Poslednja lunova avantura – četvrto poglavlje /2 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Stipanov Dućan

Poslednja lunova avantura – četvrto poglavlje /2

Oceni ovaj blog
Kroz neobično gustu formaciju drveća, stigoše do neugodnog močvarnog terena. Lun je još kod kuće nebrojeno puta prošao na simulatoru ovu prepreku, što je bilo preduslov izbegavanja upadanja u duboke kaljuge i zamke živoga blata, na koje ga je Rajtova sa neobičnom preciznošću uputila. Potom je ugledao željno očekivani orijentir, jednu čudno izdubljenu stenovitu kosinu sa desne strane, pa je kroz gustu kleku i jagorčevinu prošao do klanca koji je, zbog nagle zakrivljenosti, bio nevidljiv svakome prolazniku, izuzev ako se nalazio neposredno ispred njega. Virtuoznom i opasnom vožnjom obišli su razbacano kamenje i došli su do stenovitog zida potpuno prekrivenog gustim šibljem i bršljanom. Na mestu koje je na simulatoru dobro upoznao, zaleteo se u naizgled stenovitu površinu, izazvavši time Makfersonovu psovku, ali ih je zavesa od rastinja propustila u jednu, dotad skrivenu, mračnu i neprijatnu pećinu. Vozeći se neko vreme kroz mrak, posle jedne izuzetno nagle okuke, našli su se u jednom širokom tunelu u kome se najzad zaustaviše. Čim motor zgasnu iritantni zvuk natera Sema da se začuđeno počne osvrtati oko sebe.
- Kakvo je to zujanje, sto mu priobalnih tajfuna! - uzviknu on uznemireno
- Generatori struje. Ne misliš valjda da smo priključeni na elektrodistribuciju.
Ispred njih su se na stenovitom zidu nalazila metalna vrata prema kojima pođoše
- Artur mi je rekao da je ova pećina već donekle bila uređena, mada pomalo ruinirana. Njegovo je mišljenje da je Nemcima služila kao bunker u drugom svetskom ratu. To je umnogome ubrzalo njeno preuređenje – reče Lun. Uđoše u spartanski, ali tehnološki vrhunski opremljeni prostor. U dizajniranju prostora se osećao duh Pentagona, jer svaki je detalj bio svrsishodan i vojnički uklopljen u celinu. Računari, nizovi ekrana i aluminijumski stolovi prepuni prekidača i led indikatora smisleno su popunjavali prostoriju ostavljajući sasvim dovoljno mesta za lagodno kretanje i manipulisanje složenom opremom. Nekoliko okretnih stolica je bilo raspoređeno oko svih tih uređaja a na jednoj je sedeo Artur Markinč kuckajući po jednoj od mnogobrojnih tastatura. Začuvši vrata ustade i sa osmehom na licu krete im u susret. Semovo lice se takođe ozarilo, pa uzviknu :
- Arture, stara lafčino, nisam te video sto godina! - Njih dvojica se zagrliše.
- Pa, nadam se da nije baš toliko prošlo, mada smo obojica prilično omatorili. Dobro došli u svoj novi privremeni dom! Imam jedno malo iznenađenje za tebe – Iz kutije na stolu izvadio je par povelikih revolvera – Eto, to je za tebe.
- Sto mu brodskih topova, moji koltovi. Odakle li si ih izvukao?
- To bih i ja voleo da znam s obzirom da su se nalazili u mome podrumu. - Oglasi se Lun začuđeno. Sa nekim ustezanjem Artur se okrete Lunu.
- Šta je to sa tobom, Arture? Nešto se loše dogodilo otkad si ovde?
- Neee...Ali... Ima jedno.... nešto...- dok je on nesigurno tražio pravi izraz, iza njih se začu ženski glas :
- Pa videla sam te lepotice u hotelu, naravno samo na monitorima, i drago mi je što sam privremeno napustila svoju slikarsku školu! Koltove sam Arturu zajedno sa još nekim sitnicama ja predala.
- Džejn! Tako mi... Izvini... Šta ti radiš ovde? - zabezeknu se Lun.
- Čuvam svog muža, eto šta radim. Možda bih ja to tebe trebalo da pitam, pa ipak, poznavajući te, ni najmanje me nije iznenadila neočekivana Arturova poseta. Dakle, evo me ovde i ne pokušavaj da mi se opet izmigoljiš! Uostalom ono što mi je Artur ispričao čini da verujem da će vam još jedan saradnik vrlo dobro doći! - nasmejala se njegova supruga. Kosa joj je osedela, lice joj je bilo prekriveno borama, ali i dalje je bila vitka i skladno građena. Pokreti su joj bili živahni, i oči su joj i dalje blistale onom istom vatrom kojom ga je nekad davno očarala. Bio je istovremeno zbunjen i sretan zbog njenoga prisustva. Za trenutak zausti da joj kaže neku reč opravdanja, ali već idućeg trena shvati da je to suvišno. Ona mu je već sve oprostila.


Tako su 24.aprila počeli sa prismotrom hotela i izbegličkog kampa, što je, uprkos računarskom programu koji je na monitore dovodio samo one signale na kojima je bilo pokreta, bio izuzetno monoton posao. Zbog toga su se podelilili u dve grupe. Jednu su sačinjavali Lun i Džejn, a drugu Sem i Artur. Dok je jedna od grupa nadgledala događaje, druga bi se odmarala i obratno. Prve teškoće su se odmah pokazale. Što se hotela tiče, privatnost gostiju se cenila, i sobe nisu bile pod video nadzorom. Neke od kamera su bile fizički isključene, a neke su prikazivale tamne prostorije u kojima nisu ništa nazirali. Hodnici i holovi hotela, kao i sobe u kojoj je odsedala posluga jesu bili vidljivi, ali ono što se dešavalo, mada pomalo bizarno i neobično, savesno nadzirano od teško naoružanih stražara koji su u podjednakim vremenskim intervalima patrolirali duž objekta, nije davalo nimalo zloslutniju sliku od neke javne kuće za posebne goste, koja bi se mogla nalaziti i usred Londona. Posluga je, očito, udovoljavala gostima u svakom, pa i u seksualnom pogledu, što je bilo više nego očigledno po prisnim zagrljajima kojima bi ih gosti uvodili u sobe. Ni u kampu se nije dešavalo ništa alarmantno, ako se izuzmu česte posete gostiju hotela pri kojima bi redovito odvodili nekoga od žitelja, da bi ih nedugo zatim mogli pratiti na hotelskim kamerama. U pratnji gostiju hotela, pri posetama kampu, uvek su bili i oni čudni domoroci, južnjaci, kako ih je Džekson nazvao. Posmatrajući odvođenje ljudi iz kampa, moglo se lako zaključiti da se stanovnici kampa od ovih neobičnih ljudi strahovito boje, i to, začudo, mnogo više od njihovih zakrabuljenih žena nego od muškaraca. Rado su se pokoravali zahtevima gostiju, samo da bi ovi držali svoje pratioce što dalje od njih. Odvedene izbeglice su u hotelu tretirane poput stvari. Po njihovim izrazima je bilo očito da su tamo protiv svoje volje, ali su se disciplinovano pokoravali nadmenim gostima hotela. Da su dovođeni u cilju erotskih igara nije bilo nikakve sumnje, jer su bezobzirno ponižavani, najčešće od svih prisutnih gostiju koji bi se zatekli u holu, a zatim svlačeni i bestidno milovani, ponekad čak i tučeni, da bi zatim na ponižavajući način bili odvođeni do sobe onoga ko ih je i doveo. Naravno njihove sudbine nadalje nisu mogli pratiti, ali uprkos prvobitnom strahu, saznanje da se svako od njih naizgled nepovređen vraća u kamp, malo je umirilo posmatrače tih nemilih scena. Iako je sve viđeno ukazivalo na neljudsko zlostavljanje izbeglica, to niukom slučaju još uvek nije bio razlog za pokretanje vojne akcije. Tako je proteklo puna dva dana, a da se svakodnevna rutina događanja nimalo nije menjala. Prvu neobičnu stvar, mada ona kod Luna nije budila nikakvu ideju, primetio je Sem. Bio je siguran da devojka koju je Glorija Ešton odvela iz kampa pre odlaska nije ništa nosila oko vrata, a posle povratka imala je oko njega čvrsto obmotanu svilenu maramu. Pregledom starijih snimaka, sačuvanih na hard diskovima, uverili su se