Tajne hronike 35. Salaš 2/3 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

U potrazi za ravnotežom

Tajne hronike 35. Salaš 2/3

Oceni ovaj blog
To će biti to, pomisli Ars. Samo još malo da pričekam.
Okrenu se Lokiju, koji je glumio radoznalost.
- Gavran je bio je dobrodušne naravi, kao i svi njegovi. Sin jedinac, već tada dosta bogat za jednog seljaka, mada nikom tad nije bilo jasno, kako tako suva zemlja, može tako dobro da mu rađa. Seljak, pa još dobar i pošten, a relativno bogat, čak i pomalo naočit, na svog dedu, dobro se kotirao kod okolnih udavača. Bilo je tu idrugih stvari u vezi sa tom zemljom, i dobrih i svakakvih, da ti sad ne dužim, jedino nikad nisu imali bunar u dvorištu.
- Pa kako može salaš bez bunara?
- Nikako ali, malo iza salaša, niz drum prema Bezdanu, ima jedan šumarak sa desne strane. Tamo je odvajkada arteski bunar sa veoma finom vodom. Ima i tu jedna priča ali nju bolje da ne počinjem.
- Pa zašto je onda kopao đeram u svom dvorištu?
- E zašto? Gavrani nikad nijsu imali bunar na svojoj zemlji, jer je jednom, neki njihov predak usnuo čudan san. Probudio se sed od straha, kažu i zakleo sve svoje živo i još nerođeno, da ni sličajno ne dođu na ideju da kopaju bunare na svojoj zemlji. Sad da li zbog toga ili zato što nisu ni morali, jer imali su najbolju vodu u okolini samo na stotinak metara od kuće, a to je za ona vremena bilo veoma luksuzno. Naravno sve je to bilo tako dok se Gavran, o kome ti pričam nije zamomčio. Mlada devojka, čak iz Vilova, čudan neki svat, nije htela ni da pomisli da uđe u kuću bez bunara. Naravno da ga je mladi Gavran sam iskopao. Na dan svadbe došla je u ranu zoru otprilike u ovo doba, sama na konju. Jahala je kažu celu noć, čak iz Vilova. Pričalo se još svašta, o njoj i njenima. Otac joj je bio ribar kažu, ali da ti sad ne dužim. Tog dana, ugledavši, lep novi đeram rastužila se i kada su se svatovi razišli, zamolila svog muža da odmah pobegnu sa ove zemlje, jer prekršila je kletvu, koju nije smela. Molila ga je na kolenima, proricala razne užase ako ostanu no njihov brak je trajao tu jednu noć, jer kako da pomakneš seljaka sa zemlje i to za jednu noć, pa makar bila i prva bračna. Odjahala je ka Dunavu uplakana, još te noći negde pred zoru, navodno noseći sina.
- Jeste. – prekide ga Loki, -Ona ga je ostavila, a on se propio ili prokartao ili oba i kad je mlad umro ostao salaš pust kao uklet. Vremenom se zaboravilo ime da je Gavran bilo prezime nego je Gavranov salaš ne samo što je bio uklet nego je i nosio dosta ukleto ime.
- Tako nekako.
- E vidiš, kod takvih priča, uvek ispada da je neko sedeo, negde sakriven, na tavanu recimo i hvatao beleške tačno kako se sve dešavalo. Kako inače da se zna, da je ona njega molila, kad si rekao da su se svatovi razišli. Ars, to je obična priča za male devojčice s proleća. Nadam se da nisi poverovao u tako nešto. Znam, da ti je ovaj kraj neobično drag, ali izvini, ovo je limunada neke babe. ’Oćeš da ti Loki malo preradi tu tvoju pričicu i pusti buvu. Za manje od šest godina izbiće legenda, za osam, neko će po njoj, da napiše bestseler, a za najduže dvanaest, snimaće se neviđeni blokbaster, eksplodiraće turizam. Ima ceo svet da dolazi ovamo da vidi salaš Vile Gavranove. A?
- Kako hoćeš, ali priča govori i o tome ko je i kako video, sve to o čemu su tek venčani Gavrani pričali i kako je bilo posle, samo kada me na bi prekidao.
- E baš da čujem.
Pričajući Lokiju Ars je sve vreme stajao okrenut leđima istoku i malom korovištu iza troraskršća, pa poče pokazavši palcem preko leđa.
