Tajne Hronike 32. Bez daška vetra 1/2 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

U potrazi za ravnotežom

Tajne Hronike 32. Bez daška vetra 1/2

Oceni ovaj blog
Davna sećanja, njegovo tajno oružje, govorili su oni koji su mislili da ga znaju.
(prethodni nastavak: http://forum.krstarica.com/entry.php/28520-Tajne-Hronike-31.-deo-Magla )
Bila su mu, naravno, mnogo više od toga, jer oružja su samo iluzije slabih, doduše one od vrste, veoma opase. Ne samo da su mu vraćala snagu, nego su ga vraćala negde na neko mesto, gde je bio najviše svoj, a slutio je, to će mu trebati, veoma uskoro. Potpuno sublimiran u obličju i telu pokojnog Ars Vicistija, odmeravajući jasenov, bilijarski štap, pokretima jednog davno zaboravljenog, mladog kvirita, sa ovih prostora, namamio je osrednji čopor Hadovih furija, koje su kružile oko restorana kao gladni vukovi.
-„... a moje Vreme tinja kao stari trupac bukovi,
još jutros gurnut u kamin“ – čak ni ne zvučim tako loše, pomisli osluškujući odjek svog glasa.
Gavrilo, završivši sa sirom, stajao je na malom kafankom stolu u uglu, kandžama nervozno gužvajuči karirani stolnjak i gledao ga svojim ptičijim očima.
„Ruža je pupila na mrazu,
i što bi rekao moj kum“, -nastavio je sa pesmom, naslonivši se o sto.
Zamah novog štapa, mu se učini perfektnim. Polako mu se vraćalo samopouzdanje i sve mu se više dopadalo da ignoriše gavrana.
„Vuče te đavo na tu stazu,
a ispred sebe imaš stari dobri izlizani drum.
Nikad ne pričaju o njoj “
Svako ima neko mesto, gde mu duša počiva, kažu pesnici. Kada bi svako znao, kako da se na to mesto makar i na kratko vrati, mislio je, ovaj svet bi bio mnogi bolji. Kada na krmi ponestane snage, nebo se zamrači, oluje podignu sa svih strana, a more zine kao gladna godina. Tad, kada bi svako znao gde sebe da pronađe, sigurno se ne bi tražio u nepotrebnim igrama straha i zastrašivanja, bezveznim napadanjima, na sve oko sebe.
Svako bi tad umeo da prašta.
Furije su se i dalje rojile oko restorana i već bi odavno jurnule, da jedna od njih nije isprednjačila, bila pozvana šta više, a verovali ili ne ispostavilo se, da i među tim polusvetom vladaju neka pravila. Nije ni Ars verovao, ali u nekim, obično ekstremnim situacijama i slutnja se pokaže manje-više isto kao i vera, mislio je. Prizor furija u jurišu bi svakome izgledao stravičan, srećom, to baš nije mogao da vidi svako. Te noći u gustoj magli, nikoga nije ni bilo u blizini, osim Lokija, koji se gacajući po blatnjavom oranju, smrzavao na bezbednoj udaljenosti. No, on je i po lokalnim merilima, bio tek nešto malo više nego niko. Gazda Petar je pak, zbog onog, što je video, a više zbog onog što je naslućivao, već prevalio polovinu flaše svoje najfinije loze, koju inače, čuva za svatove „od preko dvesta po tanjiru“, i čudio se kako ga ovako jaka rakija još nije ni malo uhvatila.
Gavrani su važili za bića između sveta živih i mrtvih. Furije takođe.
Gavran je živi stvor, okrenut ipak više živima, živi dugo i zna biti veoma veran onom ko to po njemu zasluži. S druge strane, ono malo, što se znalo o furijama, spodobama koje dušu, kada joj za to dođe vreme, dograbe kao gladni kerovi masnu krpu i uz furioznu halabuku međusobnog otimanja, odnesu, gde već, pružalo je Arsu slutnje da između ove dve vrste, mora postojati nekakav odnos, makar i dobrosusedski.
Konačno svrnu pogled na nervoznog gavrana.
- Dobro veče Gavrilo, ili boje hvaljen Isus i Marija velečasni Loriću.
- Dosta teatra Ars. Pomoli se već kome se moliš, pa da završimo, ovog puta nema šanse da se izvučeš, a vidiš i sam vreme ti je. –odgrakta zloslutno tiho.
-Hvala na lepim željama, ja i ne bih da te zadržavam nepotrebno...
-Samo? – prekide ga Gavrilo.
-Samo šta? –upita ga.
-To ćeš sada da kažeš i da mi ponudiš neku budalaštinu, ne bi li se ispecao.-reće nervozno premeštajući se sa noge na nogu. Mnogo neki nevozan gavran za ovo doba godine, pomisli gledajući ga.
- Samo sam hteo da se ponudim, njegovoj eminneciji, da vratim ljudsko obličje.
