KAKO JE IDIOT SISTEMATSKI POKUŠAVAO DA ME UNIŠTI - 1 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Borac za prava zivotinja

KAKO JE IDIOT SISTEMATSKI POKUŠAVAO DA ME UNIŠTI - 1

Oceni ovaj blog
Kroz moj život prošli su mnogi idioti. Srećom, nisu se zadržavali.
Protiv idiota najefikasnije oružje je zaobilaženje istog u širokom luku. Ali, kako prepoznati idiota na vreme i kako se ne osetiti poput idiota kada shvatite da ste imali posla sa idiotom?
Naravno, postoje i idiotske faze u životu normalnog čoveka, odnosno ne-idiota.
Prisetih se sinoć, u razgovoru sa prijateljem, jedne idiotske epizode iz mladosti.
Kao brucoš pisala sam ljubavne priče koje su, pod pseudonimom, objavljivali u časopisu, i dobijala pristojan honorar. Nakon izvesnog vremena uredništvo je redovnu rubriku ljubavne priče preimenovalo u erotsku priču, te sam svojim delima dala drugačiji, malo slobodniji šmek. Danas te erotske pričice deluju prilično naivno, ali tada su za mene bile veliki izazov: nisam želela, ni po koju cenu, da se zna identitet njihovog autora. No, desilo se, namerno ili greškom urednika – nekog idiota, da ispod jedne objave moje puno ime, prezime i adresu. Kivna, pozvala sam redakciju i obznanila kako je to kraj naše do tada uspešne saradnje.
Ali posledice su ubrzo izbile na videlo: gomile pisama raznih frikova, perverta, anonimni telefonski masturbatori, dahtanje u slušalicu ... Osećala sam se izigrano, nasamareno, izloženo, nezaštićeno, pa i potencijalno ugroženo.
Jedan obožavalac se posebno isticao svojom upornošću. Zvao me je svakodnevno, iz velikog grada u drugoj republici. Navodno oduševljen mojim metaforama, navodno urednik nekog tamošnjeg omladinskog lista koji je zainteresovan za saradnju sa mnom.
Posle lošeg iskustva nisam bila raspoložena ni za kakvu saradnju sa bilo kojim drugim listom, a posle drugog Vanjinog poziva počela sam da sumnjam u razloge njegovog zvanja. Kratko i jasno sam odbila ponudu da pišem za (verovatno nepostojeće) novine, no on je nastavljao da zove: ujutru u sedam, u tri popodne, u jedanaest uveče, u jedan posle ponoći ... četiri do pet puta dnevno, referišući mi kada je ustao, šta doručkovao, koga je sreo, kakvo je vreme itd. Puno je pričao o sebi: ima dvadeset sedam godina, diplomirao anglistiku, radi, aktivno se bavi raznim sportovima ... i još štošta – kao da je osećao potrebu da pred mene, potpunog stranca, istrese svaki detalj svoje biografije.
Koliko god se izgovarala neodložnim obavezama i pokušavala da prekinem dalje telefonske kontakte, Vanja nije odustajao.
Moja majka, koja nije imala pojma o poreklu njegovih poziva, čudila se zašto sam toliko nepristojno hladna. U našoj kući vladalo je nepisano pravilo: uvek biti ljubazan, čak i prema ljudima koji ljubaznost naročito ne zaslužuju, jer lepa reč ne samo da i gvozdena vrata otvara nego, ako je s merom začinjena sarkazmom, može dići i neprobojne zidove. "Ako baš nekog želiš da amputiraš iz života, onda se ponašaš kao da ne postoji", govorila je moja majka, "ili mu, jednostavno, skrešeš u lice – naravno, LJUBAZNO". Ja sam izbegavala svako objašnjenje, pa sam u majčinim očima izgledala neopravdano odbojna prema – kako je ona zaključila – samo malo upornijem udvaraču.
Ali nisam umela da mu skrešem – ni ljubazno, ni neljubazno. Tada nisam vladala takvim umećem. Jednom sam mu stidljivo rekla da me više ne zove, i – uz njegovo glasno smejanje - dobila odgovor koji me je šokirao: "Nećeš me se tako lako otarasiti." Zvučalo je skoro kao pretnja: eto, jedan nepoznati mladić odlučio je da mi se nakači na telefonsku liniju, da me uznemirava i maltretira svojim dosadnim ispovestima. Povrh svega, u njegovim pričama pronalazila sam nelogičnosti i šupljine, zbog kojih mi se činilo da je većina onog što mi je rekao o sebi laž. Međutim, ćutala sam i strpljivo trpela tirade, iščekujući da energetski vampir digne ruke od mene i prešaltuje sa na drugu žrtvu.
Može biti da je Vanja moju nesnalažljivost pogrešno protumačio kao povoljan signal, te je jednog dana najavio dolazak u Beograd. To tada je prošlo već dva meseca svakodnevnog telefonskog maltetiranja i njegovih nebuloznih monologa. Na rubu očaja, pitala sam se šta da radim. Rekao je da će odsesti u hotelu u centru, i predložio da se, narednog dana, u podne, vidimo u Bezistanu. Skoro da sam se uplašila kako će reći da znak raspoznavanja biti crveni karanfil. Mrzim karanfile. Mrzim sastanke na slepo. Mrzim prinudu. Mrzela sam sopstveno neiskustvo.
"Visok sam oko 1,90, krupan, imam crnu bradu", kazao je.
Nisam želela da se sretnem sa njim. Dva meseca gradila sam sliku na osnovu telefonskih poziva: ludak, manijak ... ili, u najboljem slučaju, dosadnjaković.
Poverila sam se starijoj sestri.
"Ništa strašno», prokomentarisala je. "Pozvaću i Čarlija, Mišu i Zorana da idu sa nama."
(Čarli, Miša i Zoran bili su sestrini najbolji drugari i zaštitnici devojaka poput mene, uvek orni za obračune sa nepoželjnim udvaračima.)
U zakazano vreme otišli smo u Bezistan. Osvrtala sam se i osvrtala: nigde nije bilo visokog, krupnog, bradatog mladića. Taman mi je laknulo ... a onda se pojavio dežmekast tip patuljastog rasta, u smešnom odelu, i predstavio se: "Zdravo, mene čekaš? Ja sam Vanja."
Jedino što je odgovaralo opisu bila je crna brada koja kao da je bila deo neke bizarne maske ... nalepljena na dečije lice, lice bez traga muževnosti. Zulufi zift crni, oko kojih su ostali tragovi – očito – farbe za kosu. Vanja je bio tragikomična pojava. Kada razmišljam o tom davnom, neželjenom susretu, setim se prvog utiska: Vanja je žensko, prerušeno u muškarca. Ili, Vanja je redak slučaj pravog heramofrodita. Ili: Vanja je bolestan, nešto nije u redu sa njegovim hormonima. Ko zna odakle je, kako se zaista zove, ko je, šta je ...