- Tamo u onom korovištu, stajala je sve vreme jedna, hm, starija gospođa i sve lepo slušala. Od nje je, čini mi se i što je rečeno o suvoj zemlji, koja rađa kao najbolja ritska i o snu starog Gavrana i o kletvi, o svemu što je komšiluk priči dodao, a koliko ti se ja razumem u to, i kletva sama.
Slušajući ga Loki je sve više zagledao Arsu preko ramena sve dok se nije potpuno upiljio u korovište. Videvši to, skrivajući vragolasti osmeh, Ars se okrete i u sred suvog korova, oivičenu velikom crvenom loptom tek izašlog sunca, ugleda siluetu pogurene starice sa malom motikom. U sunčevoj lopti bila je crna kao najdublji bunar.
Najzad, Loki se oglasi, malo piskavo.
- Nikako mi se ne sviđa ovo mesto. Stvarno je jako suvo, osetiš li? Ovde nikad nije bilo vode. Ars šta ćemo mi ovde?
- Stvarno ne znam, šta ti ovde tražiš. Ja idem tamo gde moram. –pokaza ka prilici. –Loki, ona ima nešto moje, sad je vreme da mi to vrati. Hajde da porazgovaramo sa njom. – reče i izvadi iz džepa poveći sivi belutak.
- Šta ti je to? –upita napeto, a onda prepozna po mirisu.
- Truo krompir?. Majko, nije valjda da ideš kod... –stade kao ukopan. –Znači, ona... –pokaza prema pogurenoj prilici u korovu.
- A ko bi bio drugi?
- Ti nisi normalan! –iz mesta zaždi u šumu toliko brzo, da ni prašina nije stigla da se podigne za njim.
Ovo bar nije rastanak, pomisli. Samo Čak Noris može trajno da otera Lokija.
Zakorovljena livada je ležala u desnom ćošku troraskršća. Za trenutak stade, koncentrišući se na formulu koja bi trebala da ga zaštiti. Prilazio je obazrivo, skrivajući krompir u levoj šaci. Zemlja je bila prašnjava i tvrda kao kamen, ali stara pogurena prilika, ju je prekopavala malom motikom, činilo se bez po muke. Brižljivo je okopavala svaku stabljiku sasušenog jednogodišnjeg korova. Bila mu je okrenuta leđima.
- Došao sam da platim, šta sam dužan. –reče.
- Plaćeno je, zaboravi.
- Nemoguće, ko je platio za mene? – na to ona se okrete licem ka njemu. Poderotine natrulog plesnivog mesa visile su joj sa obraza, otkrivajući bele ispicale kosti krezubih vilica. Čuo ju je kako sipljivo, ali snažno udiše vazduh. Prazna očna duplja i podbulo zeleno oko unesoše mu se u lice.
- Nemoguće? –prolomi se promuklo kroz tišinu. -Oš’ da kažeš da ja lažem? Crkotino smrdljiva, smrdeo doveka.
- Ne, mislim...
- Gnjido jedna pokvarena! -sve se orilo, -Nosi mi se s oćiju, jer ako mi dopadneš šaka, nikad me nećeš zaboraviti. Baksuze nijedan!
- Polako Hkat, ko je platio, hoću da znam.
- Ko? Pa ko uopšte i može da plati za tebe, avetinjo pokvarena? Onaj ko te ubio. Ko drugi? Ruka mu se pozlatila, bedniče. Spomenik da mu podigneš, jer da si meni dopao, ali dopašćeš jednom, kunem ti se dverima ovim. Samo čekaj.
Ovo nije očekivao. Adept da ga iskupi ped Hekatom, kakvog je to smisla imalo, pitao se.
- Gde je moj visak?
- Evo ti tvoje đubre, utvaro smrdljiva. - baci mu pred noge zamotuljak od natrule krpe, uperi dršku motike prema njemu i nastavi – Samo, sad dobro zapamti, šta ću ti reći utvaro. Nikad ne imao ni ...

Pošalji "Tajne hronike 35. Salaš 2/3" na Facebook Pošalji "Tajne hronike 35. Salaš 2/3" na Google Pošalji "Tajne hronike 35. Salaš 2/3" na My Yahoo! Pošalji "Tajne hronike 35. Salaš 2/3" na Live Pošalji "Tajne hronike 35. Salaš 2/3" na MySpace Pošalji "Tajne hronike 35. Salaš 2/3" na Twitter Pošalji "Tajne hronike 35. Salaš 2/3" na Digg Pošalji "Tajne hronike 35. Salaš 2/3" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari