Оно што је Јунг назвао синхроницитет, или подударање догађаја спољашњег света са жељама и мислима појединца, није нека обична хипотеза, већ истина коју је он преузео од Шопенахауера. А иза Шопенхaуера стоји сва снага апсолутних доказа идеалистичке филозофије. Тако да је хотимичност у судбини појединца много чиме доказана. А то ћу овде и објаснити кроз дијалог.
Када смо код Јунга сви помисле на онај његов чувени пример са скарабејем. Али, то је анегдота тренутка када је Јунг дошао на идеју да се тиме позабави при чему синхроницитет, ако останемо на томе, испада као нешто веома ретко и спорадично, ако уопште и постоји. Али, није тако. Касније је и Јунг то закључио и додао у једној малој фусноти коју многи ни не примећују у том делу. Ту се ради о томе да је синхроницитет општи! Синхроницитет заправо није нимало ретка појава колико се чини. Ево, овај пост који куцам јесте синхронистички догађај, јер он је резулат узрочно последичних веза материјалних објеката које сежу еонима уназад, све до ткз. "првог узрока" Аристотела или оног Биг Бенга космолога. Попут домина покренути су тада узрочно последични догађаји који, ево, у овом тренутку, остварују се као моје тело које куца овај пост на тастатури. А то што на крају тај пост испада потпуно подударан са мојом вољом тј. оним што сам желео да напишем, јесте синхронистички догађај јер воља нигде ту није на каузалном ланцу узрока и последице.
Потпуно нетачно. Узрок промене стања неке матерјалне ствари у спољашњем простору јесте промена стања ДРУГЕ МАТЕРЈАЛНЕ СТВАРИ у спољашњем простору. Или зашто се билијарска кугла померила? Зато што је покренула друга билијарска кугла а не зато што је померила моја воља.
Воља није матерјална ствар која делује на неку другу материјалну ствар да би то звао каузалитет. Воља нема димензије, нема тежину, масу, облик. Воља није део каузалног низа.
Као што сам већ указао, воља, било лична, било метафизичка, није део тј. карика узрочно последичних веза. Воља није нити узрок, нити последица
Метафизички, можемо рећи да су те узрочно последичне везе заправо у интелекту објективисана воља. Али, воља је услов целог низа, како првог члана каузалног низа, тако и последњег а не карика истог.
Тако да је свако деловање које је у складу са мојом вољом синхроницитет. То важи за индивидуалну вољу коју налазим у себи, као и за метафизичку када се појаве целог спољашњег света ешалонирају у складу са нечијим жељама a што је уобичајено схватање синхроницитета.
Проблем у томе је што ми као индивидуе поседујемо само индивидуалну вољу. Област њене објективације не задире далеко у појавни свет. Тако да ће овај пост бити у складу са мојом вољом и синхронистички се десити у стварности али не и добитак на лотоу рецимо.
Јер тај добитак, као и велике догађаје наше судбине, регулише воља, која је такође наша сопствена воља али изван области и наше свести и сазнања.
цитат:
"Kao sto je svako potajni pozorisni direktor svojih snova, da isto tako i ona sudbina koja vlada nasim stvarnim zivotom u krajnjoj liniji polazi od volje koja je nasa sopstvena , ali koja je medjutim ipak ovde gde nastupa kao sudbina , delovala iz jednog regiona koji lezi visoko iznad nase predstavljacke svesti." Sopenhauer "
То су они догађаји који независно од наше индивидуалне воље зацртавају животни пут а кога препознајемо тек када погледамо на свој протекли живот уназад. То су они догађаји наизглед случајни а за које кажемо да није било ово, не би било ни оно, и слично.Та воља која управља животом је наша сопствена воља али која често, па и по правилу, није у складу са циљевима онога што налазимо у самосвести и зовемо индивидуалнa воља. Рецимо, ја хоћу нешто, али моје сопство тј метафизичка воља хоће нешто сасвим друго. То је баш као у сновима који су режија сoпственог духа али који често нису у складу са жељама сопствене воље.
А када је у питању велики сан живота, ту имамо ситуацију да је свако главни глумац у свом животу, својој представи, а у исто време статиста у туђим животима, туђим представама. Та "престаблирана хармонија" при чему свако следи својим циљевима служећи у исто време остваривању циљева осталих, нашем интелекту је несхватљива. Само је са чуђењем констатујемо, иако је заправо све то дело наше сопствене свести, метафизичке воље... сопства. Која је заједничка основа свега и свих.
