše. On je biće vazduha, a ništa kao vetar, ne zna da bude tako tiho, samo ako nauči da kroti svoju snagu. Ipak, ukrotiti vetar i ne samo ukrotiti ga, nego naterati ga, da sam sebe kroti, nije fer, Bato, znam. Tebi je najlepše u grivi divljih konja. Ali gde je uopšte to, fer? Pa, mi i postojimo, na ovom svetu, ili smo bar zbog toga nastali, da ovde, uglavnom, nikome ne bude fer, bar ne onda kada misli da bi trebalo. Priroda nije pravedna, ona je dosledna, govorila je Mo, sećao se. Doslednost, a i to je iluzija, tu reč obožavaju pravnici. Za njih je to jedna pozitivna osobina, samo zato što im uvek obećava lak i jednostavan posao. Svako voli da mu ide glatko. Valjda zato, toga ima i najmanje.
Lep smo Malkut zakuvali. Majka da nas izljubi.
Tišina među njima se odužila, sad bi ga, koliko ga je znao, radoznalost svrbela do bola. Pogotovu što izgleda, nema pojma da je napravio Malo Delo. Uvek se jedva savladavao. Ustvari, nikad se nije savladavao koliko je trebalo. Majka ga je oterala u Šumu da se uči stpljenju, a on se bacio na alhemiju. Izbor dostojan mog brata, pomisli ne bez ponosa. A opet, to je i jedan veoma logičan izbor. Kako mu to samo, nije palo na pamet ranije? Možda i jeste. Zna li iko šta vetru pada na pamet? Niko, ali to ne sprečava bića vazduha, da misle kako, za razlku od svih ostalih, sve znaju. Još uvek ćuti, a lepo ga čujem kao škripi zubima. Ako bih ga sad čačnuo, odrao bi me u letu. Očvrsnuti sjaj meseca, a ne biti svestan uspeha, može li se to uopšte? Nekom je to kanda i to uspelo.
Ne, Malo Delo nije šala, ono je u njemu, to ne može, da ne oseti, ali prezire sva osećanja i sad, ako mu kažem, rećiće: znao sam, a misliće mrzim te jer si mi opet ukazao na nešto što već i sam znam, a neće me mrzeti, jer i to je osećanje. Seke su to rešavale mnogo bolje. Da su tu, sad bi se oko nečeg prepirale i kad bi stvari izmakle kontroli, bio bih kriv jer ih nisam smirivao „dok je još moglo“, a kad bih ih smirivao još dok je moglo, bio bih kriv jer ih „sputavam na svakom koraku“. Ej, stara dobra vremena.
Hodao je stazom ispred Adepta i lako je mogao da oseti njegovu napetu pažnju, usmerenu ne smo na lisnatu masu, koja im je na trenutke sezala preko kolena, nego i na sve ostale prirodne i natprirodne zvuke, kojima je naoko dremljiva Šuma obilovala. Šuma kroz koju je Ars stigao do kapije Bortanja bila je ista ova, kroz koju su se polako udaljavali od nje. Svaka šuma je Šuma, na kaju krajeva, isto kao što je svaka voda, samo Voda i ništa više, bar je Ars tako mislio. E sad koliko ko može duboko, ne zavisi od šume, već od samog ronioca, šumara ustvari, ili koga već. A i ta naša podela: stariji brat, mlađi brat, to je čista iluzija. Dobro, a šta nije iluzija, na kraju?
Uloge koje su njih, svo četvoro nosili kroz eone, oličavajući zakone, nad svim što se desilo i što se nije desilo u običnom, linearnom iluzarskom vremenu, izgledale su mu sada detinje i naivno.
Vremena se menjaju brate moj, pomisli. Vreme je kao neka velika reka, bilo da plavi ili da kopni, nećeš je videti istu, sve i da džedžiš na obali doveka, a mi od gospodara, polako postajemo puka praznoverja ili još gore, lažne predrasude.
Polako su se približavali malom proplanku. Ars ga je pamtio kao jedno svetlo pomalo mistično mesto, naspram dubokih zelenih senki svuda okolo, ali to je bilo tako u doba listanja. Sada je proplanak podsećao na bioskopsku salu pre podne, kad se širom pootvaraju svi prozori na njoj i podignu sve draperije. Duge senke šarale su malu ćistinu, koja je, kao neko dvorište pristajala uz lepu skladno podignutu kuću od tesanog drveta. Bunar sa klupom, malo u kraj naravno. Dobro je znao ovo mesto i uopšte ga nije iznenadilo, što se sve to po rasporedu skoro poklapalo sa starom brvnarom i mahovinom obraslim bunarom, negde u Kozarskoj šumi, negde pod Monoštorom, negde u sećanju, nekog osnovca.
Kad su izbili na čistinu, Ars se okrenu bratu, suočivši se sa pogledom, koji je jedva čekao priliku da uzvrati napad. Šuma je ipak učinila svoje, uvide. Neće napasti, iako moja pojava ovde, duboko iritira njegovu nameru da „bude ono što jeste“.
Tu se traži akcija, a ne priča, pomisli.
Oslonivši se na jasenov štap, bez reči ispruži levu ruku ka Adeptu i otvori šaku. Na dlanu, sunce obasja visak od finog mesečevog srebra, sa crnom uzicom.
Adept ga je gledao bez reči, Ars primeti kako mu popušta napetost u ramenima. Valja nam još ćutati, pomisli.
Adept je netremice gledao u srebro. Bilo je to njegovo Delo, osetio ga je, i odjednom, je svo to arogantno ignorisanje osećaja, tako svojstveno njegovoj vrsti, bilo zasenjeno večitom svetlošću Sunca, a samo na tren ozrano u oku majke Lune.
Prepusto se srebrnom odsjaju Voda i njegova misao:“ Pacov jedan barski pokvareni, isto tako je i nju opčinio, još i lakše. Hekata je ipak žena, jela mu je iz ruke, garant. Ko me je i terao, da sa njom izlivam Mesec?“ utihnu kao majski povetarac u mladoj trsci.

Pošalji "Tajne Hronike 36  Bortanj 2/2" na Facebook Pošalji "Tajne Hronike 36  Bortanj 2/2" na Google Pošalji "Tajne Hronike 36  Bortanj 2/2" na My Yahoo! Pošalji "Tajne Hronike 36  Bortanj 2/2" na Live Pošalji "Tajne Hronike 36  Bortanj 2/2" na MySpace Pošalji "Tajne Hronike 36  Bortanj 2/2" na Twitter Pošalji "Tajne Hronike 36  Bortanj 2/2" na Digg Pošalji "Tajne Hronike 36  Bortanj 2/2" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. adeptus (avatar)
  2. MPMcB (avatar)
    Ups, nisam video.

    Imam još jedan nastavak sa mnaje više istim krajem