- Često sam se pitao zašto mi se ovo desilo. Kako? Pričao sam o tome često sa Lukom svestan da se sve svodi na nagađanja i gubljenje vremena. Baš zato smo često i pričali o tome. Kad se suočiš sa činjenicom da ćeš stajati večno, poput napukle stene dok hladni talasi života mrve ono što je od tebe ostalo, shvataš da imaš puno vremena za preispitivanje. I previše. Ponekad je bolje ne znati neke stvari, pa makar i o sebi. A mi nismo znali ništa.
Možda je na Zemlju pao meteor inficiran vanzemaljskim mikrobima sposobnim da oživljavaju mrtvo tkivo. Možda je greškom iz neke laboratorije pušten virus koji diže mrtve iz grobova. Možda smo deo vladinog super tajnog eksperimenta i možda neko posmatra naše reakcije ili nam čita misli sve vreme. Možda. A možda nas je samo Bog prokleo. Možda.
Možda nam je uslišena skrivena, sebična želja da zauvek živimo. Tako prirodna, tako iskonska za krhko ljudsko biće koje živi u konstantnom strahu od smrti a opet, tako sebična i narcisoidna želja ispunjena nam je i servirana u svom najgrotesknijem obliku. Muka mi je od nje. Kao dete kome je pozlilo od svoje omiljene čokoladne torte, prosipam svoj želudačni sadržaj po skupocenom persijskom tepihu svojih roditelja. I plačem. Suze nikad nisu imale ovako gorak ukus. Nije mi ovo trebalo.
Nije mi trebalo da se probudim dva metra ispod površine, sa zemljom u očima i ustima. Zarobljen, zdrobljen i sa neopisivim nagonom da izronim na površinu.
U glavi sam tu scenu zamišljao potpuno drugačije. Kao scena iz filma 'Kill Bill'. Međutim, sanduk je odavno bio uništen pod pritiskom zemlje. Tu scenu nikad nisam video na filmovima.
U razmišljanju me je prekinulo komešanje u visokoj, suvoj travi iza mojih leđa. 'Ej...', oglasio se Luka. Prešao je rukom preko mojih leđa kao i uvek kada bi me zatekao kako sedim u gustom rastinju i razmišljam, a neretko i pričam sam sa sobom a da to i ne primetim. Seo je pored mene. Hipnotisano sam gledao u rupe bez dna na čijem mestu su se nekad presijavale njegove tamno zelene oči. 'Znaš, nešto me kopka zadnjih par dana...i nikako da ti kažem. Sećaš se kad sam kod kapele našao leglo sa mačićima?'
- '...mhm.'
- 'Sećaš se da sam ih doneo i rekao da sam našao samo tri? Želeo sam da ih podem sa tobom.'
- 'Sećam se.'
- 'Bilo ih je pet. Zario sam zube u jedno i ta krv, krv koja mi se slivala niz grlo....taj poslednji vrisak malog, nevinog stvora...nisam mogao da se obuzdam. Izvini.'
- 'U redu je.'
- 'Ne, stvarno izvini. Brate, često pomišljam da sam loš čovek...i nekako, kad pogledaš sva sranja koja sam uradio u životu, sve poteze koje sam povukao, sve odluke koje donosim čak i dan danas, prosto ne mogu a da ne pomislim da sam sebičan, loš čovek. Jednom, kad mi je prvi sin bio još mali, toliko je plakao da uopšte nisam mogao da gledam fudbal od njega. Šta god da uradim on je i dalje odvratno kreštao a pritisak mi je sve više rastao.
Dokurčio mi je i otišao sam na pivo sa ortakom. Vratio sam se kući šest sati kasnije, a do tada se žena već vratila sa posla.
Jednom kad smo se vraćali sa slave počela je da mi zvoca u kolima zbog te situacije i došlo mi je da se zabijem kolima u banderu zajedno sa njom. Umesto toga, pogledao sam je na sekund i počeo da je udaram pesnicom u glavu iz sve snage...i udaram, i udaram i udaram. Sedela je zgrčena, savijena i sa rukama preko lica. Zaustavio sam kola, skinuo joj pojas, otvorio vrata i nogom izgurao na ulicu. ***** ti život....', drhtao je. 'Kakav sam ja to čovek. Viktore, jel sam ja loš čovek?'
- ' Nisi. Nisi čovek.'
Pogledao je u zemlju i zatim uperio pogled u mene. Da je imao usne sigurno bi se nasmejao na moj odgovor. Zaista nije bio čovek. Hrpa trulog mesa koja stoji pored mene jedva da je imala ljudski oblik, a priče poput ove terale su me da pomislim da nikad zapravo nije ni bio čovek. Ovo što je sada je zapravo ono što je uvek i bio. Hrpa trulog mesa. Ali ko sam ja da sudim i zar je bitno ono što se dešavalo u tadašnjem životu.
- Pojeo je mačiće koje je mogao da podeli samnom. Sebični stvor. U nekoj drugoj situaciji gde nisam oslonjen na njega, gde mi on nije jedino društvo za razgovor i neko sa kim delim dane popločane tamnim oblacima, otkinuo bih mu glavu. Ipak, ništa me ne sprečava da zamišljam tu scenu, bar ću se osećati bolje.