Када смо код Јунга сви помисле на онај његов чувени пример са скарабејем. Али, то је анегдота тренутка када је Јунг дошао на идеју да се тиме позабави при чему синхроницитет, ако останемо на томе, испада као нешто веома ретко и спорадично, ако уопште и постоји. Али, није тако. Касније је и Јунг то закључио и додао у једној малој фусноти коју многи ни не примећују у том делу. Ту се ради о томе да је синхроницитет општи! Синхроницитет заправо није нимало ретка појава колико се чини. Ево, овај пост који куцам јесте синхронистички догађај, јер он је резулат узрочно последичних веза материјалних објеката које сежу еонима уназад, све до ткз. "првог узрока" Аристотела или оног Биг Бенга космолога. Попут домина покренути су тада узрочно последични догађаји који, ево, у овом тренутку, остварују се као моје тело које куца овај пост на тастатури. А то што на крају тај пост испада потпуно подударан са мојом вољом тј. оним што сам желео да напишем, јесте синхронистички догађај јер воља нигде ту није на каузалном ланцу узрока и последице.
To nije sinhronicitet već kauzalitet - tvoja (lična) volja je uzrok , natpis na ekranu posledica.
Потпуно нетачно. Узрок промене стања неке матерјалне ствари у спољашњем простору јесте промена стања ДРУГЕ МАТЕРЈАЛНЕ СТВАРИ у спољашњем простору. Или зашто се билијарска кугла померила? Зато што је покренула друга билијарска кугла а не зато што је померила моја воља.
Воља није матерјална ствар која делује на неку другу материјалну ствар да би то звао каузалитет. Воља нема димензије, нема тежину, масу, облик. Воља није део каузалног низа.
Da bi nešto bilo sinhronicitet veza između događaja mora biti trascendetna volja a ne lična.
Као што сам већ указао, воља, било лична, било метафизичка, није део тј. карика узрочно последичних веза. Воља није нити узрок, нити последица
Метафизички, можемо рећи да су те узрочно последичне везе заправо у интелекту објективисана воља. Али, воља је услов целог низа, како првог члана каузалног низа, тако и последњег а не карика истог.
Тако да је свако деловање које је у складу са мојом вољом синхроницитет. То важи за индивидуалну вољу коју налазим у себи, као и за метафизичку када се појаве целог спољашњег света ешалонирају у складу са нечијим жељама a што је уобичајено схватање синхроницитета.
Проблем у томе је што ми као индивидуе поседујемо само индивидуалну вољу. Област њене објективације не задире далеко у појавни свет. Тако да ће овај пост бити у складу са мојом вољом и синхронистички се десити у стварности али не и добитак на лотоу рецимо.
Јер тај добитак, као и велике догађаје наше судбине, регулише воља, која је такође наша сопствена воља али изван области и наше свести и сазнања.
цитат:
"Kao sto je svako potajni pozorisni direktor svojih snova, da isto tako i ona sudbina koja vlada nasim stvarnim zivotom u krajnjoj liniji polazi od volje koja je nasa sopstvena , ali koja je medjutim ipak ovde gde nastupa kao sudbina , delovala iz jednog regiona koji lezi visoko iznad nase predstavljacke svesti." Sopenhauer "
Шта су велики догађаји судбине?
То су они догађаји који независно од наше индивидуалне воље зацртавају животни пут а кога препознајемо тек када погледамо на свој протекли живот уназад. То су они догађаји наизглед случајни а за које кажемо да није било ово, не би било ни оно, и слично.Та воља која управља животом је наша сопствена воља али која често, па и по правилу, није у складу са циљевима онога што налазимо у самосвести и зовемо индивидуалнa воља. Рецимо, ја хоћу нешто, али моје сопство тј метафизичка воља хоће нешто сасвим друго. То је баш као у сновима који су режија сoпственог духа али који често нису у складу са жељама сопствене воље.
А када је у питању велики сан живота, ту имамо ситуацију да је свако главни глумац у свом животу, својој представи, а у исто време статиста у туђим животима, туђим представама. Та "престаблирана хармонија" при чему свако следи својим циљевима служећи у исто време остваривању циљева осталих, нашем интелекту је несхватљива. Само је са чуђењем констатујемо, иако је заправо све то дело наше сопствене свести, метафизичке воље... сопства. Која је заједничка основа свега и свих.
