Poslednja lunova avantura – šesto poglavlje - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Stipanov Dućan

Poslednja lunova avantura – šesto poglavlje

Oceni ovaj blog
Pred samu zoru Poručnika Džonsona, koji je u izmaglici neprestane alkoholisanosti spavao redovito bez ikakvih snova, nemilosrdno drmusanje je probudilo iz najslađeg sna. Posle izvesnog vremena nezadovoljno je otvorio oči i shvatio je da je još uvek mračno kao u rogu i da nikako nije bilo vreme za ustajanje. Ljutito se brecnuo na mračnu priliku iznad sebe, da bi samo tren kasnije shvatio da to nije niko od njegovih vojnika. Začuđeno je napregao pogled ne bi li razaznao mračnu prikazu, pomišljajući da neko iz hotela ima neki ekstra zahtev. Stomak mu se zgrčio od same takve pomisli i mrzovoljno promumla :
- Kakve li ste samo sada grozote smislili? Do vašeg praznika ima još puna tri dana. Nisam u stanju sada da okupim ljude. - gotovo je opet zaspao.
- Znači, dragi poručniče, vi ipak znate mnogo više nego što ste mi to odali prilikom našeg prvoga susreta. Predlažem vam da pokušamo da razgovor povedemo od početka. - Glas koji mu se obratio bio je toliko sugestivan da ga je počela obuzimati slabost. - Vi ne odobravate sve te užase, vas boli sve to ispijanje krvi i maltretiranje vaših štićenika, vama je to teret oko vrata. Teret koji postaje sve teži i teži... - zaista, poručnikova glava poče da se povija kao da je neki nevidljivi kamen okačen o njegov vrat. Lun, jer to je bio on, dobro je znao da je poručnik izuzetno podložan hipnotičkoj sugestiji i to iz najmanje dva razloga. Prvi razlog je bila opšta slabost vojnikove psihe zbog neprestanog pijanstva, a njegove dugotrajne dileme i griža savesti zbog posla koji je obavljao bili su drugi, još jači razlog da primeni na njemu hipnozu. Trebalo ga je samo malo pogurati u pravcu nesigurnosti, koja ga je i bez sugestije neprestano izjedala, da bi lako izvukao iz njega dragocene informacije o događajima u kampu. Poručnikov pogled postao je staklast i bilo je pravo vreme za oprezno postavljanje pitanja. Morao mu je pažljivo pratiti tokove misli.
-Dakle, pripreme za praznik su izvršene? - Očito je verovao da je iz hotela.
- Pripreme? Pa zar ja da pripremam vaše užase? To rade južnjaci i ona veštica Glorija Ešton.
- Obećali ste mi prevremenu penziju ako zažmurim dok se ona bavi svojim stvarima. Zar nije rečeno da je moje samo da držim robove u kampu? - Džekson nije bio baš neko nevinašce..
- Naravno, naravno, i da im se pije krv – Podstrekivao ga je Lun,
- Ne želim da znam šta vi radite na svome veštičjem prazniku. Zar mi nije dosta onih desetak neobeleženih koji se nikad ne vraćaju iz hotela!?
- Naravno, neobeleženi.- znači, neki odvedeni se i ubijaju, pomisli Lun.
- Pa da... One koje poštedite obeležavate tim vašim crnim maramama.
- Poštedimo ih, naravno...- Nešto je znao, ali za isisavanje krvi ni najmanje.
- Pa, izuzev malo jebačine...- Naravno, on veruje da ih odvode zbog seksa.
- Dakle, na prazniku ćemo popiti krv.- Ipak on to povezuje sa tim praznikom.
- Ahhh... Sad mi je lakše. Onda znači neće biti onih strahota sa južnjacima?
Lun zausti sledeće pitanje, ali bliski pucnji i vika skrenuli su Džeksonovu pažnju i on se naglo povratio iz transa. Razvoj događaja nije nikako išao u prilog Lunu, pa je odlučio da se što pre povuče, znajući da sada nije preporučljivo ulaziti u sukob.
- Šta?! Ko si ti? UZBUNA! - Prodera se Džekson videći mračnu prikazu na ulazu u svoju kancelariju. Tren kasnije prilika se izgubila, a on je postao svestan pucnjeva i topota nogu u neposrednoj blizini. Izborio se sa bolom u glavi i izašao je zureći u mrak, da bi sledećeg trenutka shvatio da stanovnici kampa beže na sve strane. Pojurio je u kontrolnu sobu i trenutak kasnije oglasi se zavijajući zvuk sirene, a reflektori obasjaše okolinu kampa. Stražari su nepokretno ležali pokraj kapije, a malo dalje je isto tako nepokretno ležalo nekoliko južnjaka. Ipak, znao je odakle pucnji dopiru. Kogod da je ovo izveo, nije računao na južnjačke patrole koje su vrebale po okolnim šumicama. Ovo nije prvo bekstvo koje su štićenici pokušali, ali koliko je shvatao, jeste najmasovnije. Tren kasnije njegovi ljudi izleteše iz objekata i krenuše u poteru.
U međuvremenu je i Lun shvatio da su žitelji kampa iskoristili trenutak dok su stražari bili omamljeni gasnim projektilom, pa su pokušali da pobegnu iz ograđenog prostora. Verovatno su negde dalje naleteli na neku skrivenu patrolu i to mu je poremetilo sve planove. U jednom trenutku pomislio je da je otkriven, jer je jedna mračna prilika zastala pred njime, očito ga primetivši. Oboje su zastali, a onda je Lunu doprlo do mozga da je to jedan od begunaca, pa mu je dao znak da bude tih. Izgleda da je ovaj shvatio da mu Lun nije neprijatelj, pa se šćućurio kraj njega. Zvuci potere su se udaljavali ka severu i njih dvojica oprezno krenuše u suprotnom pravcu. Lunov saputnik je bio tih i disciplinovano je pratio svog neočekivanog saveznika. Posle nekog vremena, trudeći se da budu što tiši, stigli su do mesta na kome je Lun ostavio svoje vozilo. Lun uskoči, ali pridošlica se kolebao. Tek posle podugog ubeđivanja, shvativši da ovaj ne zna engleski, Lun je uspeo pomoću znakova rukom da mu razjasni da nema prema njemu loše namere i da želi da mu pomogne. Kada mu se pratilac najzad odvažio da uđe u kola, pokrete snažnu mašinu i ispraćeni pucnjavom nestadoše u noći. Kada su malo odmakli, Lun promeni pravac i krete prema skrovištu, razmišljajući o onome što je čuo od Džonsona. Uglavnom se poklapalo sa onim što je čuo od Rajtove, s tom razlikom što je Džonson imao konkretna saznanja o ubistvima izvršenim u hotelu. Za razliku od Rajtove, koja je bila običan vojnik i te detalje nije znala, Džonson je bio oficir i samim tim je bio donekle upleten u sve te mračne poslove. Griža savesti ni najmanje ga nije oslobađala odgovornosti za to što je štitio dugotrajnu i nasilnu seksualnu zloupotrebu tih nesretnih ljudi, što je, u svakom slučaju, bilo ono u šta je on verovao. Još gore od toga je bilo što je zatvarao oči pred očitim ubistvima. i Lun i Rajtova su ga sasvim pogrešno procenili, jer on je bio sitni šićardžija koji je zarad svoje penzije svesno zatvarao oči pred nespornim robovlasništvom, pa i ubistvima ljudi koje bi trebao da štiti. Rajtova je takođe pominjala veliki skup pri kome se zlostavljaju stanovnici logora, ali izgleda da se to retko dešavalo u samome kampu. Kao što je lično video, pravi užasi su se dešavali u hotelu. Kakav “praznik” bi mogao biti događaj od koga se ježi čovek koji štiti ubistva, nije mogao ni da zamisli. Setio se užasnutog pogleda i mucanja kojim je islužena žena-vojnik pripovedala ono što je znala. Ona taj “praznik” nije lično videla, jer je sudbina htela da baš tada bude na odsustvu, ali je od svojih kolega čula za neke strahotne detalje događaja koji se takođe desio negde u rano proleće. Ta priča i neprestano odvođenje njihovih štićenika protiv njihove volje joj je najzad razorilo živce i kada je to potvrđeno i na lekarskoj komisiji, jednostavno je demobilisana pre vremena. Džonson je rekao da taj, verovatno jezivi događaj, treba da se desi za tri dana. Slučajno se sa svojim saradnicima našao u pravo vreme na pravome mestu. Sudbina je još uvek bila na njegovoj strani. Treba sačekati događaj i javiti armiji... Ali to nije ono zbog čega je došao. To rešava sudbinu nesretnika u kampu, ali ne završava potragu za ljudima koji najverovatnije stoje iza svega ovoga. Ljudima koje progoni celoga života. Ljudima koji su mu ubili roditelje. Osećao je da tu ima još mnogo neodgovorenih pitanja.

Pošalji "Poslednja lunova avantura – šesto poglavlje" na Facebook Pošalji "Poslednja lunova avantura – šesto poglavlje" na Google Pošalji "Poslednja lunova avantura – šesto poglavlje" na My Yahoo! Pošalji "Poslednja lunova avantura – šesto poglavlje" na Live Pošalji "Poslednja lunova avantura – šesto poglavlje" na MySpace Pošalji "Poslednja lunova avantura – šesto poglavlje" na Twitter Pošalji "Poslednja lunova avantura – šesto poglavlje" na Digg Pošalji "Poslednja lunova avantura – šesto poglavlje" na del.icio.us

Ažurirano 29.12.2011. u 00:34, autor: Stipan Severnjak

Oznake: lun
Kategorije
Novela

Komentari