- Bolje ne prilazi, ako ti je život mio.
- Uh, gde smo ono stali?
- Stali smo kod toga, da ako me vratiš u moje telo, postoje neke šanse, da se na neko vreme izvučeš, sve vreme pokušavaš da me namamiš da ti odam kako, ali da skratimo priču. Evo rećiću ti sve što znam, ako me dobiješ u biljaru.
Vreme, pomisli. Ima neke veze sa ovim injem pomisli, gledajući belu kuglu, koja je onako sva u inju više ličila na jednu lepo napravljenu grudvu snega. Da to je, vreme jedva da i protiče. Slutnja je opet potvrđena. Hoće da me dobije na stolu, znači moraću prvo da ga uljudim. Onda bi da me pobedi i da me pošalje na merenje, isplatilo bi mu se, a uvek je igrao na sigurno i to loše. Hoće da me dobije pod apsolutnim stresom, samo tako i može. A šta ako se preračunao. Hm, ne bi mu bilo prvi put. Idemo.
- A ti bi da odigramo jedan frejm, onaj koji sam ti ostao dužan kod Florike? Da stvarno, trebalo ješ onda da ti pružim revanš.
- Opet filozofiranje, prvo bi trebao da me dovedeš u stanje da mogu uopšte štap da držim.
Opet okret rečima, ali sad mu već nije trebalo. Ipak, oprez, bio je on prepreden. Samo de ne nasluti da sam ga prozreo. Možda prozreo.
- Naravno, evo sad ćemo. Samo siđi sa stola, jer ako se pojaviš na stolu u svom čuvenom stasu napravićemo gazdi štetu.
- A je l’ ima ovde nešto da se obuče?
- Nisam baš siguran. Imaš taj stolnjak, pa se zagrni kao rimski senator.
- A, čekaj. Kad me je pretvorila u gavrana, bio sam odeven?
- Valjda. –jedva je glumio, da ga baš briga, hoće li se pojaviti u mantiji ili bez nje.
Kakav bi to adut mogao da bude, samo ako ga ne navedem da posumnja, poželeo je, da sme da se nada. Ni gavran se sve do tad nije usudio, da se ponada, da bi se za koji minut stvarno obreo u svom starom telu, ali kako je to postajlo izvesno, opreznost ga je napuštala. Jedva je skrivao nestrpljenje. Zašto mu se samo tako žuri da, pitao se Ars. Nakon tolikih godina trebalo je da se već navikao na tu stalnu pratnju. Gavran je, a ne čovek. Ne bi mu pretila nikakva opasnost og furije koja ga je u stopu pratila. Jedino što to baš ne bi bio prijatan osećaj, ali trebalo bi da se već navikao. Da, ali nadao se, da će jednog dana ipak ponovo postati čovek, a to bi uz pratnju furije u neposrednoj blizini moglo bi biti jako rizično. Jeste, a sad je njegova pratilja pozvana, znači nije za njega. Mora da mu je laknulo neviđeno, kada je dobio poziv. Činim mu uslugu veliku poput meseca, no to nam sad više ništa ne pomaže, mislio je. Gotovo je sigurno da gavrani i furije neguju odnose mnogo prisnije od dobrosusedskih. Jedino još nije znao zašto. Znaću, verovatno za koji minut, ali to ništa neće vredeti. Tamo na Vagi to ionako svi znaju. Do sad je držao furiju nekako pod kontrolom odstojanju jer hoće nazad u telo čoveka, posle ga boli uvo. Šteta, pomisli, baš sam hteo da ga razbijem još jednom, ali valjalo mu je biti na oprezu, ni jedan meč se niti dobija niti gubi, pre nego je počeo.
- No, jesi li se nakanio, hoćeš da ti dodam taj stoljnjak ili..
- Ne, okreni se. –nije mogao da poveruje svojim ušima. To nije adut, to je život, ali samo polako.
- Kako da se okrenem? Gde si video da se radi iza leđa?
- Njoj je bilo svejedno, ne foliraj sad. Bio si prisutan kad me je..
- A ti misliš da sm ja tako dobar kao ona, šta ako nešto krene naopačke?
