Školarina, stanarina, struja, voda, telefon, grejanje, porezi, ekologija, kineske konzerve, mađarska piletina, rumunska svinjetina, brazilska govedina, turske paprike, makedonski krompir... Sve je to trebalo platiti. Od šest do šest muž je rmbačio po gradilištima. Od šest do šest žena je ukucavala brojke u fiskalnu kasu. Od šest do devet muž je radio na crno. Žena je od četri do šest čistila po kafićima. Ostatak vremena su podelili na obroke, san i traženje novih poslova. Da je bilo drugačije znali bi da imaju najbolju ćerku na svetu.
Dobar student, izvrsna domaćica, istaknuta balerina, baka zbrinuta, predavanja odslušana... Ali roditelji sve to nisu videli, nisu znali. Možda nisu ni marili. Znali su samo da su ćerki potrebne stvari i to ih je činilo smrknutim i ćutljivim. Jelena je, pak, znala da su joj potrebni roditelji i to ju je činilo tužnom i usamljenom. Tako je život proticao. Roditelji zagledani u prošlost, ćerka u iščekivanju budućnosti, bez ikakvih izgleda da dočekaju ono što priželjkuju.
Jelena je bila prelepa, iako to nije znala, lepa kao Jelena iz priče o Troji. Nije ni naslućivala privlačnost kojom je zračila njena pojava, jer nije bilo nikoga ko bi joj rekao nešto o tome. Niko joj nikad ništa nije rekao o raskoši njene vrane kose, nikad niko nije primetio blistavost njenih krupnih očiju. Nikad nije čula da je neko zadivljeno zviznuo dok bi njeni obli bokovi promicali hodnicima univerziteta i nikada se niko nije zablenuo očaran bujnošću njenih prelepih dojki.
Iako je verovala da je nezanimljiva i neugledna, Jelena nije bila slepa. Zavidljivo je zurila u nežnosti kojima su momci obasipali njene prijateljice sa baleta dočekujući ih posle proba i radoznalo je špijunirala koleginice sa fakulteta dok su se ljubile sa mladićima. A noću je sanjala, sanjala, sanjala...
Jelena nije volela svet oko sebe. Umesto pitomih uličica duž kojih su se protezali drvoredi bagrema i gelegonja, sada su zjapile ruševine duž kojih su nicala gradilišta. Umesto klupica sa brbljivim komšijama sada su promicali nepoznati ljudi umorna pogleda.
Nije priželjkivala da ponovo bude devojčica, ne. Želela je samo da stvarnost nije toliko gorka. Kao poslednje uporište starog sveta, u usamljenoj kućici usred građevinskih radova koji su se protezali kilometrima unaokolo, bila je jedina svetlost koju je poznavala.
Tata je govorio da bi baka morala da proda tu izbu dok joj još nude dobru cenu i preseli se kod njih, ali Jeleni se nije dopadala ta zamisao.
Bakina kuća bila je tajno utočište koje je zaceljivalo izmučenu dušu. Mesto gde bi baka pričala onim divnim glasom iz vremena detinjstva, kutak u kojem je bilo tako lako zaboraviti sve svoje rane.
Te su rane toga tmurnog novembarskog popodneva bile bolnije nego inače. Preteći tamni oblaci spustili su se gotovo do samih skela opustelih građevina i pretvarali su ružno popodne u veče, ispunjavajući osetljive ljudske duše teskobom i nesigurnošću pred olujom koju su žalobno najavljivali.
Jelena je osećala njihov pritisak i bila je uplašena, mada je hrabro kročila kroz pustoš. Bojala se, činilo se, bez razloga, jer je tuda stalno prolazila, ali tog dana je svaka senka bila vukodlak, svaki je zamućeni obris bio demon u zasedi i njene su crvene svečane cipelice (najsvečanije koje je imala, jer su bile jedine) lupkale visokim potpeticama po ispucalom betonu ovako: tak–tak-taka–taka, sve brže i brže.
Srce joj je ispunjeno slutnjom besno lupalo baš ovako: bum–bum-bum. Vetar je hujao nesnosno glasno, evo ovako: huuu–huuu. Sa stravom se trzala na svaki nagli pokret iscepanog plakata, svaki tresak olabavljenog lima. Svaki korak donosio je novu slutnju, novi užas. Svi su se zvuci sjedinili u neku tajnu pretnju, ispunjavajući joj dušu sve crnjim beznađem.