da to važi za sve one koji bi se iz hotela vraćali u kamp. Složili su se da se u tome krije neka neobična tajna koja je važan deo priče, ali šta bi to moglo biti, mogli su samo da naslućuju. Bilo je još nešto neobično, mada se sve moglo svesti i na sasvim običnu nezainteresovanost za zdravlje žitelja kampa. Poručnik Džonson je tvrdio da u blizini kampa nije dostupna medicinska nega, a u hotelu je postojalo najmanje šest propisno uniformisanih medicinskih sestara i barem dva lekara. Oni su ordinirali u jednoj podrumskoj prostoriji u koju posmatrači nisu imali uvida, ali bi ih videli svaki puta kada bi dolazili ili odlazili, kao i njihove pacijente, odnosno goste hotela. Mane tenhologije koju su koristili su otkrili gotovo slučajno. Računari su im na ekrane dovodili samo one prizore na kojima je bilo pokreta, i zbog toga nisu uopšte obraćali pažnju na delove hotela koji su bili pusti. Slučajni prolazak jedne medicinske sestre kraj jednih podrumskih vrata za trenutak je aktiviralo jednu kameru koja je prikazivala vrlo neuobičajen prizor. Markinč je sasvim slučajno pogledao u tome pravcu i ugledao neverovatno obezbeđena vrata, u neskladu sa ostatkom hotela. Bila su od visoko kvalitetnog čelika, obezbeđena brojnim alarmnim uređajima i vrhunskom šifriranom bravom, pa najzad i tom kamerom koju su potpuno ispustili iz vida. To ih je nateralo da zapostavljeni prizor ručno dovedu do monitora i prouče malo podrobnije prizor koji je upućivao na neku dobro skrivenu tajnu. Nažalost, izućavanje te scene je samo potvrdilo ono što je Artur i pre toga primetio, ali neke nove činjenice nisu saznali. To su bile uglavnom sve novosti koje su saznali do 27. aprila. Te noći Luna je grubo prodrmao Sem, jer upravo je u toku bila njegova i Markinčova smena, javljajući mu da su snimili scenu koju neizostavno mora da vidi. Lun je hitro ustao, pazeći da time ne probudi Džejn. Ugledavši ga, Artur je pustio snimak i Lun ugleda prizor sa kamere koja je pokrivala direktorkinu kancelariju. Bila je to prostorija u kojoj su se obavljali mnogi razgovori i upravo zbog te kancelarije je najviše žalio što hotelski video nadzor nema i audio signal. Samo ga je Džejnina zabrinutost prethodnih dana sprečila da u jednoj brzoj akciji ne postavi tamo nekoliko skrivenih mikrofona. Sada je pažljivo pratio snimak tek proteklog događaja.


Pošalji "Poslednja lunova avantura – četvrto poglavlje /2" na Facebook Pošalji "Poslednja lunova avantura – četvrto poglavlje /2" na Google Pošalji "Poslednja lunova avantura – četvrto poglavlje /2" na My Yahoo! Pošalji "Poslednja lunova avantura – četvrto poglavlje /2" na Live Pošalji "Poslednja lunova avantura – četvrto poglavlje /2" na MySpace Pošalji "Poslednja lunova avantura – četvrto poglavlje /2" na Twitter Pošalji "Poslednja lunova avantura – četvrto poglavlje /2" na Digg Pošalji "Poslednja lunova avantura – četvrto poglavlje /2" na del.icio.us

Ažurirano 26.12.2011. u 01:28, autor: Stipan Severnjak

Oznake: lun
Kategorije
Novela

Komentari