Gavran je drhtao tako da je odskakao sa poda.
-’Ajde već.
- Dobro, kako hoćeš, samo budi malo miran tu dole i dogovorili smo se.
- Hoćeš da ti potpišem šta sam ti obećao?
- Ne treba. Sve što činiš na talasu zapisano biće. –počeo da se ozire okupljajući Nameru. Napolju nasta nekva pometnja među furijama i kako se koncetrisao, primećivao je da se one polako razilaze. Loki, pade mu na pamet. Mora da se mota tu negde, sad će da zalepi nos na prozor i sutra ima da piše i u Somborskim novinama. E nećeš, pomisli prišavši prozoru i namače drvene žaluzine, blagovremeno kako se činilo. Iza stakla začu se tiho psovanje na frigijskom. Vrato se gavranu.
- E, okreni se, dogovorili smo se.
- Ups, izvini. Evo ti stoljnjak. – okrete se leđima gavranu, ali i furiji. Majko kako sam ti zahvalan, na njegovoj sramežljivosti, pomisli.
- Ma, uzeću ga sam, samo počni već jednom.
Skupna tačka Gavrilova, lepo se videla. A tu je i furija. O Majko i to ispod aure, unutra.. Posta mu jasno zašto gavrani žive toliko dugo, one usporavaju fizičko vreme. Izgledala je užasno, zapravo bila je sav užas živog čoveka.To je i objašnjavalo zašto se Gavrilu toliko žurilo. Prava je blagodet, što nije morao da je gleda fizičkim očima, ali znao je, i to će doći na red. Ipak, ovo predsuočenje dalo mu je veliku prednost. Kada protivnika makar samo i sagledaš, pre no što belom kuglom razbiješ trougao, šansa se ogleda u tome što ti njega vidiš, a on tebe jedva. Ume to biti velika šansa, hrabrio je sam sebe. Ipak, furija pod sopstvenom aurom, sve ove godine, pa da si sto puta gavran, a onda se ispostavi da nije tvoja? E Gašo, tugo majčina. Nisi ništa drugo ni zaslužio nego da krstiš, venčavaš, pokopavaš i jednom nedeljno budeš u pravu. Pitao se, da je Morgana tada znala, da će mu se furija podvući kao i svakom drugom gavranu, bi li mu, možda ipak oprostila što je prokazao Ognjena biskupu i pretvorila ga u nešto manje rigidno. Teško, ali ko zna, pomisli. Bilo je davno, bili smo klinci, svi su to već zaboravili, samo se ja još bakćem drevnim pričama, a tada je sve počelo. Dobro se sećao tog popodneva. Bio je naravno protiv, ali šta prigovoriti bolu jačine groma. Moćne kad zaboli, zaboli ih moćno. Naspram sveca i tropar, kažu ne bez razloga. Kome trebaju saveti, sam se oglasi, ostalo su propovedi. Otad se malo kad desilo, da Morgana prihvati nečiji savet, a sve glave u okolini i dalje stoje na odgovarajućim ramenima.
- Hoće li to više?
- Budi miran, samo što nije. –prenu se iz razmišljanja.
Gavrilo je bio iluzar. Skupna tačka mu je bila troma i stajala je kao iščašena kost, trebalo je samo malo da je kucne u pravom smeru i uskočiće na staro mesto. To što će se tog trenutka osloboditi furija, je jedna sasvim druča priča i ako se ne pokaše tačnim ono što je pretpostavljao, sledeća stanica Setova vaga ili nešto tome nalik.
- ’Ajde ne boj se. obećao sam ti da ću je zadržati. –kreštao je nestrpljivo.
Baš ne vidim, da imaš čim da je zadržiš, no još si živ, pa smeš valjda i da blefiraš, mislio je, ali sad, šta je tu je.
Samo blagi pokret ka skupnoj tački i zakleo bi se, da je čuo tihi šum, kao kad se puca prstima.
Šansa se ogleda u tome što ti njega vidiš, a on tebe jedva, prolete mu opet kroz glavu.
Stisnuo je očne kapke što je jače mogao.
