Мрзим да коментаришем политику, видим да се мало ко бакће са тим овде на блогу.
Међутим, као неко ко добро познаје историју, могу да тврдим да ће пролеће за нама свакако историја памтити вековима, ма како да се поглавље отпочето њиме заврши. И не само у Србији, већ и у целом свету. Ма колико то можда био препотентан закључак, у овом тренутку.
Присталица сам теорије, по којој је све ово што нам се догађало, одокативно, од 17. фебруара до 7. јула део много ширих процеса, који се одвијају у свету, а покушаћу то да образложим кроз наредне реченице. Иако је то кроз мишљења разних аналитичара и политиколога делом и објашњено, сматрам да макар и делић приче недостаје.
До расписивања председничких избора, па и реизбора Тадића, чинило се да ће, и поред доста проблема, интереси одржати владајућу коалицију на власти, СПС и СРС су били жестока опозиција. Али, сви су знали да се ближи и тај дан, а мало ко је смео да каже шта ће бити кад Косово и Метохија "самопрогласи" независност. Сви осим ЛДП-а и неких невладиних организација су се листом изјаснили против независности; ДС, и странке будуће ЗЕС коалиције су притом заузели нешто прагматичнији став, ДСС опет крајње категоричан, али не толико изненађујућ став, у чему је, чини се, надмашио и Радикале и СПС. А кад је проглашена независност, уследила је турбуленција, каква се не памти још од 5. октобра, ако не и пре, догађаји који су надмашили, чини се, и атмосферу ванредног стања након Ђинђићеве смрти, можда им једино 5. октобар и први дани бомбардовања по алармантности могу и парирати. Оно што ће остати упамћено под називима као што је "Фебруарски пир", извесно, урушило је углед Србије, поново су уследиле ванредне емисије на "Си-Ен-Ен"-у, чинило се да је то за трајно вратило Србију у национализам, крајњу десницу, на "Ју-Тјубу" главни снимак је била најобичнија пљачка, након које две глупаче тврде да је пола милиона људи са њима пљачкало! Док се спуштала прашина, тражило савезништво Истока, владајућа коалиција се распала и расписани су избори, у којима се чинило да ће након никад дуже кампање на таквом таласу, Коштуница остати премијер, са Радикалима као већином и извесно СПС-ом. Тек су понеке британске новине смеле да се усуде и да кажу, чинило се крајње безобразно, да ће након свега, Срби поново пригрлити Запад.
Штавише, кампања у почетку, изузев на телевизији, ни са једне стране није била жестока- радикалска у самоуверености, ЗЕС-ова из непознатих разлога. А онда, "про-западни" блок странака је лукаво "темпирао" своје "зицере"- две недеље пре избора, потписан је Споразум о Стабилизацији и Придруживању са ЕУ, сутрадан предуговор "Заставе" и "Фијата".
А наш народ, као да се полакомио на новац, обећања и опет пред очима света себе приказао недоследним и, укратко, незрелим, што нам је по мени, уз све мане, највећа: нико од странака деснице није могао да увери јавно мњење да је добро поништити тај споразум (а што по мени и није, јер бисмо још горе, да не кажем дибидус, приказали себе незрелим). Нафтни споразум са Русијом је стајао на столу, али то је више одговарало ЗЕС-у (који је тек ових дана у повољној могућности да га поништи, или измени). Чак је и Косово готово пало у заборав пред саме изборе, а нарочито након објављивања резултата. И онда? Избори, резултатско изненађење за истраживаче јавног мњења, које је свакако било логично после свега, па чак два преокрета у преговорима око формирања владе, проблематична власт у Београду... Тог, по ко зна ког "судбоносног" дана, Србија је након "националног пролећа", "апсолутне предности деснице", "догађања народа", "антиевропске политике", "тражења алтернатива на истоку" и ко зна чега још пригрлила левичарску и проевропску владу. Могло би се рећи да то и није толико лоше, јер нам је као и сваком човеку на свету који живи у периоду глобализације, лични интерес био у центру пажње. Али у том случају, губимо свако право да кудимо Хрвате, Албанце, Словенце, Мађаре, Чехе,... Како су издали своју вишедеценијску политику, ради "блештавила" Запада. Ми своју спољњу политику мењамо на сваке две године.
Али ја не верујем да смо сами криви за то. Нити нам је неко само "мало" помогао у томе. У ствари, ми смо само третирани као сваки народ који живи на "трусном" политичком подручју. Зашто ми, и зашто баш сада? Ево неколико могућих одговора. Мало Срба зна да је Дрина, данас граница две српске државе, или једног ентитета и Матице, како већ желите, била граница Западног и Источног Римског Царства. Судбина, која је одредила наредне векове. Међутим, интереси за ширење са друге стране границе, увек су овде доносили разна мешања, како религијска, тако и етничка, а Београд је изнад свега био на још једној граници- Средње Европе са Балканом- Јужном Европом, Запада са Оријентом. Све је то допринело и осудило да ово подручје заувек остане "трусно".
Лаже онај, који тврди да се историја не понавља, а Запад је склонији лажи, јер се ово подручје никада умирити неће. Кажем то не улазећи ни у један повод претходних ратова, о чему би се могло дискутовати деценијама, узрок је више него јасан. Зато су се интереси Великих Сила и све актуелнија нова поларизација света на блокове тако рефлектовали на ову нашу малу земљу, и зато је свака борба за власт прави рат.
Мада не желим да звучим као неки теоретичар завера, или окорели националиста, или слично томе, морам објаснити да има логике и у тврдњама да се свет поново поларизује на два блока. Након распада бившег СССР-а и Варшавског Пакта, Запад на челу са САД и НАТО-ом је ликовао како му припада та част да преузме нову улогу, у којој неће бити блоковских конфронтација, индиректно сугеришући како њима припада победничка улога, при којој ће без и једног испаљеног метка управљати новим светом. Сада, исти ти Американци, усмеравају своје ракете према "обичним терористима" као што је Иран, иначе близу границе са Русијом, и Северној Кореји, која се иначе разоружала. Па чак и да признају да су ракете намењене циљевима у Русији, како ће образложити чињеницу да су међу својим "сателитима" у Европи нашли савезника за конфронтацију са земљом која, како рече Н. Шварцкопф "Одавно не представља опасност по САД", игноришући чињеницу да совјетске нуклеарне ракете припадају сада Русији, и да и даље нишане америчке градове. Из овакве перспективе, времена "Рата против Светског Тероризма" чини ми се да је време Хладног рата било безбедније, јер у страху од уништења планете, ниједна суперсила званично није смела да испали ни праћку на непријатеља. Али, чини ми се да су Бушови непријатељи много опаснији од његове омиљене Ал Каиде- Кина и Индија економски сустижу САД, Русија се поново уздиже војно, али сада и економски може да се сврста у Г8, одакле треба, по мишљењу САД да буде изначена, а тако потцењивани Иран својом флотом може да блокира цео Персијски залив, и ако издржи 2 недеље, запад неће имати нафту! Катастрофа која може срушити економију коју знамо, чак иако се блокада ратом оконча у корист Запада.
На крају, надам се да нисте стекли погрешан утисак да сам присталица Источног блока, или да бих подржао националистичку владу у Србији, само ми се чини да не морамо слепо веровати чињеницама, које нам се приказују на медијима.
Међутим, као неко ко добро познаје историју, могу да тврдим да ће пролеће за нама свакако историја памтити вековима, ма како да се поглавље отпочето њиме заврши. И не само у Србији, већ и у целом свету. Ма колико то можда био препотентан закључак, у овом тренутку.
Присталица сам теорије, по којој је све ово што нам се догађало, одокативно, од 17. фебруара до 7. јула део много ширих процеса, који се одвијају у свету, а покушаћу то да образложим кроз наредне реченице. Иако је то кроз мишљења разних аналитичара и политиколога делом и објашњено, сматрам да макар и делић приче недостаје.
До расписивања председничких избора, па и реизбора Тадића, чинило се да ће, и поред доста проблема, интереси одржати владајућу коалицију на власти, СПС и СРС су били жестока опозиција. Али, сви су знали да се ближи и тај дан, а мало ко је смео да каже шта ће бити кад Косово и Метохија "самопрогласи" независност. Сви осим ЛДП-а и неких невладиних организација су се листом изјаснили против независности; ДС, и странке будуће ЗЕС коалиције су притом заузели нешто прагматичнији став, ДСС опет крајње категоричан, али не толико изненађујућ став, у чему је, чини се, надмашио и Радикале и СПС. А кад је проглашена независност, уследила је турбуленција, каква се не памти још од 5. октобра, ако не и пре, догађаји који су надмашили, чини се, и атмосферу ванредног стања након Ђинђићеве смрти, можда им једино 5. октобар и први дани бомбардовања по алармантности могу и парирати. Оно што ће остати упамћено под називима као што је "Фебруарски пир", извесно, урушило је углед Србије, поново су уследиле ванредне емисије на "Си-Ен-Ен"-у, чинило се да је то за трајно вратило Србију у национализам, крајњу десницу, на "Ју-Тјубу" главни снимак је била најобичнија пљачка, након које две глупаче тврде да је пола милиона људи са њима пљачкало! Док се спуштала прашина, тражило савезништво Истока, владајућа коалиција се распала и расписани су избори, у којима се чинило да ће након никад дуже кампање на таквом таласу, Коштуница остати премијер, са Радикалима као већином и извесно СПС-ом. Тек су понеке британске новине смеле да се усуде и да кажу, чинило се крајње безобразно, да ће након свега, Срби поново пригрлити Запад.
