Muzika je bivala sve tiša, dok konačno ne utihnu. Iskusni muzikanti, znali su kako da polako smire igru.
Prethodni nastavak: http://forum.krstarica.com/entry.php/28372-Tajne-Hronike-30.-deo-2-2
Svima je već bilo dosta i kada je Ognjen počeo da spušta glas, orkestar ga je pratio. Sledeću pesmu poručio je sedeći i nije je završio. Gazda Petra je smanjenje buke podiglo iz dremeža, taman da isprati obamrlo Ognjenovo društvo. Noć je odjednom postala pretiha i nekako hladna. Napolju se spuštala bačka magla. Đilkoši su se bez glasa, jedan po jedan topili u magli, a gazda je, gledajući za njima sa ulaza restorana, jedva nazirao Ognjenov auto na parkingu. Tišina se lepila za sve, čak i na to što bi čovek pomislio. Magistralni put, koji je prolazio na nepunih pedeset metara od restorana nije se video, kao da ni ne postoji. Ovde je magla je ponekad gušća od blata, pomisli zatvarajući vrata svog usamljenog restorana. Tek sad se primetilo koliko je ovo mesto pusto, tu na obronku bezdanske šume, no navikao se odavno. Ipak, učini mu se odjednom, kao da je u restoranu postalo nekako tamno i nekako prohladno. Više nisam za ovaj posao, pomisli. Još ova Nova Godina i zatvaram. Ima i mlađih od mene. Došavši do sale, ugleda Ognjena, kako spava za stolom. Prišavši tiho, opipa mu puls. Dobro se drži, pomisli. U tim godinama, a tri dana bez prestanka. Na trenutak, poput seni neke crne ptice, prolete mu kroz glavu misao, da zavuče Ognjenu ruku u džep od prsluka, samo da vidi ima li ih još, u stvari samo da proveri, da li su svi još tu. Ne bi on uzeo, ma kakvi. Svašta je radio dok nije postao gazda, ali priliku da odžepa zlato? Ne, ipak ne, zaključi. Ljudi smo, pomisli. Postoji jedna granica Bog zna gde i kakva, ali postoji. U tom trenu učini mu se, kao da je minula ona pomrčina. Njegov restoran blještao je u svom punom sjaju, koliko je to uopšte moguće u pola tri po ponoći. Ponosan što je odoleo iskušenju, isprsio se i namignuo svom odrazu u ogledalu. Tišina mu je sada izgledala svečana. Muzikanti su znali kako da nestanu i kako da se opet niotkuda pojave, nije brinuo za njih, Počinjao je da uživa u tišini, prvoj nakon tri dana, sad bi mi legla jedna kafa, taman pomisli, kad začu neko nervozno kucanje u prozor u susednoj maloj sali. Da, tamo je valjda još i ona mačka, kako li je samo podnela ovu buku, mislio je krenuvši ka bilijar sali. Misao o kafi namah je ustupila mesto nekim nemuštim strepnjama iz stomaka. Kucanje je postajalo nekako još nervoznije. Ko to može biti, mislio je, valjda mi mačor nije napravio neku štetu. Stigao je da otvori vrata sale taman da ugleda pred prozorom nekog čoveka kako ga otvara i u salu spolja uleće veliki, kao zift crni gavran, sleće na sred, zelene čoje i u trenutku ubija tišinu otegnutim krikom.
- Miruj!- ,oglasi se stranac. Tišina se vrati ledena.
- Hm, zatvaramo gospodine vreme je. – odmah je osetio da je izgovorio glupost. Stranac je izvadio novčanik i pružio gazdi dve novčanice od sto evra.
- Jel’ imaš nekog tvrdog sira? –upita.
- Imamamo, samo da narendam. –odgovori, mehanički sklanjajući novac u džep. Koji će mu tvrdi sir, pitao se.
- Samo ga iseci na komade i donesi.
Gavran je stajao nepomično na zelenoj čoji velikog bilijarskog stola osvetljen kao na pozornici. Nije skidao pogled, svojih kao mrak tamnih očiju sa gazde, a on je osećao kako mu od pogleda te ptice, pomalo izmiče tlo pod nogama.
- Da i ako imaš neke bolje štapove za bilijar, donesi nam dva.
- Odmah. –izusti i udalji se. Je li on to mislio da možda ja igram bilijar sa njim, upita se.