Pogled na njega vratio mi je svu nekadašnju samouverenost: ovakva pojava ne može predstavljati opasnost ... Nikada nisam gajila netrpeljivost prema drugačijim ljudima, no ovaj me je izmorio i nekako sam osećala da nije dobar, da se iza njegovog ljigavog dodira prilikom rukovanja krije nešto teško, turobno, nešto za zaobilaženje u širokom luku ... da je, ukratko rečeno – idiot.
Nije bio iznenađen prisustvom mojih pratioca.
Seli smo u obližnji restoran i naručili piće. Vanja je iz džepa izvadio nekoliko kutija meni nepoznatih tableta i iz svake po jednu uredno složio po stolu i gutao ih uz piće. "Prehlada?" upitala sam. On je, još lukavije, izbegao odgovor. Međutim, stekla sam utisak kako je baš želeo da proizvede taj efekat: da vidimo tablete, da ga pitamo od čega boluje pa da nas ostavi bez odgovora i tako postavi sebe u centar pažnje. Koketirao je sa svojom bolešću – ukoliko je uopšte bio bolestan.
Nismo razmenili ukupno ni tri rečenice. Izbegavala sam njegove gladne, neprijatne poglede. Jedva sam čekala da prođe pristojnih pola sata pa da mu kažem zbogom, zauvek.
"Nikada nisam posetio nijedan beogradski dom, baš bih voleo videti kako žive Beograđani", rekao je. "Jako bih to želeo pa bih, ako nemaš ništa protiv, došao popodne kod tebe."
Pretrnula sam. Što je mnogo, mnogo je!
"Baš večeras sam zauzeta!"
"Ostajem dva dana, slobodan sam i sutra."
"Sutra ideš kod drugarice na rođendan", ćušnula me je sestra nogom.
"Da, da ... tako je!"
"Pa zar je to čuvena beogradska gostoljubivost? Očekivao sam poziv na večeru."
Pomislila sam: a što da ne, sad je red na mene, od krpelja se oslobodiš samo kada ga iščupaš. "Okej", kazala sam, "večeras pravimo žurku u Vanjinu čast. Kod mene u osam."