U jednoj ruci nosila je korpu sa ručkom, druga joj je počivala na crvenom šeširiću (stavljenom zbog neizbežne kiše). Očajnički ga je pritiskala uz glavu boreći se protiv severnog vetra, koji se igrao crvenom haljinom, prikazujući opustelom predelu njene vretenaste butine i široke listove.
Tako je Jelena, gušena oblacima i prepadnuta svojom uobraziljom, stigla na pola puta do bakine kuće, kad je začula duboki baršunasti glas iza sebe:
- Mora da si najlepša žena na svetu. Nikad nikog lepšeg nisam video.
Tako je Jelena prvi put saznala nešto o svojoj lepoti, ali ma koliko da je to bilo poželjno i dobro, za to je mogao postojati i neki romantičniji trenutak. Jelena se trgla, srce joj je sišlo u pete i samo što nije potrčala ne osvrćući se.
Zašto nije pobegla. Zašto?
Stražnjica izbačena u polukoraku postade prćasta, a leđa joj se uspraviše uzdižući grudi u borbenu poziciju. Bujna crna kosa, razbarušena od vetra, tananim viticama pripi se uz vrele obraze, dok je božanstveni poluprofil prkosno izranjao ispod romantičnog crvenog šešira.
Najzad su njene prevelike, širom otvorene i sjajne bademaste oči ugledale onoga ko je te reči izgovorio. Dah joj zastade, jer lepšeg muškarca u životu nije videla: uzanih bokova, širokih ramena i prelepog stasa motrio ju je ispod razbarušene, crvenkaste grive, koja mu je nehajno padala preko ramena i leđa. Ponovo je progovorio, skriven iza vučjeg osmeha:
- Kuda si se to uputila lepotice? – iako se pitala da li je pametno razgovarati sa neznancem, nešto ju je ipak nateralo da ustreptalo odgovori:
- Nosim ručak baki. Nije daleko... - njeni vlažni snovi joj se odjednom uzvrteše po mislima.
- Nije daleko? A gde bi to bilo? - pitanja su bila tako čudna i neočekivana da je zamucala.
- Paa... Nee... - dok je pokušavala nešto suvislo da odgovori, negde na razmeđi straha i radoznalosti, Jelena se sve više opijala neznančevim zavodljivim pogledom.
- Ti me se bojiš, nije li tako? - glas mu je bio topao i privlačan. Jelena uzviknu:
- Ne bojim se! - iz nje progovori tvrdoglavost. Za kajanje je bilo kasno.
- Pa, zašto onda ne odgovoriš na jedno obično pitanje? - Nije bilo druge nego reći:
- Iza bauhausovog gradilišta - nije bila sigurna da li se kaje zbog odgovora.
- Drugog ili trećeg? – upita neznanac.
- Trećeg – odgovori Jelena dok joj je srce lupalo poput indijanskih ratnih bubnjeva.
- A kako se zoveš, lepotice? - glas mu se spusti do mekanog šapata.
- Jelena - spetljala se devojka, naglo menjajući boje.
- Pa, doviđenja onda... Jelena... - reče nepoznati i nestade u sumraku. Trenutak kasnije kiša poče da pada, najpre slabo, pa sve snažnije, da bi se najzad pretvorila u pljusak.
Jelena nastavi put, ne primećujući nevreme. Hodala je i pevala neke dečije pesmice u sebi. Osećala je da je živa, toliko živa da je to prosto bilo neizdržljivo. Svrab i vrućina, jeza i mučnina sve se to uskomešalo, dok najzad mokra ne stiže do bakine kuće. Duboko uzdahnu, pa sačeka malo pod nastrešnicom. Duša joj je igrala.
Cedeći se i šljapkajući ušla je u kuću, odložila košaru, izula cipele i skinula šešir. Supa beše razvodnjena, kolači nabrekli od vlage, a paprikaš upropašćen. Njene đakonije bejahu uništene, shvatila je sa uzdahom.
Dobro veče, bako! - viknu dok je voda i dalje curila sa nje.
Dobro veče dušo! - začu odgovor, ali niko joj nije izašao u susret.
Odškrinu vrata sobe i ponovi pozdrav. Baka je ležala u krevetu. Mora da se prehladila, pomisli Jelena.
Odmah dolazim, samo da pripremim ručak – rekla je i zatvorila vrata za sobom.