Prostorijom se razleše studen, bez daška vetra.
- Uh, gde smo ono stali?
- Stali smo kod toga, da ako me vratiš u moje telo, postoje neke šanse, da se na neko vreme izvučeš, sve vreme pokušavaš da me namamiš da ti odam kako, ali da skratimo priču. Evo rećiću ti sve što znam, ako me dobiješ u biljaru.
Vreme, pomisli. Ima neke veze sa ovim injem pomisli, gledajući belu kuglu, koja je onako sva u inju više ličila na jednu lepo napravljenu grudvu snega. Da to je, vreme jedva da i protiče. Slutnja je opet potvrđena. Hoće da me dobije na stolu, znači moraću prvo da ga uljudim. Onda bi da me pobedi i da me pošalje na merenje, isplatilo bi mu se, a uvek je igrao na sigurno i to loše. Hoće da me dobije pod apsolutnim stresom, samo tako i može. A šta ako se preračunao. Hm, ne bi mu bilo prvi put. Idemo.
- A ti bi da odigramo jedan frejm, onaj koji sam ti ostao dužan kod Florike? Da stvarno, trebalo ješ onda da ti pružim revanš.
- Opet filozofiranje, prvo bi trebao da me dovedeš u stanje da mogu uopšte štap da držim.
Opet okret rečima, ali sad mu već nije trebalo. Ipak, oprez, bio je on prepreden. Samo de ne nasluti da sam ga prozreo. Možda prozreo.
- Naravno, evo sad ćemo. Samo siđi sa stola, jer ako se pojaviš na stolu u svom čuvenom stasu napravićemo gazdi štetu.
- A je l’ ima ovde nešto da se obuče?
- Nisam baš siguran. Imaš taj stolnjak, pa se zagrni kao rimski senator.
- A, čekaj. Kad me je pretvorila u gavrana, bio sam odeven?
- Valjda. –jedva je glumio, da ga baš briga, hoće li se pojaviti u mantiji ili bez nje.
Kakav bi to adut mogao da bude, samo ako ga ne navedem da posumnja, poželeo je, da sme da se nada. Ni gavran se sve do tad nije usudio, da se ponada, da bi se za koji minut stvarno obreo u svom starom telu, ali kako je to postajlo izvesno, opreznost ga je napuštala. Jedva je skrivao nestrpljenje. Zašto mu se samo tako žuri da, pitao se Ars. Nakon tolikih godina trebalo je da se već navikao na tu stalnu pratnju. Gavran je, a ne čovek. Ne bi mu pretila nikakva opasnost og furije koja ga je u stopu pratila. Jedino što to baš ne bi bio prijatan osećaj, ali trebalo bi da se već navikao. Da, ali nadao se, da će jednog dana ipak ponovo postati čovek, a to bi uz pratnju furije u neposrednoj blizini moglo bi biti jako rizično. Jeste, a sad je njegova pratilja pozvana, znači nije za njega. Mora da mu je laknulo neviđeno, kada je dobio poziv. Činim mu uslugu veliku poput meseca, no to nam sad više ništa ne pomaže, mislio je. Gotovo je sigurno da gavrani i furije neguju odnose mnogo prisnije od dobrosusedskih. Jedino još nije znao zašto. Znaću, verovatno za koji minut, ali to ništa neće vredeti. Tamo na Vagi to ionako svi znaju. Do sad je držao furiju nekako pod kontrolom odstojanju jer hoće nazad u telo čoveka, posle ga boli uvo. Šteta, pomisli, baš sam hteo da ga razbijem još jednom, ali valjalo mu je biti na oprezu, ni jedan meč se niti dobija niti gubi, pre nego je počeo.
- No, jesi li se nakanio, hoćeš da ti dodam taj stoljnjak ili..
- Ne, okreni se. –nije mogao da poveruje svojim ušima. To nije adut, to je život, ali samo polako.
- Kako da se okrenem? Gde si video da se radi iza leđa?
- Njoj je bilo svejedno, ne foliraj sad. Bio si prisutan kad me je..
- A ti misliš da sm ja tako dobar kao ona, šta ako nešto krene naopačke?