Noseći tanjir sa sirom i dva nova bilijarska štapa, prilazio je vratima male sale i pomalo se ježio od neke čudne hladnoće. Gavran i još toliki, mislio sam da ih ovde nema više. Do tad znao je samo za jednog gavrana. U njegovom rodnom selu, bio je samo jedan gavran i taj je bio Babin. Umalo da ispusti tanjir sa sirom od pomisli na Babu iz njegovog rodnog sela. Osetio je davni strah, kako poput zmije polako puzi uz mršava dečačka leđa. Baba, crni gavran i mačka. Da, i ta mačka je tu negde, u toj sobi. Počeo je blago da se trese. Put do male sale nešto mu se odužio. Dodirnuvši bogato dizajniran bronzanu kvaku vrata, trže ruku kao oparen. Bila je stravično hladna i sva presvučena nekavim injem. Stao je kao ukopan. Vrata se otvoriše i on se zablenu u stranca.
- E, hvala ti gazda. –reče mu, uzevši tanjir sa sirom i štapove.
- To je sve za sad. Ako nam zatreba šta javiću ti. Sedi i popij kafu na miru. Mi nećemo još dugo.
Kakva bre kafa, mislio je obazrivo idući ka šanku. Meni treba rakija i to dupla.
I to odmah.
Bez daška vetra, magla oko restorana počela je blago da se kovitla, uzimajući na trenutke, neke čudne oblike, nekih prilika kao u dronjcima, koji se vuku sa njihovih ispijenih trupala, nekakvih napaćenih lica u nemim krikovima. Malo dalje ka šumi, mršavi, malo pogrbljeni biroš, skrivajući Morganinu runu na dlanu, stajao je na pristojnom odstojanju, ledeći se, što od straha, što od vlage i hladnoće,
i izgarao od radoznalosti.
Raznobojne bilijarske kugle, poređane po davnom redu, stajale su u trouglastom šablonu, na prvoj sedmini zelenog bilijarskog stola. Polako je gladio površinu štapa. Prsti su mu suvo klizili preko fino obrađenog jasena. Dobar znak, pomisli. Osvetljena jakim, toplim svetlom, zelena čoja se presijavala. Nekad sam znao rezultat igre, već i po tome kako mi klizi pod prstima, mislio je. Pažljivo, da ne pomeri nijednu kuglu, podigao je šablon. Mnogo ima tom klizanju, znao je, često i više nego u protivniku.
Štap je bio odličan. Kao nekad, pomisli.
Ostatak prostorije bio je u pomrčini. A na malom stolu u uglu, stajao je veliki crni gavran i kljucao poslednje komade somborskog trapista. Nanevši tanak sloj plave krede preko kožom presvučenog vrha štapa, postavio je belu kuglu na poslednju sedminu.
U trenu se prevukla tankim slojem inja.
Nema veze, pomisli. Kao i uvek, štap je odličan Milena.
Prethodni nastavak: http://forum.krstarica.com/entry.php/28372-Tajne-Hronike-30.-deo-2-2
Svima je već bilo dosta i kada je Ognjen počeo da spušta glas, orkestar ga je pratio. Sledeću pesmu poručio je sedeći i nije je završio. Gazda Petra je smanjenje buke podiglo iz dremeža, taman da isprati obamrlo Ognjenovo društvo. Noć je odjednom postala pretiha i nekako hladna. Napolju se spuštala bačka magla. Đilkoši su se bez glasa, jedan po jedan topili u magli, a gazda je, gledajući za njima sa ulaza restorana, jedva nazirao Ognjenov auto na parkingu. Tišina se lepila za sve, čak i na to što bi čovek pomislio. Magistralni put, koji je prolazio na nepunih pedeset metara od restorana nije se video, kao da ni ne postoji. Ovde je magla je ponekad gušća od blata, pomisli zatvarajući vrata svog usamljenog restorana. Tek sad se primetilo koliko je ovo mesto pusto, tu na obronku bezdanske šume, no navikao se odavno. Ipak, učini mu se odjednom, kao da je u restoranu postalo nekako tamno i nekako prohladno. Više nisam za ovaj posao, pomisli. Još ova Nova Godina i zatvaram. Ima i mlađih od mene. Došavši do sale, ugleda Ognjena, kako spava za stolom. Prišavši tiho, opipa mu puls. Dobro se drži, pomisli. U tim godinama, a tri dana bez prestanka. Na trenutak, poput seni neke crne ptice, prolete mu kroz glavu misao, da zavuče Ognjenu ruku u džep od prsluka, samo da vidi ima li ih još, u stvari samo da proveri, da li su svi još tu. Ne bi on uzeo, ma kakvi. Svašta je radio dok nije postao gazda, ali priliku da odžepa zlato? Ne, ipak ne, zaključi. Ljudi smo, pomisli. Postoji jedna granica Bog zna gde i kakva, ali postoji. U tom trenu učini mu se, kao da je minula ona pomrčina. Njegov restoran blještao je u svom punom sjaju, koliko je to uopšte moguće u pola tri po ponoći. Ponosan što je odoleo iskušenju, isprsio se i namignuo svom odrazu u ogledalu. Tišina mu je sada izgledala svečana. Muzikanti su znali kako da nestanu i kako da se opet niotkuda pojave, nije brinuo za njih, Počinjao je da uživa u tišini, prvoj nakon tri dana, sad bi mi legla jedna kafa, taman pomisli, kad začu neko nervozno kucanje u prozor u susednoj maloj sali. Da, tamo je valjda još i ona mačka, kako li je samo podnela ovu buku, mislio je krenuvši ka bilijar sali. Misao o kafi namah je ustupila mesto nekim nemuštim strepnjama iz stomaka. Kucanje je postajalo nekako još nervoznije. Ko to može biti, mislio je, valjda mi mačor nije napravio neku štetu. Stigao je da otvori vrata sale taman da ugleda pred prozorom nekog čoveka kako ga otvara i u salu spolja uleće veliki, kao zift crni gavran, sleće na sred, zelene čoje i u trenutku ubija tišinu otegnutim krikom.