Штавише, кампања у почетку, изузев на телевизији, ни са једне стране није била жестока- радикалска у самоуверености, ЗЕС-ова из непознатих разлога. А онда, "про-западни" блок странака је лукаво "темпирао" своје "зицере"- две недеље пре избора, потписан је Споразум о Стабилизацији и Придруживању са ЕУ, сутрадан предуговор "Заставе" и "Фијата".
А наш народ, као да се полакомио на новац, обећања и опет пред очима света себе приказао недоследним и, укратко, незрелим, што нам је по мени, уз све мане, највећа: нико од странака деснице није могао да увери јавно мњење да је добро поништити тај споразум (а што по мени и није, јер бисмо још горе, да не кажем дибидус, приказали себе незрелим). Нафтни споразум са Русијом је стајао на столу, али то је више одговарало ЗЕС-у (који је тек ових дана у повољној могућности да га поништи, или измени). Чак је и Косово готово пало у заборав пред саме изборе, а нарочито након објављивања резултата. И онда? Избори, резултатско изненађење за истраживаче јавног мњења, које је свакако било логично после свега, па чак два преокрета у преговорима око формирања владе, проблематична власт у Београду... Тог, по ко зна ког "судбоносног" дана, Србија је након "националног пролећа", "апсолутне предности деснице", "догађања народа", "антиевропске политике", "тражења алтернатива на истоку" и ко зна чега још пригрлила левичарску и проевропску владу. Могло би се рећи да то и није толико лоше, јер нам је као и сваком човеку на свету који живи у периоду глобализације, лични интерес био у центру пажње. Али у том случају, губимо свако право да кудимо Хрвате, Албанце, Словенце, Мађаре, Чехе,... Како су издали своју вишедеценијску политику, ради "блештавила" Запада. Ми своју спољњу политику мењамо на сваке две године.
Али ја не верујем да смо сами криви за то. Нити нам је неко само "мало" помогао у томе. У ствари, ми смо само третирани као сваки народ који живи на "трусном" политичком подручју. Зашто ми, и зашто баш сада? Ево неколико могућих одговора. Мало Срба зна да је Дрина, данас граница две српске државе, или једног ентитета и Матице, како већ желите, била граница Западног и Источног Римског Царства. Судбина, која је одредила наредне векове. Међутим, интереси за ширење са друге стране границе, увек су овде доносили разна мешања, како религијска, тако и етничка, а Београд је изнад свега био на још једној граници- Средње Европе са Балканом- Јужном Европом, Запада са Оријентом. Све је то допринело и осудило да ово подручје заувек остане "трусно".
Лаже онај, који тврди да се историја не понавља, а Запад је склонији лажи, јер се ово подручје никада умирити неће. Кажем то не улазећи ни у један повод претходних ратова, о чему би се могло дискутовати деценијама, узрок је више него јасан. Зато су се интереси Великих Сила и све актуелнија нова поларизација света на блокове тако рефлектовали на ову нашу малу земљу, и зато је свака борба за власт прави рат.
Мада не желим да звучим као неки теоретичар завера, или окорели националиста, или слично томе, морам објаснити да има логике и у тврдњама да се свет поново поларизује на два блока. Након распада бившег СССР-а и Варшавског Пакта, Запад на челу са САД и НАТО-ом је ликовао како му припада та част да преузме нову улогу, у којој неће бити блоковских конфронтација, индиректно сугеришући како њима припада победничка улога, при којој ће без и једног испаљеног метка управљати новим светом. Сада, исти ти Американци, усмеравају своје ракете према "обичним терористима" као што је Иран, иначе близу границе са Русијом, и Северној Кореји, која се иначе разоружала. Па чак и да признају да су ракете намењене циљевима у Русији, како ће образложити чињеницу да су међу својим "сателитима" у Европи нашли савезника за конфронтацију са земљом која, како рече Н. Шварцкопф "Одавно не представља опасност по САД", игноришући чињеницу да совјетске нуклеарне ракете припадају сада Русији, и да и даље нишане америчке градове. Из овакве перспективе, времена "Рата против Светског Тероризма" чини ми се да је време Хладног рата било безбедније, јер у страху од уништења планете, ниједна суперсила званично није смела да испали ни праћку на непријатеља. Али, чини ми се да су Бушови непријатељи много опаснији од његове омиљене Ал Каиде- Кина и Индија економски сустижу САД, Русија се поново уздиже војно, али сада и економски може да се сврста у Г8, одакле треба, по мишљењу САД да буде изначена, а тако потцењивани Иран својом флотом може да блокира цео Персијски залив, и ако издржи 2 недеље, запад неће имати нафту! Катастрофа која може срушити економију коју знамо, чак иако се блокада ратом оконча у корист Запада.
На крају, надам се да нисте стекли погрешан утисак да сам присталица Источног блока, или да бих подржао националистичку владу у Србији, само ми се чини да не морамо слепо веровати чињеницама, које нам се приказују на медијима.