Ooo, bili smo tako zli ... svi, sa mnom na čelu armije zlobnika! Mladost, to su dani našeg sjaja – tvrdio je Bajron, ali da izvini lord: u mladosti čuči ludost a katkad i surovost. U mladosti najčešće ne praštamo oprostivo i opraštamo neoprostivo. Naročito ne praštamo upornost onih koji su u nas zaljubljeni a kojima zaljubljenost ne uzvraćamo.

Vanju smo iste večeri napili i od njega satima pravili glupog avgusta. Moj drugar na glavu mu je stavio kačket pun ledene vode; drugi mu je podmetnuo nogu pa se Vanja prućio po podu. Moja najbolja drugarica iscedila mu je tubu majoneza u kosu ... a ja sam mu, posle dva dupla konjaka i - pod dejstvom alkohola kojeg nikada nisam dobro podnosila - napokon oslobođena, rekla da je najodvratniji, najljigaviji stvor koga sam ikada upoznala, da je grozna greška prirode.
Vanji je sve bilo smešno. Umesto da bude uvređen, kikotao se kao da ne razume ozbiljnost i delikatnost trenutka. Jer, granica je opasno pretila da bude pređena: na jednoj strani smo bili mi, na drugoj samo on. Bio je sam. Verovatno za ceo život osuđen na samoću. Ali i naučen na slične obrede neuspele inicijacije. Njegova pitomost i potpuna prepuštenost našim neslanim šalama dodatno me je iritirala. Ne samo da je bio ponižavajuće nemoćan; on je uživao u svojoj nemoći! Govorio je: "Nećeš me se tako lako otresti", i po tome znam da je STVARNO bio idiot. Što je više ponavljao ovu rečenicu, to je moje gađenje bilo veće. Samo idiot pokušava silom da se nametne i silom bude prihvaćen i voljen. Vanja nije bio voljiv, nije imao čime da zasluži simpatije ... i idiotluk nije imao nikakve, baš nikakve veze sa njegovim neprivlačnim, čudnovatim izgledom.

Povratila sam čim je, iza ponoći, izašao iz stana, i kao da sam tim izlivom sadržaja želuca izbacila i nešto gorke žuči koja se skupljala dva meseca. Otreznivši se, na momenat me je obuzelo kajanje: jadničak, možda je trebalo da svi budemo LJUBAZNIJI prema njemu, nije kriv što je usamljen i nesrećan... i pitanja – da li sam te večeri ja zaista bila prava JA, i znači li moje iskakanje iz uobičajenog koloseka da imam hajdovsku stranu?
Uglavnom, idiot je tada – na neki volšeban način – ukrao moje tri fotografije iz albuma. Nisam želela da razmišljam šta je učinio sa njima i zašto je poželeo da ih ima.
Nikada se više nije javio, i to je jedino dobro po kome bih ga mogla zapamtiti ili makar ravnodušno gajiti u sećanju da nije osećaja, još uvek vrlo živog, kako mi je taj čovek oduzeo dva dragocena meseca mladosti.

Pošalji "KAKO JE IDIOT SISTEMATSKI POKUŠAVAO DA ME UNIŠTI - 1" na Facebook Pošalji "KAKO JE IDIOT SISTEMATSKI POKUŠAVAO DA ME UNIŠTI - 1" na Google Pošalji "KAKO JE IDIOT SISTEMATSKI POKUŠAVAO DA ME UNIŠTI - 1" na My Yahoo! Pošalji "KAKO JE IDIOT SISTEMATSKI POKUŠAVAO DA ME UNIŠTI - 1" na Live Pošalji "KAKO JE IDIOT SISTEMATSKI POKUŠAVAO DA ME UNIŠTI - 1" na MySpace Pošalji "KAKO JE IDIOT SISTEMATSKI POKUŠAVAO DA ME UNIŠTI - 1" na Twitter Pošalji "KAKO JE IDIOT SISTEMATSKI POKUŠAVAO DA ME UNIŠTI - 1" na Digg Pošalji "KAKO JE IDIOT SISTEMATSKI POKUŠAVAO DA ME UNIŠTI - 1" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. mari47 (avatar)
    Baš neprijatna epizoda iz jedne mladosti, jedne jedine
    i nikad više ponovljene. Ova priča može biti opomena
    današnjim mladostima. I nauk.
  2. faraonn (avatar)
    ...iskusno pero moje prijateljice Borca, i ovakve slucajeve redja kao dnevnika stranice.Ne bih se upustao u nemogucnost izbjegavanja ovakvih situacija ali znam da nesto slicno imao sam i sam , samo sto nijesam mogao ovako se otarasiti...bilo je to u Studentskom gradu i na kraju sam bio pokraden ,ja i moj cimer...cimeru sam nadoknadio kradju a u policiji sam vidio da se radi o sitnom prevarantu a meni se prestavio kao slucajan dolaznik u Prestonicu i greskom proveo par mjeseci u Padenjaku...cimer mi se smio tj. mojoj naivnosti jer sam bio brucos...
    Ovakvih bezizlaza svi imamo i dobro je kad se brzo rijesimo jer su kao psiholozi usli u nas sistem i znaju puteve trpljenja...drzao sam casove matematike privatno i imao sam jednog vjecitog studenta engleskog koj je te casove drzao uspjesno i zivio kao zaista klosar ali Studentski g. ga je trpio i kad bih ga upitao kako podnosi odnos roditelja djece gdje drzi casove jer jednom sam bio prisutan kad su mu davali nekakvu olinjalu garderobu i sl. on je samo na jedan lak nacin objasnio mi da sve on to vidi ali ne reaguje nego se miri i ne ^boli ga jer to je tako...opis ovog vjecitog studenta je original kao Borcev...ali je bezazlen i lako se otarasis samo sto te zaboli njegova nereagovanja i post-moja razmisljanja , da se nijesam ``ogrijesio``...
    Mislim da ima nas mnogo kojima su pokrali mjesece mladosti takve bezbojne osobe ali zalosno je sto smo pokradeni od dragih i bliskih .Te kradje ostaju kao vakuumi i opominju stalno a ne mozemo ih se rijesiti...

    Borac,- p o z d r a v ....
  3. Valeria (avatar)
  4. sanjam.ja (avatar)
    A sta bi mi bez idiota?

    Prate nas na svakom koraku, testiraju... a u stvari daju nam spoznaju koliko smo jaki. Svaka pobeda nad nekim idiotom dokaz je nase snage.
  5. Aribi (avatar)
    Lep opis jednog ruznog dogadjaja...ali takvi ljudi koje slucajno sretnemo u zivotu, nateraju nas da sednemo i zapitamo se da li je svet onakav kakvim nam se cini? Da li su ljudi onakvi kakvi mislimo da jesu? Korisni su ovakvi susreti, samo sto nas na kraju ne nauce da je zivot lep i da su ljudi dobri, nego bas suprotno....
  6. Tol (avatar)
    Nekako mi ga je žao..usamljen, neprivlačan..samo je tražio mrvu ljubavi...mislim da se današnja omladina slično ponaša prema drugačijima..Ti si od prividno mirne i pomirljive ispljunula groznu stranu nahuškanog besa zbog svoje nemoći da se suprostaviš..sve je eskaliralo u loše izradjenu sliku neke mladosti...ebiga...ko zna šta se sve sakriva u nama i kakva će žabokrečina isplivati na površinu...zato...čuvajte se druge strane vašeg meseca
  7. skura58 (avatar)
    Interesantno, ali dali treba baš biti toliko ljubazan, ako je to tebi, blago rečeno, neprijatno.
    Takve situacije treba prekunitu u startu. Sve drugo je lošije.
  8. skura58 (avatar)
    Interesantno, ali dali treba baš biti toliko ljubazan, ako je to tebi, blago rečeno, neprijatno.
    Takve situacije treba prekunitu u startu. Sve drugo je lošije.
  9. coviax1 (avatar)
    A šta bi bilo kad bi bilo...
    Ovaj Covi (krele na enti-kao što je znanoz:mrgreen:) naime,lako može zamisliti
    kako Borka smišlja ovu priču na osnovu nekih "idijotskih"asocijacija,konstruiše
    je od početka do kraja,da bi konačno bila do...
    Jer...U Borkin profil mi se ne uklapa da krelac ne bi posle drugog poziva bio
    banovat za konačno...Čak i Borkica-adolescent se svojom još nedovoljnom
    sigurnošću ne uklapa dovoljno...OKO BI MU...:rotf:
    E,ali priča...Priča priča -priče...Mogli bi o toj priči ceo dan pričati i još da
    ostane za sutra...(Smara ovaj krele...)U svakom slučaju:klap::klap::klap:
  10. Borac za prava zivotinja (avatar)
    Tol, bilo ga, nakratko, žao i meni ... ali nismo dužni da glumimo spremnost na deljenje mrva ljubavi ako taj poriv ne osećamo, jer tada postajemo žrtve ucene.
    Mogao je, eventualno, računati na moje razumevanje da je bio iole iskreniji ... što ne znači da svaki idiot zaslužuje razumevanje (i mrve ljubavi) samo zato što je idiot.
    Imala sam svega nešto više od 19 godina i bez iskustva u takvim situacijama. On je bio skoro deset godina stariji i sasvim sam sigurna da mu nije bilo prvi put.
  11. Borac za prava zivotinja (avatar)
    E, Covi, a taman sam spremila priču o još jednom idiotu ...koga sam uspešno banovala iz svog života.
  12. coviax1 (avatar)
    [QUOTE=Borac za prava zivotinja;bt190235]E, Covi, a taman sam spremila priču o još jednom idiotu ...koga sam uspešno banovala iz svog života. :lol:[/QUOTE]
    Čekaj prvo da se ispričamo (da te udavimz:mrgreen:)oko ove priče...z:lol:
    Nisam mislio definitivno-kao ja tvrdim,već kao modalitet ispred priče,ali i iza,šta je njen
    gorući nastavak...Naravno da je tada to postmoderna,a ovaj Covi krelac kom nije ravan
    ni onaj tvoj iz priče...:zblesav:z:(
    Pazi kad je priča toliko potencijalno aktuelna jer govori i o trenutno aktuelnom mobingu,ali
    i o ranjivosti mladih kao posebnom važnom pitanju psihologije...
  13. Marija (avatar)
    Bez namere da opravdam uznemiravanje ili bilo kakvo psihicko maltretiranje, mislim da celu situaciju uopste nije odredio idiot, vec tvoje licemerstvo. Nezeljenog telefonskog udvaraca si se mogla u startu otarasiti, uz pomoc roditelja, ali bi pri tom morala priznati da pises erotske price.

    Interesantno da si par puta ponovila da njegov izgled nema veze sa tvojom naknadnom 'superiornoscu' i grupnim izivljavanjem, a sama si pre toga napisala ovu recenicu

    Pogled na njega vratio mi je svu nekadašnju samouverenost: ovakva pojava ne može predstavljati opasnost
    Ne znam koga mi je vise zao, moglo bi biti tebe ako si tu zuc s kraja price povratila iz pravih razloga.

    U svakom slucaju, ako je ovo trebalo da bude nauk i savet zrtvama mobinga, nisi im mogla dati gori primer.
  14. Borac za prava zivotinja (avatar)
    Marija, nije bio problem priznati roditeljima da pišem erotske priče. Moja majka je bila pisac, razumela bi. Jednostavno, nisam htela da IKO zna. Zato i JESAM pisala pod pseudonimom – kako me ne bi kontaktirali razni frikovi. To je bilo moje pravo na anonimnost.
    Imala sam samo 19 godina.
    Naravno da Vanjin izgled nije imao veze sa mojim odnosom prema njemu, ali je svakako potvrdio da me je lagao. Moj odnos prema njemu u startu je bio negativan, iako mi, sve dok ga nisam videla, nije bilo poznato kako on izgleda.
    Sad se, Marija, stavi u poziciju devetnaestogodišnjakinje kojoj neki muškarac, stariji i iskusniji, svakodnevno siluje um i uznemirava je ... a ona ne zna kako da ga zaustavi. Šta bi radila devojka danas, u sličnoj situaciji? Promenila broj mobilnog, verovatno. Prijavila? Tada nije bilo mobilnih. On je, iz novina, znao i moju adresu. A prijavljivanje uznemiravanja nikada nije išlo glatko.
    Čovek do određene mere može trpeti pritisak, a onda mora da ga se oslobodi jer će eksplodirati.
    Uostalom, manje je licemerno priznati svoje greške nego ih zakopati i praviti se da ne postoje. Rekoh da me je u jednom trenutku gricnula savest (zato što su mu moji drugari, u mojoj kući, sipali vodu na glavu i sapleli ga, i što ništa nisam učinila da to sprečim), ali da sam, što smatram i danas, JA bila žrtva dva meseca. Šta je malo vode i majoneza u kosi naspram dvomesečnog šikaniranja? A šta ako je, možda, moje fotke koje je ukrao kasnije iskoristio za masturbaciju ... ili vudu vradžbine?
    Poenta je, između ostalog, da ne možemo uvek biti ljubazni, fini, trpeljivi, tolerantni ... ne prema ljudima koji nam rade o glavi („glavu“ shvatiti figurativno). U protivnom, to je onda samo eufemizam za – mazohizam.

    Ovaj ... Nije mi ga uopšte žao. Shvatio je lekciju. Bogme, shvatila sam je i ja.