Gavran je drhtao tako da je odskakao sa poda.
-’Ajde već.
- Dobro, kako hoćeš, samo budi malo miran tu dole i dogovorili smo se.
- Hoćeš da ti potpišem šta sam ti obećao?
- Ne treba. Sve što činiš na talasu zapisano biće. –počeo da se ozire okupljajući Nameru. Napolju nasta nekva pometnja među furijama i kako se koncetrisao, primećivao je da se one polako razilaze. Loki, pade mu na pamet. Mora da se mota tu negde, sad će da zalepi nos na prozor i sutra ima da piše i u Somborskim novinama. E nećeš, pomisli prišavši prozoru i namače drvene žaluzine, blagovremeno kako se činilo. Iza stakla začu se tiho psovanje na frigijskom. Vrato se gavranu.
- E, okreni se, dogovorili smo se.
- Ups, izvini. Evo ti stoljnjak. – okrete se leđima gavranu, ali i furiji. Majko kako sam ti zahvalan, na njegovoj sramežljivosti, pomisli.
- Ma, uzeću ga sam, samo počni već jednom.
Skupna tačka Gavrilova, lepo se videla. A tu je i furija. O Majko i to ispod aure, unutra.. Posta mu jasno zašto gavrani žive toliko dugo, one usporavaju fizičko vreme. Izgledala je užasno, zapravo bila je sav užas živog čoveka.To je i objašnjavalo zašto se Gavrilu toliko žurilo. Prava je blagodet, što nije morao da je gleda fizičkim očima, ali znao je, i to će doći na red. Ipak, ovo predsuočenje dalo mu je veliku prednost. Kada protivnika makar samo i sagledaš, pre no što belom kuglom razbiješ trougao, šansa se ogleda u tome što ti njega vidiš, a on tebe jedva. Ume to biti velika šansa, hrabrio je sam sebe. Ipak, furija pod sopstvenom aurom, sve ove godine, pa da si sto puta gavran, a onda se ispostavi da nije tvoja? E Gašo, tugo majčina. Nisi ništa drugo ni zaslužio nego da krstiš, venčavaš, pokopavaš i jednom nedeljno budeš u pravu. Pitao se, da je Morgana tada znala, da će mu se furija podvući kao i svakom drugom gavranu, bi li mu, možda ipak oprostila što je prokazao Ognjena biskupu i pretvorila ga u nešto manje rigidno. Teško, ali ko zna, pomisli. Bilo je davno, bili smo klinci, svi su to već zaboravili, samo se ja još bakćem drevnim pričama, a tada je sve počelo. Dobro se sećao tog popodneva. Bio je naravno protiv, ali šta prigovoriti bolu jačine groma. Moćne kad zaboli, zaboli ih moćno. Naspram sveca i tropar, kažu ne bez razloga. Kome trebaju saveti, sam se oglasi, ostalo su propovedi. Otad se malo kad desilo, da Morgana prihvati nečiji savet, a sve glave u okolini i dalje stoje na odgovarajućim ramenima.
- Hoće li to više?
- Budi miran, samo što nije. –prenu se iz razmišljanja.
Gavrilo je bio iluzar. Skupna tačka mu je bila troma i stajala je kao iščašena kost, trebalo je samo malo da je kucne u pravom smeru i uskočiće na staro mesto. To što će se tog trenutka osloboditi furija, je jedna sasvim druča priča i ako se ne pokaše tačnim ono što je pretpostavljao, sledeća stanica Setova vaga ili nešto tome nalik.
- ’Ajde ne boj se. obećao sam ti da ću je zadržati. –kreštao je nestrpljivo.
Baš ne vidim, da imaš čim da je zadržiš, no još si živ, pa smeš valjda i da blefiraš, mislio je, ali sad, šta je tu je.
Samo blagi pokret ka skupnoj tački i zakleo bi se, da je čuo tihi šum, kao kad se puca prstima.
Šansa se ogleda u tome što ti njega vidiš, a on tebe jedva, prolete mu opet kroz glavu.
Stisnuo je očne kapke što je jače mogao.
Prostorijom se razleše studen, bez daška vetra.