Zatekla je kuhinju u neredu. Je li to baka klala pile? Podložila je šporet, iseckala luk i pristavila ulje u tavu. U šerpi na stolu bejahu šnicle. Obrisala je sto, oprala sudove. Kad je luk dobio zlaćanu boju, ubacila je šnicle da se peku. Čim je bilo gotovo, postavi jelo na tanjir, i zaputi se ka sobi.
Hajde da ručamo bako. - pozove je postavljajući stočić.
Ne mogu, dušo, jedi samo. - Glas joj beše hripav, a mekan. Zaista je nazebla.
Bila je gladna i ne dade se dva puta moliti. Šnicle su bile sočne i slatke, ukusne da lepše nisu mogle biti. Gutala ih je dok sa nelagodom nije shvatila da se baka baš i neće najesti. Pa, u onoj šerpi ih je ionako bilo dovoljno. Krenu da pripremi još jednu turu, ali baka je pozva tihim glasom.
Sva si mokra, nazepćeš tako. Skini tu mokru haljinu. - bila je u pravu.
Dobro bako. - reče, pa odloživši jelo krete u drugu sobu da nađe suvu odeću.
Nemoj ići, hladno je. Lezi kraj mene, krevet je ugrejan. - reče baka.
Zbacivši haljinu zavukla se u krevet i gle: toplota bakinog tela je bila prijatna i ugodna, a njena ruka nežno joj je sklanjala vlažnu kosu sa lica. Opet je bila devojčica i svet je ponovo bio onakav kao što je trebao biti. Ruševine su se vraćale u prvobitni oblik tvoreći romantične kućerke, a tata ju je vodio na Palić da je časti ćevapima i sokom od borovnice. Mamina mašina je kloparala u drugoj sobi šijući haljinu sa karnerićima za novogodišnju zabavu, a učiteljica je na velikoj mapi pokazivala Uskršnja ostrva. Drugarice su razvlačile lastiš na ulici, onamo u dubokoj senci lipa i bagrenja, a vazduh je bio mirisan i topao. Kroz taj dremež Jelena promrmlja tiho:
O, bako, kako su ti sjajne oči... - kao da je u njima bilo nečega žutog.
Ne obraćaj pažnju, to su samo suze. - prijatni glas ju je lagano smirivao.
O, bako koliki su ti zubi...- primeti polusklopljenih očiju.
Moja nova proteza. - kroz polusan je mutno razaznavala bakin glas tonući ponovo
u slike detinjstva. Najpre se gurala kroz razdragani svet na prvomajskom vašaru dok je posvuda mirisala šećerna vuna i roštilj, a onda je najednom sedela na kosmatom konjiću što joj ga je baka donela iz Segedina...
Dobar student, izvrsna domaćica, istaknuta balerina, baka zbrinuta, predavanja odslušana... Ali roditelji sve to nisu videli, nisu znali. Možda nisu ni marili. Znali su samo da su ćerki potrebne stvari i to ih je činilo smrknutim i ćutljivim. Jelena je, pak, znala da su joj potrebni roditelji i to ju je činilo tužnom i usamljenom. Tako je život proticao. Roditelji zagledani u prošlost, ćerka u iščekivanju budućnosti, bez ikakvih izgleda da dočekaju ono što priželjkuju.
Jelena je bila prelepa, iako to nije znala, lepa kao Jelena iz priče o Troji. Nije ni naslućivala privlačnost kojom je zračila njena pojava, jer nije bilo nikoga ko bi joj rekao nešto o tome. Niko joj nikad ništa nije rekao o raskoši njene vrane kose, nikad niko nije primetio blistavost njenih krupnih očiju. Nikad nije čula da je neko zadivljeno zviznuo dok bi njeni obli bokovi promicali hodnicima univerziteta i nikada se niko nije zablenuo očaran bujnošću njenih prelepih dojki.
Iako je verovala da je nezanimljiva i neugledna, Jelena nije bila slepa. Zavidljivo je zurila u nežnosti kojima su momci obasipali njene prijateljice sa baleta dočekujući ih posle proba i radoznalo je špijunirala koleginice sa fakulteta dok su se ljubile sa mladićima. A noću je sanjala, sanjala, sanjala...
Jelena nije volela svet oko sebe. Umesto pitomih uličica duž kojih su se protezali drvoredi bagrema i gelegonja, sada su zjapile ruševine duž kojih su nicala gradilišta. Umesto klupica sa brbljivim komšijama sada su promicali nepoznati ljudi umorna pogleda.
