Dijalog o sinhronicitetu - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

oziman

Dijalog o sinhronicitetu

Oceni ovaj blog
Оно што је Јунг назвао синхроницитет, или подударање догађаја спољашњег света са жељама и мислима појединца, није нека обична хипотеза, већ истина коју је он преузео од Шопенахауера. А иза Шопенхaуера стоји сва снага апсолутних доказа идеалистичке филозофије. Тако да је хотимичност у судбини појединца много чиме доказана. А то ћу овде и објаснити кроз дијалог.

Када смо код Јунга сви помисле на онај његов чувени пример са скарабејем. Али, то је анегдота тренутка када је Јунг дошао на идеју да се тиме позабави при чему синхроницитет, ако останемо на томе, испада као нешто веома ретко и спорадично, ако уопште и постоји. Али, није тако. Касније је и Јунг то закључио и додао у једној малој фусноти коју многи ни не примећују у том делу. Ту се ради о томе да је синхроницитет општи! Синхроницитет заправо није нимало ретка појава колико се чини. Ево, овај пост који куцам јесте синхронистички догађај, јер он је резулат узрочно последичних веза материјалних објеката које сежу еонима уназад, све до ткз. "првог узрока" Аристотела или оног Биг Бенга космолога. Попут домина покренути су тада узрочно последични догађаји који, ево, у овом тренутку, остварују се као моје тело које куца овај пост на тастатури. А то што на крају тај пост испада потпуно подударан са мојом вољом тј. оним што сам желео да напишем, јесте синхронистички догађај јер воља нигде ту није на каузалном ланцу узрока и последице.

To nije sinhronicitet već kauzalitet - tvoja (lična) volja je uzrok , natpis na ekranu posledica.
Потпуно нетачно. Узрок промене стања неке матерјалне ствари у спољашњем простору јесте промена стања ДРУГЕ МАТЕРЈАЛНЕ СТВАРИ у спољашњем простору. Или зашто се билијарска кугла померила? Зато што је покренула друга билијарска кугла а не зато што је померила моја воља.
Воља није матерјална ствар која делује на неку другу материјалну ствар да би то звао каузалитет. Воља нема димензије, нема тежину, масу, облик. Воља није део каузалног низа.

Da bi nešto bilo sinhronicitet veza između događaja mora biti trascendetna volja a ne lična.
Као што сам већ указао, воља, било лична, било метафизичка, није део тј. карика узрочно последичних веза. Воља није нити узрок, нити последица
Метафизички, можемо рећи да су те узрочно последичне везе заправо у интелекту објективисана воља. Али, воља је услов целог низа, како првог члана каузалног низа, тако и последњег а не карика истог.
Тако да је свако деловање које је у складу са мојом вољом синхроницитет. То важи за индивидуалну вољу коју налазим у себи, као и за метафизичку када се појаве целог спољашњег света ешалонирају у складу са нечијим жељама a што је уобичајено схватање синхроницитета.
Проблем у томе је што ми као индивидуе поседујемо само индивидуалну вољу. Област њене објективације не задире далеко у појавни свет. Тако да ће овај пост бити у складу са мојом вољом и синхронистички се десити у стварности али не и добитак на лотоу рецимо.
Јер тај добитак, као и велике догађаје наше судбине, регулише воља, која је такође наша сопствена воља али изван области и наше свести и сазнања.

цитат:
"Kao sto je svako potajni pozorisni direktor svojih snova, da isto tako i ona sudbina koja vlada nasim stvarnim zivotom u krajnjoj liniji polazi od volje koja je nasa sopstvena , ali koja je medjutim ipak ovde gde nastupa kao sudbina , delovala iz jednog regiona koji lezi visoko iznad nase predstavljacke svesti." Sopenhauer "


Шта су велики догађаји судбине?
То су они догађаји који независно од наше индивидуалне воље зацртавају животни пут а кога препознајемо тек када погледамо на свој протекли живот уназад. То су они догађаји наизглед случајни а за које кажемо да није било ово, не би било ни оно, и слично.Та воља која управља животом је наша сопствена воља али која често, па и по правилу, није у складу са циљевима онога што налазимо у самосвести и зовемо индивидуалнa воља. Рецимо, ја хоћу нешто, али моје сопство тј метафизичка воља хоће нешто сасвим друго. То је баш као у сновима који су режија сoпственог духа али који често нису у складу са жељама сопствене воље.
А када је у питању велики сан живота, ту имамо ситуацију да је свако главни глумац у свом животу, својој представи, а у исто време статиста у туђим животима, туђим представама. Та "престаблирана хармонија" при чему свако следи својим циљевима служећи у исто време остваривању циљева осталих, нашем интелекту је несхватљива. Само је са чуђењем констатујемо, иако је заправо све то дело наше сопствене свести, метафизичке воље... сопства. Која је заједничка основа свега и свих.

Pošalji "Dijalog o sinhronicitetu" na Facebook Pošalji "Dijalog o sinhronicitetu" na Google Pošalji "Dijalog o sinhronicitetu" na My Yahoo! Pošalji "Dijalog o sinhronicitetu" na Live Pošalji "Dijalog o sinhronicitetu" na MySpace Pošalji "Dijalog o sinhronicitetu" na Twitter Pošalji "Dijalog o sinhronicitetu" na Digg Pošalji "Dijalog o sinhronicitetu" na del.icio.us

Ažurirano 18.04.2016. u 20:49, autor: oziman

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. oziman (avatar)
    Још нешто о вољи и узрочно последичним везама:

    Каузални низ састоји се у промени стања материјалних објеката које делују једно на друго.
    Воља коју налазимо у самосвести није ствар. Она нема димензије, облик, тежину..масу, самим тим не може деловати на другу ствар узрочно последичним везама. Воља није део каузалног низа.

    Рецимо... билијарску куглу помера друга билијарска кугла, а њу помера материја моје руке, а материју моје руке помера опет нека друга материја..тј храна коју сам унео у организам итд.итд. попут домина које сежу до првог узрока. А Воља у том ланцу материјалних ствари није КАРИКА . Она је изван целог ланца.
    Немамо ту неки камен који покреће воља ро чему је воља узрок а покретање камена последица. Већ имамо камен који покреће други камен. Воља је изван свега тога. Потпуно АКАУЗАЛНА.

    Она се јавља у самосвести као нешто из сасвим друге димензије. Као виши духовни одраз свих тих дешавања мећу сликама опажајног света.
  2. oziman (avatar)
    Појаснићу горе речено тј. у чему је разлика изеђу нужности која влада спољашњим светом а која умногоме збуњује сваког ко се онда запита: "Па шта је онда у свему томе воља? Ако она није део каузалних низова узрока и последице?

    У скупу опажаја, слика у нашој свести а које је креирао разум, а које зовемо "реалан свет", влада апсолутна нужност каузалитета ..тј узрока и последице. Питање је зашто? Зато што је каузалитет апирорна форма опажања разума. Или јасније.. то је способност разума да на тај начин креира опажајне слике спољашњег света. То је нешто попут филтера у фотоапарату метафорично речено.

    Сада, све оно што је прошло кроз тај филтер...кроз тај апарат разума мора се у појави указати као нужно тј као бесконачни низ узрока и последице.
    Међутим. Оно што налазимо у самосвести и зовемо воља није део спољашњег света. Воља је нешто до чега долазимо интуицијуом у својој самосвести а не опажањем.

    А какав је онда однос између те воље и низова узрочно последичних веза ствари спољашњег света?

    Одговор је да је ово друго објективација у појави овог првог. Или, оно што налазим у самосвести и зовем воља прошаваши кроз апарат разума опажа се у појави као скуп предмета поређаних један до другог , везаних каузалним везама.

    Постоји једна Шопенхаурова метафора која ће то дефинитивно појаснити.
    Тако да ћу пренети исту овде са једне друге теме.

    Што се пак тиче онога објективног карактера таквог естетичног посматрања, дакле (платонске) идеје; она се може приказати као нешто што бисмо ми имали пред собом, када би време, тај формални и субјективни услов нашег сазнавања, било уклоњено, као стакло из колеидоскопа. Ми гледамо, на пример, развитак пупољка, цвета и плода, и дивимо се како она сила, која то ради и никада се не замара, тај процес стално понавља. A тога дивљења не би било када бисмо могли сазнати, да je пред нама, при свима оним променама, ипак само једна и непромењљива идеја биљке, само што je ми не можемо посматрати као јединство пупољка, цвета и плода, него je морамо сазнавати помоћу форме времена у оним сукцесивним стањима, и само тим путем идеја нам бива изложена.
    Sopenhauer Parerga i paralipomena 2
    Kroz kaleidoskop (ili forme opazanja razuma) videcemo od ideje jabuke ovo:
    Slika kao da je stvorena za Sopenhaurovu analogiju