- Miruj!- ,oglasi se stranac. Tišina se vrati ledena.
- Hm, zatvaramo gospodine vreme je. – odmah je osetio da je izgovorio glupost. Stranac je izvadio novčanik i pružio gazdi dve novčanice od sto evra.
- Jel’ imaš nekog tvrdog sira? –upita.
- Imamamo, samo da narendam. –odgovori, mehanički sklanjajući novac u džep. Koji će mu tvrdi sir, pitao se.
- Samo ga iseci na komade i donesi.
Gavran je stajao nepomično na zelenoj čoji velikog bilijarskog stola osvetljen kao na pozornici. Nije skidao pogled, svojih kao mrak tamnih očiju sa gazde, a on je osećao kako mu od pogleda te ptice, pomalo izmiče tlo pod nogama.
- Da i ako imaš neke bolje štapove za bilijar, donesi nam dva.
- Odmah. –izusti i udalji se. Je li on to mislio da možda ja igram bilijar sa njim, upita se.
Noseći tanjir sa sirom i dva nova bilijarska štapa, prilazio je vratima male sale i pomalo se ježio od neke čudne hladnoće. Gavran i još toliki, mislio sam da ih ovde nema više. Do tad znao je samo za jednog gavrana. U njegovom rodnom selu, bio je samo jedan gavran i taj je bio Babin. Umalo da ispusti tanjir sa sirom od pomisli na Babu iz njegovog rodnog sela. Osetio je davni strah, kako poput zmije polako puzi uz mršava dečačka leđa. Baba, crni gavran i mačka. Da, i ta mačka je tu negde, u toj sobi. Počeo je blago da se trese. Put do male sale nešto mu se odužio. Dodirnuvši bogato dizajniran bronzanu kvaku vrata, trže ruku kao oparen. Bila je stravično hladna i sva presvučena nekavim injem. Stao je kao ukopan. Vrata se otvoriše i on se zablenu u stranca.
- E, hvala ti gazda. –reče mu, uzevši tanjir sa sirom i štapove.
- To je sve za sad. Ako nam zatreba šta javiću ti. Sedi i popij kafu na miru. Mi nećemo još dugo.
Kakva bre kafa, mislio je obazrivo idući ka šanku. Meni treba rakija i to dupla.
I to odmah.
Bez daška vetra, magla oko restorana počela je blago da se kovitla, uzimajući na trenutke, neke čudne oblike, nekih prilika kao u dronjcima, koji se vuku sa njihovih ispijenih trupala, nekakvih napaćenih lica u nemim krikovima. Malo dalje ka šumi, mršavi, malo pogrbljeni biroš, skrivajući Morganinu runu na dlanu, stajao je na pristojnom odstojanju, ledeći se, što od straha, što od vlage i hladnoće,
i izgarao od radoznalosti.
Raznobojne bilijarske kugle, poređane po davnom redu, stajale su u trouglastom šablonu, na prvoj sedmini zelenog bilijarskog stola. Polako je gladio površinu štapa. Prsti su mu suvo klizili preko fino obrađenog jasena. Dobar znak, pomisli. Osvetljena jakim, toplim svetlom, zelena čoja se presijavala. Nekad sam znao rezultat igre, već i po tome kako mi klizi pod prstima, mislio je. Pažljivo, da ne pomeri nijednu kuglu, podigao je šablon. Mnogo ima tom klizanju, znao je, često i više nego u protivniku.
Štap je bio odličan. Kao nekad, pomisli.
Ostatak prostorije bio je u pomrčini. A na malom stolu u uglu, stajao je veliki crni gavran i kljucao poslednje komade somborskog trapista. Nanevši tanak sloj plave krede preko kožom presvučenog vrha štapa, postavio je belu kuglu na poslednju sedminu.
U trenu se prevukla tankim slojem inja.
Nema veze, pomisli. Kao i uvek, štap je odličan Milena.