Nije priželjkivala da ponovo bude devojčica, ne. Želela je samo da stvarnost nije toliko gorka. Kao poslednje uporište starog sveta, u usamljenoj kućici usred građevinskih radova koji su se protezali kilometrima unaokolo, bila je jedina svetlost koju je poznavala.
Tata je govorio da bi baka morala da proda tu izbu dok joj još nude dobru cenu i preseli se kod njih, ali Jeleni se nije dopadala ta zamisao.
Bakina kuća bila je tajno utočište koje je zaceljivalo izmučenu dušu. Mesto gde bi baka pričala onim divnim glasom iz vremena detinjstva, kutak u kojem je bilo tako lako zaboraviti sve svoje rane.
Te su rane toga tmurnog novembarskog popodneva bile bolnije nego inače. Preteći tamni oblaci spustili su se gotovo do samih skela opustelih građevina i pretvarali su ružno popodne u veče, ispunjavajući osetljive ljudske duše teskobom i nesigurnošću pred olujom koju su žalobno najavljivali.
Jelena je osećala njihov pritisak i bila je uplašena, mada je hrabro kročila kroz pustoš. Bojala se, činilo se, bez razloga, jer je tuda stalno prolazila, ali tog dana je svaka senka bila vukodlak, svaki je zamućeni obris bio demon u zasedi i njene su crvene svečane cipelice (najsvečanije koje je imala, jer su bile jedine) lupkale visokim potpeticama po ispucalom betonu ovako: tak–tak-taka–taka, sve brže i brže.
Srce joj je ispunjeno slutnjom besno lupalo baš ovako: bum–bum-bum. Vetar je hujao nesnosno glasno, evo ovako: huuu–huuu. Sa stravom se trzala na svaki nagli pokret iscepanog plakata, svaki tresak olabavljenog lima. Svaki korak donosio je novu slutnju, novi užas. Svi su se zvuci sjedinili u neku tajnu pretnju, ispunjavajući joj dušu sve crnjim beznađem.
U jednoj ruci nosila je korpu sa ručkom, druga joj je počivala na crvenom šeširiću (stavljenom zbog neizbežne kiše). Očajnički ga je pritiskala uz glavu boreći se protiv severnog vetra, koji se igrao crvenom haljinom, prikazujući opustelom predelu njene vretenaste butine i široke listove.
Tako je Jelena, gušena oblacima i prepadnuta svojom uobraziljom, stigla na pola puta do bakine kuće, kad je začula duboki baršunasti glas iza sebe:
- Mora da si najlepša žena na svetu. Nikad nikog lepšeg nisam video.
Tako je Jelena prvi put saznala nešto o svojoj lepoti, ali ma koliko da je to bilo poželjno i dobro, za to je mogao postojati i neki romantičniji trenutak. Jelena se trgla, srce joj je sišlo u pete i samo što nije potrčala ne osvrćući se.
Zašto nije pobegla. Zašto?
Stražnjica izbačena u polukoraku postade prćasta, a leđa joj se uspraviše uzdižući grudi u borbenu poziciju. Bujna crna kosa, razbarušena od vetra, tananim viticama pripi se uz vrele obraze, dok je božanstveni poluprofil prkosno izranjao ispod romantičnog crvenog šešira.
Najzad su njene prevelike, širom otvorene i sjajne bademaste oči ugledale onoga ko je te reči izgovorio. Dah joj zastade, jer lepšeg muškarca u životu nije videla: uzanih bokova, širokih ramena i prelepog stasa motrio ju je ispod razbarušene, crvenkaste grive, koja mu je nehajno padala preko ramena i leđa. Ponovo je progovorio, skriven iza vučjeg osmeha:
- Kuda si se to uputila lepotice? – iako se pitala da li je pametno razgovarati sa neznancem, nešto ju je ipak nateralo da ustreptalo odgovori:
- Nosim ručak baki. Nije daleko... - njeni vlažni snovi joj se odjednom uzvrteše po mislima.
- Nije daleko? A gde bi to bilo? - pitanja su bila tako čudna i neočekivana da je zamucala.
- Paa... Nee... - dok je pokušavala nešto suvislo da odgovori, negde na razmeđi straha i radoznalosti, Jelena se sve više opijala neznančevim zavodljivim pogledom.
- Ti me se bojiš, nije li tako? - glas mu je bio topao i privlačan. Jelena uzviknu:
- Ne bojim se! - iz nje progovori tvrdoglavost. Za kajanje je bilo kasno.
