' U našoj familiji nismo pravili razliku između religije i pecanja'
Uvodna rečenica iz filma ' River of memories' R. Redforda
Ovde, u Panoniji svaka padavina žednu zemlju podseti na morsku prošlost. Sneg je krišom, noćom, poput tata pohodio selo, sunce ga ojutrilo blatom. Tako je završio Božić, iliti novokomponovano: najsrećniji hrišćanski praznik. Milanković je rekao da ukoliko se budemo držali ovog kalendara, jednom će Božić biti na Uskrs. Ja bih dodao da taj paradoks podanicima neće smetati dok je ‘leba I (c)igara.
Veče ničim nije ukazivalo na ovakav ishod. Sinoć je Gospod u slavu rođenja sina stavio najjaču žižu u mesečevu kuglu, bila je lepša nego ikad. Sumrak je ječao šatorskim notama i štucao preostalim plotunima. Skupljale se grupe ljudi i palile nepotrebne stvari simbolično ulazeći u nov period bez suvišnog tereta (kratko je bilo Badnje veče za tol’ko đubre, a I deca su bila zauzeta korinđanjem po kućama). Divanilo se uz 'rakiju u krug' dok su klinci u vatru bacali improvizovane bombice od karabita.
- Jal', Mida, dete ti Bož’je ako te šopim ima da drečiš.
- Pusti derane da se sigradu...
- To sigra? D’ iskopadu oči…
- Aj’ ne laj, nego rakiju dodaj, šta si je stis’o k’o smrt babu.
Kombinovala se neuništiva staroslovenska suština našeg bića sa hrišćanstvom. Možda su te dodole prizvale sneg kad su svi uveliko polegali na počinak.
***************
Od jutros nigde nikog. Breg u izmaglici kao da lebdi ni na nebu ni na blatu. Brodim ga u čizmama duženim za Kosovo koje sticajem okolnosti tu zemlju nisu videle. Nisu izgubile nevinost ostavljajući tragove koje će istorije kvalifikovati kao oslobodilačke, ili okupatorske – kako je kojoj volja. „Nije kom je namenjeno, neg' kom je suđeno“, što je govorila baba. A evo, suđene su ovom pitomom banatskom blatu koje nikad nisam uspeo da opišem.
Sve praznike,raspuste I vikende provodio sam ovde. Moji beogradski drugovi su pravili morske planove, ja sam more imao ovde. Oni su se kalili na prenemaganju gradskih frajlica, ja sam dolazio na gotovo kao traženi beograđan’.
- Ti si iz Beograda? A ‘di si sa stanom tamo? Stvaaarno, a jel baš na Bulevaru?
Beograd je bio propusnica, a ‘baš na Bulevaru’ čarobna, magijska formula za oduševljenje, kao da je Menhetn u pitanju Sose su mi uskratile razvojnu fazu – nikad nisam naučio da se udvaram. Posle su mi gradske cure debelo, s kamatom naplatile tu anomaliju.
***********************
Čizma glavu čuva, a glava se priseća. Jednom sam bio na pragu opisa ove zemlje. Jutro nalik ovom, mokro…Umorni povratak iz nekog bećarskog pohoda u vreme kad su zidovi imali uši, a klupe oči. Red je nalagao – sve su se te oči i uši valjale pozdraviti sa: „Dobro jutro“.
- Broj'tro. Jal', a či'i si ti? – pitale su klupe.
- Baba Vuke. Ona se doselila...
- Aaa, s brega...
To 'Aaa s braga' je sadržavalo potcenjivački akcenat, bilo ie eufemizam za „ o'zla oca i od gore majke'“. 'Breg' je bio neka vrsta S.-kog Bronksa. A ja sam ga obožavao takvog. Sva su sela ista – šorovi i kuće, ali samo je jedan 'čarobni breg'. Neopisiv pogled na šumu u dolini. Tamiš kad se izlije dođe tik do kuće, nikad nije preterao, tako smo se dogovorili. Kad nije preplavljen mi idemo njemu, i to je deo dogovora. Svaki zalazak sunca drukčiji, a svaki bajkovit, pa aj' ga opiši, brajko moj. Seljani su tu dovodili stoku na pašu, dolazili na kupanje. Nama su pašnjak I plaža bili avlija. Zato sam za babe - klupe bio đilkoš iz S.-kog Bronksa, a za nji’ne unuke princ sa Bg.-skog Menhetna.
Tako se izdivanih, malo š’ njima, malo sa sobom, do krivine 'kod Isakovi' '. Tu se šor završava i preostaje kaljugava čistina do kuće. Tih se dana dešavao narod, a ja upravo pročitao novelu B. Šćepanovića 'Usta puna zemlje'. Gacajući po blatu, iznenada mi se javi naslov pesme ' Zemlja puna usta punih priče o zemlji' i prvi stih: ' Zemljo moja od blata, ako potrčim doći ćeš mi do vrata'. Ta me slika tako obuzela i ushitila da sam razdragano potrčao ponavljajući taj stih. Kod kuće, započetoj pesmi je već bio kraj i počinjala je moja bajka. Stajala je u cicanoj ‘aljini I natikačama na ostrvcetu od trave u tom moru od blata.
- 'Di si ti lucprdo jedna? Ijuuu na šta si se napravio, ko da te Đav'li vijali... Dokle ćeš da me je'š k’o lep lebac, poludiću čerez tebe. Bež' od mene, ne kaljaj me, idi u očin.. Sad te 'itnem u bunar da se otkraviš... – brunda i prepušta se zagrljaju.
I živeli smo srećno do mog novog izlaska.
Uvodna rečenica iz filma ' River of memories' R. Redforda
Ovde, u Panoniji svaka padavina žednu zemlju podseti na morsku prošlost. Sneg je krišom, noćom, poput tata pohodio selo, sunce ga ojutrilo blatom. Tako je završio Božić, iliti novokomponovano: najsrećniji hrišćanski praznik. Milanković je rekao da ukoliko se budemo držali ovog kalendara, jednom će Božić biti na Uskrs. Ja bih dodao da taj paradoks podanicima neće smetati dok je ‘leba I (c)igara.
Veče ničim nije ukazivalo na ovakav ishod. Sinoć je Gospod u slavu rođenja sina stavio najjaču žižu u mesečevu kuglu, bila je lepša nego ikad. Sumrak je ječao šatorskim notama i štucao preostalim plotunima. Skupljale se grupe ljudi i palile nepotrebne stvari simbolično ulazeći u nov period bez suvišnog tereta (kratko je bilo Badnje veče za tol’ko đubre, a I deca su bila zauzeta korinđanjem po kućama). Divanilo se uz 'rakiju u krug' dok su klinci u vatru bacali improvizovane bombice od karabita.
- Jal', Mida, dete ti Bož’je ako te šopim ima da drečiš.
- Pusti derane da se sigradu...
- To sigra? D’ iskopadu oči…
- Aj’ ne laj, nego rakiju dodaj, šta si je stis’o k’o smrt babu.
Kombinovala se neuništiva staroslovenska suština našeg bića sa hrišćanstvom. Možda su te dodole prizvale sneg kad su svi uveliko polegali na počinak.
***************
Od jutros nigde nikog. Breg u izmaglici kao da lebdi ni na nebu ni na blatu. Brodim ga u čizmama duženim za Kosovo koje sticajem okolnosti tu zemlju nisu videle. Nisu izgubile nevinost ostavljajući tragove koje će istorije kvalifikovati kao oslobodilačke, ili okupatorske – kako je kojoj volja. „Nije kom je namenjeno, neg' kom je suđeno“, što je govorila baba. A evo, suđene su ovom pitomom banatskom blatu koje nikad nisam uspeo da opišem.
Sve praznike,raspuste I vikende provodio sam ovde. Moji beogradski drugovi su pravili morske planove, ja sam more imao ovde. Oni su se kalili na prenemaganju gradskih frajlica, ja sam dolazio na gotovo kao traženi beograđan’.
- Ti si iz Beograda? A ‘di si sa stanom tamo? Stvaaarno, a jel baš na Bulevaru?
Beograd je bio propusnica, a ‘baš na Bulevaru’ čarobna, magijska formula za oduševljenje, kao da je Menhetn u pitanju Sose su mi uskratile razvojnu fazu – nikad nisam naučio da se udvaram. Posle su mi gradske cure debelo, s kamatom naplatile tu anomaliju.
***********************
Čizma glavu čuva, a glava se priseća. Jednom sam bio na pragu opisa ove zemlje. Jutro nalik ovom, mokro…Umorni povratak iz nekog bećarskog pohoda u vreme kad su zidovi imali uši, a klupe oči. Red je nalagao – sve su se te oči i uši valjale pozdraviti sa: „Dobro jutro“.
- Broj'tro. Jal', a či'i si ti? – pitale su klupe.
- Baba Vuke. Ona se doselila...
- Aaa, s brega...
To 'Aaa s braga' je sadržavalo potcenjivački akcenat, bilo ie eufemizam za „ o'zla oca i od gore majke'“. 'Breg' je bio neka vrsta S.-kog Bronksa. A ja sam ga obožavao takvog. Sva su sela ista – šorovi i kuće, ali samo je jedan 'čarobni breg'. Neopisiv pogled na šumu u dolini. Tamiš kad se izlije dođe tik do kuće, nikad nije preterao, tako smo se dogovorili. Kad nije preplavljen mi idemo njemu, i to je deo dogovora. Svaki zalazak sunca drukčiji, a svaki bajkovit, pa aj' ga opiši, brajko moj. Seljani su tu dovodili stoku na pašu, dolazili na kupanje. Nama su pašnjak I plaža bili avlija. Zato sam za babe - klupe bio đilkoš iz S.-kog Bronksa, a za nji’ne unuke princ sa Bg.-skog Menhetna.
Tako se izdivanih, malo š’ njima, malo sa sobom, do krivine 'kod Isakovi' '. Tu se šor završava i preostaje kaljugava čistina do kuće. Tih se dana dešavao narod, a ja upravo pročitao novelu B. Šćepanovića 'Usta puna zemlje'. Gacajući po blatu, iznenada mi se javi naslov pesme ' Zemlja puna usta punih priče o zemlji' i prvi stih: ' Zemljo moja od blata, ako potrčim doći ćeš mi do vrata'. Ta me slika tako obuzela i ushitila da sam razdragano potrčao ponavljajući taj stih. Kod kuće, započetoj pesmi je već bio kraj i počinjala je moja bajka. Stajala je u cicanoj ‘aljini I natikačama na ostrvcetu od trave u tom moru od blata.
- 'Di si ti lucprdo jedna? Ijuuu na šta si se napravio, ko da te Đav'li vijali... Dokle ćeš da me je'š k’o lep lebac, poludiću čerez tebe. Bež' od mene, ne kaljaj me, idi u očin.. Sad te 'itnem u bunar da se otkraviš... – brunda i prepušta se zagrljaju.
I živeli smo srećno do mog novog izlaska.