    Cvet vidjen kroz kaleidoskop


    Zamislimo da su na ovoj slici ne samo cvetovi, vec i pupoljci, seme, i ne samo to.. vec sve ono in infinitum sto je prethodilo i sto apirori zamisljamo kao nuzne antecedense (prethodnike) koji su na nacin smene uzroka i posledice uzrokavali i pojavu biljke.
    Sada, ako ostavimo kaleidoskop na stranu, sa njim ostavljamo i njegovu sliku...sve objekte koje smo opazili a samim tim i mogucnost sukcesije stanja objekata, koja je moguca samo u pojavi. Ono sto nam tada ostaje jeste ono sto se pojavljivalo," stvar po sebi" ali o njoj ne mozemo znati nista.. ona je transcendentna. Ali mozemo znati da stvar po sebi nije objekat, pojava, i da samim tim zakon kauzaliteta za nju nema vazenja. Sto znaci da tu imamo slobodu.. u smislu nepotpadanja pod nuznost.
    Ako sada opet uzmemo svoj kaleidskop(forme opazanja razuma) stvar po sebi pokazuje se opet kao smena uzroka i posledica objekata , smena stanja a sve na nuzan nacin.

    Odatle sloboda u moru nuznosti ovoga sveta.Odatle dodir inteligibilnog i empirijskog karaktera, a ovim primerom mozemo videti kako ta sloboda zadire u svet nuznosti i na nacin stepena objektivacije volje objektivise samu sebe.
  3. guest 135511 (avatar)
    koja volja je ovde u pitanju?

    [I]“For, amen, I say to you, whoever shall say to this mountain: 'Be lifted up and fall into the sea', and will not doubt in his heart but shall believe that thing which he says, anything that he says shall be done for him.”
    Mark 11:23[/I]
  4. oziman (avatar)
    Citat Original postavio Nasdaq
    koja volja je ovde u pitanju?

    “For, amen, I say to you, whoever shall say to this mountain: 'Be lifted up and fall into the sea', and will not doubt in his heart but shall believe that thing which he says, anything that he says shall be done for him.”
    Mark 11:23
    Апсолутна слобода изван појаве ткз. интелгибилни карактер или метафизичка воља. Али као и већина прича из библије и то је метафора. Мистици који су писали библију своје интуиције су превели у симболе.

    Бергсон је у својим делима такође споменуо ту причу.

    Ради се о томе да ако подигнем руку извршићу једноставан акт своје воље. Међутим , ако сада анализирам путању коју сам тим актом прешао . суочићу се са бесконачом сложеношћу ..са бесконачно много тачака поређаних једна до друге. А опет, ја сам све те тачке прешао једним простим актом воље.
    Исто тако, воља која је стоврила рецимо око.. није имала ништа више напора него што ја имам да подигнем руку. Сва сложеност ока пред којом смо зачуђени, долази тек у интелекту тј. аналази опажајних слика које су објективација тог вољног акта и које зовемо "око".

    То је значење померања планине.
    Ažurirano 27.11.2011. u 12:04, autor: oziman
  5. oziman (avatar)
    Труманов шоу из 1998 године.



    Филм говори о лику чији је цео живот заправо улога у реaлити шоу, а цео свет око њега сценографија.

    Тај филм је пун филозофских порука и симбола. А међу њима издваја се та о синхроницитету. Јер такав сценарио није далеко од истине. Свака индивидуа буквално се може узети као главни глумац у трагикомедији света, при чему је она, истовремено, док је главни глумац у својој драми и статиста у туђим драмама, а све у једној представи, трагикомедији, коју зовемо "живот" и реалност.

    Цитираћу опет ове Шопенхаурове речи:

    Догађаји у животу човека стајали би у знаку две у основи различите везе: прво: У објективној, каузалној повезаности природног тока и друго, у субјективној повезаности која је у односу само са оним што је доживео појединац и која је толико субјективна као и снови дотичне индивидуе, и где је њихова сукцесија и садржај исто тако нужно одређен, али на начин одређености сцена једне драме утврђене планом песника. Да истовремено постоје ове две врсте веза и да се у актуелни догађај, обе тачно уклапају као карике два сасвим различита ланца, због чега судбина једног човека увек одговара судбини другог и да је херој своје драме, истовремено статиста у туђој; то је, наравно, нешто што превазилази све наше моћи разумевања и само захваљујући чудесној harmonia praestabilita може се замислити као могуће.