- Pa, zašto onda ne odgovoriš na jedno obično pitanje? - Nije bilo druge nego reći:
- Iza bauhausovog gradilišta - nije bila sigurna da li se kaje zbog odgovora.
- Drugog ili trećeg? – upita neznanac.
- Trećeg – odgovori Jelena dok joj je srce lupalo poput indijanskih ratnih bubnjeva.
- A kako se zoveš, lepotice? - glas mu se spusti do mekanog šapata.
- Jelena - spetljala se devojka, naglo menjajući boje.
- Pa, doviđenja onda... Jelena... - reče nepoznati i nestade u sumraku. Trenutak kasnije kiša poče da pada, najpre slabo, pa sve snažnije, da bi se najzad pretvorila u pljusak.
Jelena nastavi put, ne primećujući nevreme. Hodala je i pevala neke dečije pesmice u sebi. Osećala je da je živa, toliko živa da je to prosto bilo neizdržljivo. Svrab i vrućina, jeza i mučnina sve se to uskomešalo, dok najzad mokra ne stiže do bakine kuće. Duboko uzdahnu, pa sačeka malo pod nastrešnicom. Duša joj je igrala.
Cedeći se i šljapkajući ušla je u kuću, odložila košaru, izula cipele i skinula šešir. Supa beše razvodnjena, kolači nabrekli od vlage, a paprikaš upropašćen. Njene đakonije bejahu uništene, shvatila je sa uzdahom.
Dobro veče, bako! - viknu dok je voda i dalje curila sa nje.
Dobro veče dušo! - začu odgovor, ali niko joj nije izašao u susret.
Odškrinu vrata sobe i ponovi pozdrav. Baka je ležala u krevetu. Mora da se prehladila, pomisli Jelena.
Odmah dolazim, samo da pripremim ručak – rekla je i zatvorila vrata za sobom.
Zatekla je kuhinju u neredu. Je li to baka klala pile? Podložila je šporet, iseckala luk i pristavila ulje u tavu. U šerpi na stolu bejahu šnicle. Obrisala je sto, oprala sudove. Kad je luk dobio zlaćanu boju, ubacila je šnicle da se peku. Čim je bilo gotovo, postavi jelo na tanjir, i zaputi se ka sobi.
Hajde da ručamo bako. - pozove je postavljajući stočić.
Ne mogu, dušo, jedi samo. - Glas joj beše hripav, a mekan. Zaista je nazebla.
Bila je gladna i ne dade se dva puta moliti. Šnicle su bile sočne i slatke, ukusne da lepše nisu mogle biti. Gutala ih je dok sa nelagodom nije shvatila da se baka baš i neće najesti. Pa, u onoj šerpi ih je ionako bilo dovoljno. Krenu da pripremi još jednu turu, ali baka je pozva tihim glasom.
Sva si mokra, nazepćeš tako. Skini tu mokru haljinu. - bila je u pravu.
Dobro bako. - reče, pa odloživši jelo krete u drugu sobu da nađe suvu odeću.
Nemoj ići, hladno je. Lezi kraj mene, krevet je ugrejan. - reče baka.
Zbacivši haljinu zavukla se u krevet i gle: toplota bakinog tela je bila prijatna i ugodna, a njena ruka nežno joj je sklanjala vlažnu kosu sa lica. Opet je bila devojčica i svet je ponovo bio onakav kao što je trebao biti. Ruševine su se vraćale u prvobitni oblik tvoreći romantične kućerke, a tata ju je vodio na Palić da je časti ćevapima i sokom od borovnice. Mamina mašina je kloparala u drugoj sobi šijući haljinu sa karnerićima za novogodišnju zabavu, a učiteljica je na velikoj mapi pokazivala Uskršnja ostrva. Drugarice su razvlačile lastiš na ulici, onamo u dubokoj senci lipa i bagrenja, a vazduh je bio mirisan i topao. Kroz taj dremež Jelena promrmlja tiho:
O, bako, kako su ti sjajne oči... - kao da je u njima bilo nečega žutog.
Ne obraćaj pažnju, to su samo suze. - prijatni glas ju je lagano smirivao.
O, bako koliki su ti zubi...- primeti polusklopljenih očiju.
Moja nova proteza. - kroz polusan je mutno razaznavala bakin glas tonući ponovo
u slike detinjstva. Najpre se gurala kroz razdragani svet na prvomajskom vašaru dok je posvuda mirisala šećerna vuna i roštilj, a onda je najednom sedela na kosmatom konjiću što joj ga je baka donela iz Segedina...