Мати и син
"Шта ћеш,старка,овде,где куршуми лете,
На пољани смрти,сред крви румене?"
-"Тражим мога Јову,моје мило дете!
"И носим му лепе чарапе шарене!"
"О врати се,стара!Залуд журиш тако
Из далеких својих шумадиских страна:
Јединац ти,бако обoлeо лако,
И у Скопље пренет пре недељу дана!"
Забринута старка у Скопље се диже
Преко безброј поља,брда и сувата
Пречацима жури,и,напокон ,стиже
И закуца алком о болничка врата.
"Ко је,"-чу се.-"Ја сам ратникова мати!
Родитељска љубав довела је мене!
Тражим мога Јову,моје мило дете!
И носим му лепе чарапе шарене!"
-"Ту је!" Она уђе,и дршћући ,гледа
Све постеље редом што око ње стоје;
"Боже да л је овде?Камо мога чеда?"
Док одједном,кликну:"Јово очи моје?"
"Како наши дома?" пита син полако
Шта те нагна,нано,чак довде до мене?"
-"Здраво су!Не брини!Ја дођох...тек тако...
И носим ти ево,чарапе шарене!
"Да ти их навучем дед овамо брже!
Носићеш их с диком-нек је слава Богу!"-
Па покривач диже,ал хитро се трже
Јер спази патрљке-отсечених ногу!"
Но уздржа срце да бол не потече.
И не даде сузи,да из ока кане,
Већ покривач спусти,и с поносом рече:
Жив ми био,синко,и срећне ти ране!"
Потом се јединцу наднесе над груди
И бледу му главу оберучке узе
И љубљаше дуго...Сви присутни људи
Посматраху ћутке,и брисаху сузе...
"Шта ћеш,старка,овде,где куршуми лете,
На пољани смрти,сред крви румене?"
-"Тражим мога Јову,моје мило дете!
"И носим му лепе чарапе шарене!"
"О врати се,стара!Залуд журиш тако
Из далеких својих шумадиских страна:
Јединац ти,бако обoлeо лако,
И у Скопље пренет пре недељу дана!"
Забринута старка у Скопље се диже
Преко безброј поља,брда и сувата
Пречацима жури,и,напокон ,стиже
И закуца алком о болничка врата.
"Ко је,"-чу се.-"Ја сам ратникова мати!
Родитељска љубав довела је мене!
Тражим мога Јову,моје мило дете!
И носим му лепе чарапе шарене!"
-"Ту је!" Она уђе,и дршћући ,гледа
Све постеље редом што око ње стоје;
"Боже да л је овде?Камо мога чеда?"
Док одједном,кликну:"Јово очи моје?"
"Како наши дома?" пита син полако
Шта те нагна,нано,чак довде до мене?"
-"Здраво су!Не брини!Ја дођох...тек тако...
И носим ти ево,чарапе шарене!
"Да ти их навучем дед овамо брже!
Носићеш их с диком-нек је слава Богу!"-
Па покривач диже,ал хитро се трже
Јер спази патрљке-отсечених ногу!"
Но уздржа срце да бол не потече.
И не даде сузи,да из ока кане,
Већ покривач спусти,и с поносом рече:
Жив ми био,синко,и срећне ти ране!"
Потом се јединцу наднесе над груди
И бледу му главу оберучке узе
И љубљаше дуго...Сви присутни људи
Посматраху ћутке,и брисаху сузе...