- To bi bilo lepo, samo ne bi te spasilo od furija.
- Ti bi me spasio.
- Za uzvrat?
- Za uzvrat.
- Recimo da bih možda mogao da pogledam, šta bi tu moglo da se uradi. –nervozno cupkanje kao da se malo umirilo.
- Mislio sam da jednom svešteniku ne doliči da blefira, velečasni.
- Takođe ni jednom samrtniku, ma šta da je bio za života. Osim toga ja sam još uvek samo gavran i ne verujem ti da možeš da razvrneš njene čini.
Kada bi ti bio samo gavran, pomisli, verovao bi. Dajem glavu, da u tebi čuči nešto još. Kako beše ona basna sa lisicom i gavranom.
- Njene čini su veoma moćne, uopšte mi neće biti lako, a ako me uhvati, šta mi vredi što ćeš da me spaseš, provešću ostatak večnosti u nekoj bari, jureći komarce.
- Koliko te ja znam, ti si Lokijev šegrt, umilostivio bi je tim tvojim filozofijama i tu samo hoćeš sebi da podigneš cenu, a nemoj misliti da ja nisam obavešten. Ona je mrtva, ubio ju je neki blesan. Prijatelju, zaboravljaš da imaš posla sa gavranom.
Uh, dobro je što si toliko dobro informisan, obazrivo odahnu, inače stvarno ne znam šta bih. „Jao gavrane, lepa ptico, kako ti samo umeš lepo da prevaš?“ Tako nekako ide. Ipak, nije valjda toliko naivan, mislio je, to bi bilo sve ili ništa, šta ako ukapira?
- Svejedno, njene čini su najmoćnije. Ipak, skoro da sam siguran, da bismo mogli da te vratimo u rizu, o velečasni.
- Koliko je to skoro?
- Onoliko, koliko bi ti mogao da mi učiniš onu malu uslugu sa početka našeg razgovora.
- Hm, pa rekao sam, da bi to bilo jako lepo, ali da te to onih furija napolju ne spašava.
Ipak je zinuo, neverovatno, još samo da grakne, pomisli uz oprezni optimizam. Dobro ga je poznavao još iz vremena kad je mladi Gabrijel Lorić ministrirao u crvi Sv. Jovana na Staparskom putu. Uvek je mislio, da ga niko ne razume, kada izvrće red reči i okoliša, a tako je najlakše bilo razabrati bitno od nebitnog u svemu što je izbrbljao. Furija napolju me ne spašava, jer ni ne mora, hvala Gašo, prijatelju. Potvrdio si moje slutnje, da sam time što sam te pozvao, stekao svoju ličnu furiju, to je već nešto. Ostale su jednostavno zakasnile i u principu su nebitne, samo zašto se ne razilaze? Hajde grakni još nešto, lepa pametna ptico. Zašto bi to bilo baš tako jako lepo, kad si to tako jako lepo podvukao? Sad ćemo da vidimo.
- Pa onda mi je svejedno. –reče, - Hajde, ispovedi me. –kleknu pred kafanski sto, našavši se lice u lice sa gavranom. Izbliza mu je izgledao još nervozniji ili se upravo tad unervozio još. Zagledao mu se u tamne oči, gavan nezgrapno, ali pak krajnje oprezno odstupi. Otkad to gavrani mogu da hodaju unazad, pomisli i oseti u trenutku, kao da se, saginjući se, samim srcem naslonio na nešto jako hladno. Samo na jedan kratak trenutak, učini mu se da ju je naslutio. Sav se tresao, probi ga znoj, ali slutnja se zakačila. Oseti da je ostao bez sve svoje snage i samopouzdanja. Jedan pogled, a jedva dišem, o Majko čemu se ja uopšte nadam, pomisli. Ali slutnja je tu, osećao se kao da je na pijaci ukrao jabuku glupom, škrtom seljaku i pritom dobio štapom preko leđa.
Ne može čovek, celog života, samo da naslućuje razne stvari i stalno biva u pravu, pomisli pribirajući se. Jedno je bljesak intuicije, ili spoznaja da je nešto najverovatnije tako, na osnovu dugog iskustva. To se dešava relaitivno retko, ali stalno nešto naslućivati i pogađati, to nema smisla. Mora negde da postoji neko znanje i naslučivanje onda nije ništa drugo nego povremeno uspešno gvirkanje ispod pravog poklopca, bili mi svesni toga ili ne, zamislio se.

Pošalji "Tajne Hronike 32. Bez daška vetra 1/2" na Facebook Pošalji "Tajne Hronike 32. Bez daška vetra 1/2" na Google Pošalji "Tajne Hronike 32. Bez daška vetra 1/2" na My Yahoo! Pošalji "Tajne Hronike 32. Bez daška vetra 1/2" na Live Pošalji "Tajne Hronike 32. Bez daška vetra 1/2" na MySpace Pošalji "Tajne Hronike 32. Bez daška vetra 1/2" na Twitter Pošalji "Tajne Hronike 32. Bez daška vetra 1/2" na Digg Pošalji "Tajne Hronike 32. Bez daška vetra 1/2" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari