Tajne hronike 35. Salaš 1/3 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

U potrazi za ravnotežom

Tajne hronike 35. Salaš 1/3

Oceni ovaj blog
Kako li ide ta pesma, pokušavao je da se seti.
Od restorana, put ga je vodio na sever, kroz bezdansku šumu. Duboko plavetnilo vedre i hladne zore, veliki srp meseca u opadanju, nisko na horizontu, srebrilo se na obilnom inju. Magle je nestalo, a inje je debelim slojem pokrivalo celu šumu. Zaogrnuta u filigransko belo srebro i najsvečanije ruho kasne jeseni bila je neobično mirna. Kao da pozira izlasku, pomisli. Nebo posuto zvezdama, tek sa naznakom plavetnila. Istok je polako rudio u toj plavoj tišini. Kao sablja oštar srp sjao je na zapadnom obzorju.
E, Petre kako je lepo živeti, pomisli.
Rastanci, pomisli. Skoro svaki susret, koji je imao u poslednje vreme, bio je poslednji. Završavao se rastankom. Mora li baš tako, pitao se.
- Kako li ono beše? –upita se šapatom, pa setivši se nastavi.

“U mom oku samo hlad, u mom srcu samo stud,
inje i prašina.
Nisu čvorci pevali, dok je iznad krovova,
svirala tišina. “

Tek što utihnu, začu iza sebe poznat glas, sa namerno preteranim frigijskim naglaskom:

„U cik zohre zviždi voz, njime odlazim u Oz,
neću da se vhratim.
Što god tebi napišem, pocepam il’ obhrišem,
al' ti mohraš znati....
Nisi se phobudila, zato nisi videla,
ighale su sene.
Nek te dobhi duhovi, i khraljevski ohlovi,
čuvaju od mene.“

- Dobro je, znamo da znaš celu pesmu. –reče nastavljajući hod, ne osvrćući se.
- Znaš je i ti, samo nećeš da pevaš, a baš je prigodna. Nije li? –sustiže ga.
- Kako, kome.
- Hajde Ars, razvedri se. Vidi kakav će lep dan da osvane. Idemo negde na kafu.
- Baš me lepo tešiš.
- Tako si i ti mene tešio, sećaš se, onda kad mi je Freja oderala kožu s leđa.
- Ne znam ja nikoga da utešim, uostalom video si i sam.
- To je opšte poznato, ali bar si pokušao. Svi su tada uhvatili priliku da me izgaze. Hteli su da me razapnu konjima o repove. Nemoj sad da kažeš da se ne sećaš.
- Sećam se, tešio sam te, pa šta?.
- I uzeo si me u zaštitu, kada je Perun doneo kolac.
- Naravno, uzeo bi te u zaštitu, svako ko zna, da osim ravnoteže postoji još samo ragnarok. A izgledao si kao ofucani, prebijeni avlijaner. Mislio sam da mogu bar malo da pomognem. Šta je tu sad tako važno?
- Ništa. Sad smo ravni, iako mi tad, u principu, tešenje nije trebalo.
- Otprilike, tako ni meni sad ne treba. –ko razume shvatiće, pomisli i pusti da se tišina vrati.
Ravni, pomisli. U nečemu sam izgleda i sa Lokijem ravan. Poravnat zvući lepše. Kad je nešto ozbiljno, Loki je opsednut poravnavanjem dugova. Nikome dužan, nikom u stranu, Tako može da se zeza doveka, sa svim i svakim. E prijatelju, ponekad bih stvarno, da sam ti. U tome smo, eto, kanda poravnati.
- Muškarci uopšte ne znaju da grade društvo, –poče Loki, –Uvek sam to govorio. Kada su nezreli, onda bi samo da se maze i tuku, a kada su, nazovi, zreli, hoće samo da zaštite i da se razmnožavaju i da im nije žena....
- Znam, ne davi više, svega ti. Jesmo poravnali neke stvari, ali ne moram valjda zbog toga sa tobom na paradu ponosa?
- Nisam to ni hteo. –odseče brzo.
- Onda kaži lepo šta si hteo i pusti me, jer nemam vremena za kafu, hvala ti, žurim.
- Seka te pozdravlja.
Lep mamac ali tanak, pomisli, ima tu nešto još?
- Jeste, malo sutra. Jednoj ne smeš na oči, a druga te ne bi prepoznala.
- Imam ja svoje načine. Sanjala me je pre neku noć. Šta sad kažeš?
- Ništa, nadam se samo, da je nisi mnogo namučio u snu.
- Na šta ti ja ličim? –brecnu se.
- Na svašta, ali bolje da ne počinjemo. –Ars ubrza hod.
- Znam gde su obe. Znam i kako da te odvedem, a da Ona ne primeti.
- Ne sumnjam.
Da li ti je to sve, pomisli, sumnjam.
Suv i hladan vazduh sušio mu je usta. Nismo daleko, pomisli. Ovde je ovako suvo i u sred kiše. Širok asfaltni put bio je mestimično prekriven podebljim slojem fine prašine, po kojoj se nahvatalo inje. Pešačili kroz staru bagremovu šumu u tišini, i kako je postajalo svetlije, ubrzo im se ukaza oštra krivina na zapad, i odmah kod nje, jedan stari, do pola renovirani salaš.
- Imaš li malo vode Ars, grlo mi se osušilo?
- Nemam, no nije strašno. Znam jedan dobar bunar tu, u bliizini. Treba samo malo da se strpiš.
- Je li to onaj tamo? – pokaza na visoki stari đeram u prednjem dvorištu salaša.
- Pa, ne baš taj. Koliko znam, taj je oduvek bio suv. Ima jedna priča o tome. Tu, malo posle krivine ka zapadu ima jedan arteski.
- A jel’ moramo baš na zapad?
- A šta fali zapadu, osim toga, jesi si li žedan ili nisi?
- Je li ovde blizu Dunav?
- Na oko desetak kilometara odavde je leva obala, ali mislim da ti ne bi baš prijalo da piješ vodu iz Dunava.
- Aha.
- Aha, ti si to mene, kao zaglupio, da pomislim da hoćeš da piješ iz Dunava, a ustvari bi da vidiš koliko sam voljan da okrenem ka zapadu prema Dunavu. Hajde kaži mi, šta ti se ne dopada na Dunavu.
- Neću ti dozvoliti da se utopiš!
- Eee, pazi ovako...
- Ars, ti to pokušavaš da slažeš boga laganja?
- Dobro. Možda si bog čega već, ti valjda, znaš čega, ali nisi bog moje namere. Stoga, ako je moja namera da se utopim, onda će tako i biti –nije primetio kako počinje da viče. –Što sam tražio za života, za ono što sam našao i za ono što nisam, i krivica i zasluga jednako sede na ovom ovde vratu, i nigde drugde. Pogledaj me. Vidiš li išta osim gole namere?
- Pa ne znam...
- Nema ničega drugog, dobro pogledaj. Sve što sam bio, već je otišlo. Sve što je Ars osećao, otišlo je. Sve što sam znao, sada druigi nek’ uče. Sve što sam činio odrađeno je. Pogledaj me i reci mi šta još vidiš?
- Malo namere na jednoj prikazi.
- Tako je, samo kaži to lepo, da te svi razumeju.
- Pa, utvaru?
-To majstore nad lažovima. Počastvovan sam, da od arhilažova čujem istinu, ili si me opet zeznuo? A?
- Ništa ja ne kažem. – gledao ga je zbunjeno.
- A rekao bi, onu tvoju čuvenu o levoj i desnoj istini. I šta na kraju znači ta tvoja briga za jednu utvaru? Opet neko poravnanvanje računa?
- Ars čija je ono kuća?
Menja temu kad bih je ja najradije promenio, poisli klasičan manevar, ali recimo da sam se upecao.
- Zove se Gavranov salaš, po imenu prvog gazde.
- Ime mu bilo Gavran?
- Ne, prezime. Bio je tamburaš. Poslednji izdanak jedne stare porodice. Ovaj krov ispred što stoji na stubovima je bila garaža za kočije, a tamo u onoj kući malo iza, bila je čarda, ali već jako dugo ne radi.
- Zašto ne radi?
- Pa, nikako da dođu gosti.
- Čarda na magistralnom putu i niko da svrati? Još ako se svakom suši grlo ovako kao nama, malo čudno.
E sad ću ja malo da menjam temu, pomisli Ars, ali samo malo.
- Nekad je ovde bila raskrsnica, trostrana. –nastavi Ars.
- Troraskršće?
- Da, vidiš onu stazu, što se odvaja desno? To je bio put, koj je vodio u jedno selo koga više odavno nema.
- Suvo troraskršće sa napuštenim salašem? Šta je bilo sa tim Gavranom? Pričaj, sad si me zainteresovao i nemoj da žuriš.
Stigli su do same krivine. Ars stade da se osvrće. Nalazili su se na blagoj uzvisini, tako da se na zapad, pogled pružao u daljinu, panonske ravnice. Dunav je bio daleko odatle i sav u magli . Videlo se samo da put krivuda obronkom šume, prema selu čudnog imena Bezdan.
Još uvek smo pod bezdanom, pomisli.
Sa istoka, dolazilo je sve jače rumenilo, osvetljavajući prašnjavu krivudavu stazu i malu livadu, koja se stisla između te prašnjave staze i šume, čiji se rub nastavljao na istok. Sa leve strane staze, pružala su se uzorana polja, a mala neugledna livada, do šume bila je obrasla u obilan sada sasušen korov. Tako je naspram urednih golih brazdi crne panonaske zemlje, bila lako uočljiva.
To će biti to, pomisli Ars. Samo još malo da pričekam.

Pošalji "Tajne hronike 35. Salaš 1/3" na Facebook Pošalji "Tajne hronike 35. Salaš 1/3" na Google Pošalji "Tajne hronike 35. Salaš 1/3" na My Yahoo! Pošalji "Tajne hronike 35. Salaš 1/3" na Live Pošalji "Tajne hronike 35. Salaš 1/3" na MySpace Pošalji "Tajne hronike 35. Salaš 1/3" na Twitter Pošalji "Tajne hronike 35. Salaš 1/3" na Digg Pošalji "Tajne hronike 35. Salaš 1/3" na del.icio.us

Ažurirano 19.12.2011. u 17:33, autor: MPMcB

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari