Uobičajeno jutro.
Manje - više kao i svako drugo.
Krećem na posao, obavljam nešto kreativno što spremam za neki od narednih tekstova, ulazim u tramvaj i krećem.
Na jednoj od stanica gledam kroz prozor na trotoar preko puta i zapazim Gospoju u belom mantilu, sa belim šeširom, tamnim naočarima i belim štapom u levoj ruci.
Hm... Žena ne vidi. - pomislim.
Gledam i dalje u Gospoju, a ona jezdi preko trotoara sa sve mantilom, šeširom i belim štapom.
Jedan čiča, takodje sa štapom ali običnim, smeđim, okreće se sumnjičavo za Damom.
Pratim je pogledom jer mi je čudno da kao reper za kretanje ne koristi zidić sa desne strane i štap ne drži u desnoj ruci.
Možda poznaje put, mislim se opet...
Najednom Gospoja naglo zaokrenu u levo i pređe utabanom stazom preko male travnate površine. Tu se već rasprše moje predstave o slabovidoj ženici. Vidim i čiča zaneme.
Žena okrete glavu levo, pa desno, učini mi se da čujem fijuk vetra od brzine okretanja njene glave i dva brza - zum, zum....
Ugleda Gospoja tramvaj koji stiže, očigledno njen broj, uhvati štap ispod miške i potrča tračnicama. Čiča sa običnim štapom i bolesnom nogom ostade otvorenih usta.
Gledam sa osmehom neverice šta se dešava i požalih što ne iskoristih na vreme onaj fotoaparat koji mi je visio oko vrata da fotografišem neobičnu Damu, a ispod fotke stavim naslov: Ne vidim, al' po potrebi...
Tanja MB
24.04.2008., tanmilbab.spaces.live.com. Tekst podleže autorskim pravima. Ukoliko ga koristite, citirajte autora i adresu sajta na kojem ste ga pročitali.
Manje - više kao i svako drugo.
Krećem na posao, obavljam nešto kreativno što spremam za neki od narednih tekstova, ulazim u tramvaj i krećem.
Na jednoj od stanica gledam kroz prozor na trotoar preko puta i zapazim Gospoju u belom mantilu, sa belim šeširom, tamnim naočarima i belim štapom u levoj ruci.
Hm... Žena ne vidi. - pomislim.
Gledam i dalje u Gospoju, a ona jezdi preko trotoara sa sve mantilom, šeširom i belim štapom.
Jedan čiča, takodje sa štapom ali običnim, smeđim, okreće se sumnjičavo za Damom.
Pratim je pogledom jer mi je čudno da kao reper za kretanje ne koristi zidić sa desne strane i štap ne drži u desnoj ruci.
Možda poznaje put, mislim se opet...
Najednom Gospoja naglo zaokrenu u levo i pređe utabanom stazom preko male travnate površine. Tu se već rasprše moje predstave o slabovidoj ženici. Vidim i čiča zaneme.
Žena okrete glavu levo, pa desno, učini mi se da čujem fijuk vetra od brzine okretanja njene glave i dva brza - zum, zum....
Ugleda Gospoja tramvaj koji stiže, očigledno njen broj, uhvati štap ispod miške i potrča tračnicama. Čiča sa običnim štapom i bolesnom nogom ostade otvorenih usta.
Gledam sa osmehom neverice šta se dešava i požalih što ne iskoristih na vreme onaj fotoaparat koji mi je visio oko vrata da fotografišem neobičnu Damu, a ispod fotke stavim naslov: Ne vidim, al' po potrebi...
Tanja MB
24.04.2008., tanmilbab.spaces.live.com. Tekst podleže autorskim pravima. Ukoliko ga koristite, citirajte autora i adresu sajta na kojem ste ga pročitali.
