Poslednja lunova avantura – deseto poglavlje /2 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Stipanov Dućan

Poslednja lunova avantura – deseto poglavlje /2

Oceni ovaj blog
Okriće izvora zvuka je Lunu dalo do znanja da je prethodna muka nesretne devojke tek stepenica u piramidi bola i poniženja koji tek počinju da dobijaju zamah. Devojčin položaj se nije nimalo promenio, međutim ruke koje su joj bile prislonjene na slabine i ramena sada nisu bile opuštene, već su snažno pritiskale njeno telo koje se grčilo, ali su sve one čak i ovako udružene u napetim pokušajima da umire prelepo telo bile sasvim neuspešne. Za razliku od svojih sunarotkinja koje su očito naporno pokušavale da umire devojku, žena iza nje se smireno i detaljno posvetila svome poslu. U rukama je držala plamenik poznatoga tipa, onakav kakav je normalno služio za spaljivanje stare boje. Baš je taj plamenik bio izvor onog groznog veprožimajućeg zvuka. Snažno šišteći, plavkasti plamen je veselo igrao među devojčinim butinama, i trag plamena se mogao ispratiti na devojčinoj koži, jer je delimično bila prekrivena groznim plikovima a delimično je više i nije bilo a zamenjivale su je tamne spaljene rane. Plamenim dodirom trasirana, ova linija je i dalje ucrtavana ponovo i ponovo, lagano, bolno i neumitno. Najednom izluđujuće šuštanje je prestalo, pa gotovo istovremeno sa ovim olakšanjem Glorija Ešton se neobično dražesnim pokretom pokrenula u pravcu grupe koja je zlostavljala malu severnjakinju. U nekoj jezivoj tišini, možda umišljenoj posle maltretiranja sluha dugotrajnim iritirajućim šištanjem, njene istaknute potpetice poput udaraca štapom o štap zakucaše ritmično o pločnik od cigala, kao da time označavaju prelaz ka nekom veličanstvenom finalnom događaju kojime će se ovaj performans završiti. Zavodljivim, mačkastim hodom koji jednostavno nije podrazumevao bilo kakav vid žurbe ili nervoze odmicala je trgom i njeno telo se skladno njihalo. Najednom Lunu postade jasno još nešto, jer dotad, šokiran jezivim prizorom, nije ni primećivao događaje među gostima hotela. Njihovi odabranici su im sada bili u krilima i svi do jednog su isisavali njihove vratove. One žene su naglo oslobodile devojku i podigle su je sa onoga postolja. Ona je pomalo smušeno ustala prateći njihove ruke, međutim čim je ispuštena počela je da se zanosi, da bi se najzad skljokala kao krpena lutka. Uto Eštonova pristiže do nje. Spustila se gotovo do devojčinog uveta nešto joj govoreći. Zatim se uspravila simpatično napućivši usne i širom raširivši oči počela je da joj tepa baš kao malom detetu. Najednom jedna od južnjakina je preko devojke prolila neku kantu. Vazduh je vonjao po dimu, mirisu kuvanog povrća i truleži, ali u tom zadahu probila se jedna oštra aroma - miris benzina. Glorija Ešton je lagano navlačila gumene rukavice i povlačeći curu za kosu uspravila ju je u klečeći položaj. Lagano je sklopila šake, kako bi se rukavice dobro pripile uz njene prste i dlanove, a zatim je pažljivo, pazeći da ne isprlja odeću, stala da utrljava benzin devojci u kožu, laganim usresređenim pokretima. Gladila joj je kožu niz pravilno ocrtanu kičmu, trljala joj bokove i oblu stražnjicu, prevlačila ruke duž slabina.i ceo taj ritual je bio prepun suptilne erotike i nekog nedokučivog dostojanstva. Devojka se, mirno prepustila njenim dodirima. Bila je sva okruglasta, pa ipak dok se njeno oblo telo podatno izvijalo pod sigurnim pokretima ruku visoke i otmene gospođe, po ugibanju blede kože dalo se zapaziti da je to telo čvrsto, bez imalo sala. Delujući zadovoljna ovim poslom, Eštonova je duboko i veoma glasno uzdahnula ispravljajući se nad curicom koja je mokra i mirna i dalje klečala. Opuštenim pokretom, ruka Glorije Ešton se pokrenula istovremeno kada je lagano iskoračila ka centru trga, da bi vešto i bespogovorno dohvatila njenu dugu kosu kod zatiljka i neočekivano je povukla za sobom. U prvom trenutku devojka se prosto suljala na kolenima, bolno vrisnuvši, pa se uz očiti napor i potpunu dezorijentaciju, zbunjeno i trapavo digla na noge i njene bucmaste nožice nevešto stadoše da love ritam dugih odmerenih koraka. Eštonova je delovala potpuno nezainteresovana za njeno nesnalaženje i ponosno je uzdignute glave napredovala ka svome cilju, što je devojku primoralo da ubrza korak skoro do trčanja. Prizor je postao gotovo nadrealan. Naočita visoka žena neuobičajene lepote i kraljevskoga držanja koja vodi nakvašenu devojku što se gega za njom vođena poput svinje, bila je oličenje samoga zla. Devojka očito nije znala šta bi sa rukama, čas ih je podizala čas jednostavno vukla po pločniku, dok su joj krupne dojke landarale poput priveska. Ta je njena nespretnost još više isticala nadmoćnu produhovljenost i duboku gospodstvenost njenoga dželata. U jednom trenutku, dok je Eštonova pobedonosno vukla tu stvar za kosu, postade jasno da prilaze stubu ispod kojeg je naslagano ono granje. Lun je pod rukom koja je i dalje bila položena na rame mladog saborca osećao sve jače trzaje svakim novim poniženjem nesretne devojke, ali je mladić ipak ostao nepomičan. Kada je Eštonova pod samim stubom devojci oslobodila kosu ona podiže pogledi i možda je tada to lepuškasto stvorenje shvatilo kakav je grozni kraj ovde očekuje. Započe da plače, sasvim tiho. Eštonova ju je pogledala blago, pa ju je laganim pritiskom ruke popela na gomilu granja prislanjajući joj leđa na stub. Ona se naglo stresla od toga dodira Suznih očiju, kao da se nečemu nadala, molećivo je gledala u lice nadmoćne žene. Ipak to nije nimalo ganulo Eštonovu. Na njen zahtev curica je sklopila ruke iza leđa oko stuba da bi ih ova obmotala čeličnom žicom. Devojčin dotada tihi plač sada se počeo pretvarati u ridanje. Eštonova se nije pokolebala njenim cmizdrenjem i razvijajući odmereno kolut žice lagano je nastavila čvrsto vezivanje njenih bokova za metalni stub, a zatim je otmenim pokretima pričvrstila i žrtvine noge. Najzad, žicom preko čela i glava beše privezana. Dok je devojka glasno jecala, Eštonova je izravnala haljinu istovremeno procenjujući svoj posao, potom se prijatno osmehnula uplakanoj devojci, da bi se zatim svojim dugim koracima odmakla. Tanane obrve joj se podigoše u visokom luku, čudne neobično blede usne se otvoriše formirajući oblik slova O, a sitne oči bljesnuše, dok je izvlaćila kutiju šibica kojom je napadno zazveckala . Sada su se devojčine krupne oči potpuno rastvorile i iz grla joj se prolomio vrisak. U tome trenutku Lunova ruka je zbačena i mladi severnjak se nenadano i furiozno pojavio iz senke. Prvi rafal je pokosio Eštonovu i većinu zakrabuljenih južnjakinja. Njihova tela još nisu ni dodirnula pločnik, kada se njegovo oružje okrenulo ka gostima hotela i pojedinačnim, smrtonosno preciznim hicima, ih je nemilosrdno obarao dok su njihove usne ispijale krv mladićevih sunarodnika. Pre nego što je iko shvatio šta se dešava, oružje je prazno škljocnulo, a on se neviđenom brzinom zakotrljao po pločniku izbacujući prazni okvir. Prvi rafal straže je umesto furioznog nametnika pokosio čitav red gostiju i njihovih žrtava, a mladićevo oružje je ponovo zaštektalo, sada usmereno ka vojnicima. Sem je samo trenutak kasnije otvorio vatru iz svojih koltova, ali Lun je znao da nema vremena za gubljenje. U opštem haosu koji je zavladao pokušavao je da razabere prostor oko kapije i najzad je shvatio da tri gangstera trče prema jednom od parkiranih vozila. Idućeg trenutka mladi severnjak pade smrtno ranjen, a Lun je povukao Sema za sobom jureći ka otvoru u ogradi. Iako su pucnjevi dezorijentisanih stražara odjekivali iza njih, Lun je postao svestan da je komešanje iza njih naglo postalo preglasno, i okrenuvši se, shvatio je da su žitelji kampa napali vojnike koji su se bezuspešno odupirali. Za trenutak je pomislio da će se sve završiti strašnim pokoljem, jer slutio je da će se južnjačke straže sada sjuriti ka logoru. Međutim, umesto toga, na prilazima kampu odjeknu zaglušujuća razmena vatre. Sa olakšanjem je shvatio da je udarni odred najzad stigao. Osmotrio je kapiju kroz koju su u kamp ulazila vojna vozila, da bi sa užasom shvatio da kola prema kojima su ona trojica trčala više nisu tamo. Doviknuvši Semu da ga prati kao bez duše je pojurio ka mestu gde su ostavili kola. Likvidiravši dvojicu zalutalih južnjaka, najzad stigoše do kola, shvatajući da ovakvi podvizi više nisu za njih. Bili su zadihani i uzdrhtali i krajnjim naporima uskočiše na sedišta i kretoše ka hotelu. To je bilo jedino mesto kuda su ona trojica mogla da se zapute.


Pošalji "Poslednja lunova avantura – deseto poglavlje /2" na Facebook Pošalji "Poslednja lunova avantura – deseto poglavlje /2" na Google Pošalji "Poslednja lunova avantura – deseto poglavlje /2" na My Yahoo! Pošalji "Poslednja lunova avantura – deseto poglavlje /2" na Live Pošalji "Poslednja lunova avantura – deseto poglavlje /2" na MySpace Pošalji "Poslednja lunova avantura – deseto poglavlje /2" na Twitter Pošalji "Poslednja lunova avantura – deseto poglavlje /2" na Digg Pošalji "Poslednja lunova avantura – deseto poglavlje /2" na del.icio.us

Ažurirano 04.01.2012. u 04:05, autor: Stipan Severnjak

Oznake: lun
Kategorije
Novela

Komentari

  1. Marija (avatar)
    Osim nekih ponavljanja i par nejasnih recenica u ova dva dela, nemam nikakve primedbe, vec samo pohvale.
    Realisticno, kao da sam, skrivena u skrovistu sa Lunom, sve direktno gledala.

    Na mene je jaci utisak ostavilo ponizenje devojke, vucene ka lomaci kao svinje, nego ta sibica koja je lomacu trebala da zapali. Nekad je ponizenje teze od smrti.

    Vidim da idemo ka raspletu, ne znam da li me to raduje ili ne, mislim da je oboje u pitanju
  2. Stipan Severnjak (avatar)
    Još tri dela, Lepotice...