Ognjenov prvi pokušaj prelamanja ostavio je dubok ožiljak na njenom srcu.
Sećao se živo, mada nerado tih sivih dana, ali šta je mogao drugo muškarac, sledeći svoju mušku doslednost, nego da teško rani onu koja ga voli?
Nikad i ništa, Ars, matora budalo, opet se smaraš, pomisli.
Da, a šta je mogla ona?
Još manje, da iskusi tešku kaznu i to samo samo zato što je srcem htela da usreći nekoga. Srećni krajevi na ovom svetu su teška zabluda, a nema nijedne koja ih na istom ovom svetu ne priželjkuje i ne sanja. Kada su te stvari u pitanju „Svima je izgleda uvek isto“, reče tiho.
Zašto bi jedna veštica bila spašena od toga?
Obazrivo se udaljavao prema drugom kraju prostorije, dok je urlanje trajalo nesmanjenom žestinom. Prišao je odškrinutim vratima, koja su vodila u jednu manju salu. Činilo se da ga niko ne primećuje.
Pamtio je ovaj restoran iz nekog jako davnog, mnogo srećnijeg vremena, kada je jedan mladi čarobnjak poveo jednu mladu damu na večeru u novootvoreni luksuzni restoran. Naravno, da je tu, u maloj sali, još uvek na starom mestu, kao da ga čeka, stajao isti onaj bilijarski sto. Nije tada bilo uobičajeno da devojka igra bilijar, još manje da ga tako dobro igra, ali tad kao i uvek, kako je naslućivao, veštice su znale da otkrivaju svoje talente, tačno kako im dolikuje.
„Zbog nečeg đurđic uvek niče
baš u tišini i baš u senci“
„Semper idem, uvek isto“, prozbori tiše od sna.
Pogleda još prikovanog za zelenu čoju, sede je za mali kafanski sto u uglu.
Odjednom, vrata se naglo otvoriše. U salu uđe gazda restorana, noseći šolju kafe.
„Mac, mac, mac, evo svežeg mleka i čuvaj svog gazdu, da mu ti dukati još dugo ne presuše“, pažljivo je prišao praznom stolu i pred Arsa spustio kafenu šolju punu mleka. Dok je Ars pokušavao da razabere šta se dešava, sa poda, uz graciozan skok, koji se završio trzanjem repa, do ruba šoljice namesti se jedna mačija glavica sa dva velika uha i stade da lapće. Izgleda da se ipak nije udaljio potpuno neopažen, pomisli. Mačak kog mu je poklonila Majka pri njihovom poslednjem susretu, mogao je nekako da ga prati i to nije propuštao.
Niko nas ne vidi, pomisli. Ognjenu će trebati još par dana da mu „presuše dukati“, možda je sad prilika da se ti ja malo bolje upoznamo.
„E prijatelju, šta je Nut htela da mi kaže kad nas je sastavila?“, upita ga po ko zna koji put. „Mi izgleda, imamo nešto zajedno da obavimo, samo šta?“ Mačak je dovršavao obrok, pomalo mrdajući ušima na Arsov monolog.
„Kako ti je ime mladiću?“ Oblizujući se mačak podiže pogled sa prazne šolje i upilji se u prostor prema Arsu, živo ga gledajući pravo u „oči“.
„Ne, trebalo bi da pitam, kako se zoveš, kako te zovu, na šta se odazivaš?“
Mačak ga je posmatrao netramice.
„Moa? Lepo ti pristaje. Moa, reci mi zašto te je Nut poslala meni? „
Ni reči, naravno, kako uopšte mačak može da govori, pomisli, Tako ne ide. Mačak se namestio na sred stola i počeo tiho da prede, gledajući i dalje pravo u Arsa.
Uzvraćao mu je pogled, polako šireći svoju svest, osetio je kako se razliva.
Mačak je mačak, leži na stolu na mekom finom tkanju stolnjaka. Na tkanju, to je već nešto, leži spokojan. Na tkanju ovog sveta leže... preplavi ga strah. Ne, čekaj, reče sebi, to je put, idi tamo otkuda te strah tera. Nauk učitelja straha je uvek jednostavan (jedino ga jako malo njih sledi). To je prečica. Tkanje ovog sveta? Da, i na njemu mačka, Majko nije valjda, da si mi poklonila furiju? Ne, mačka nije furija, mačka je tu pre furije, ali ovo je naša mačka. Znači mogla bi da dozove našu furiju, ali imam li ja furiju? A ne nemam, Majko baš sam glupav, lepo mi reče da nisam sam. Pa da, to je to. Hvala ti Majko velika.
Mačak je i dalje preo gledajući ga.
„Moa, prijatelju, molim te pozovi mi Gavrila, ali ni slučajno nekog drugog.“
„Naravno Ars“- začu se nekako.
„Hvala ti Moa, idi posle, znaš već kome. Pozdravi je i čuvaj je.“
„Hoću ne brini, samo još nešto da ti kažem.“
„Da?“
„Zovem se Fur Fur.“
„Dobro, Fur Fur hvala ti.“
Naravno da je znao, odakle mu toliko zlata.
Nije znao jedino od koga je, ali i to će se saznati veoma brzo. Naslućivao je doduše, ali to je bila suluda ideja čak i za njega. Trebalo mu je samo, da dođe na kratko u posed, bar jednog od tih zlatnika. Za gastera rasipnika čuo je od jednog cigana na pijaci u Somboru i već drugu noć je glumeći biroša svraćao u „Odiseju“ ne bi li slučajno uhvatio neki od slučajno ispalih cekina. Ognjen nije baš mnogo pazio na njih, ali njegovo društvo jeste i uvek su bili veoma brzi. Da prekrati vreme posmatrao je malog mačka, koji je očigledno pripadao rasipniku. Malo ga je čudilo što se to tek malo poraslo mače drži tako verno jednog takvog tipa, a u sali je bilo toliko bučno, da bi svaka normalna mačka već odavno pobegla. Doduše ponekad se taj mačak udaljavao od bučne gomile, ali nekako obazrivo i polako, kao da sledi neki veoma slab trag. Znao je on da mačke znaju da prate, šta nijedan drugi živi stvor ni ne naslućuje, samo ako hoće. Sve mu je to bilo jako čudno i misteriozno, naslućivao je da bi mu pametnije bilo, da na oku drži mačka, bolje nego njegovog rasipnog gospodara. Ipak, treće večeri strpljenje je počelo polako da ga napušta, no radoznalost ga nikad nije napuštala i to mu je mu je dosta često priređivalo nezemaljske patnje. Već je bio izgubio svaku nadu, ispio je svoje pivo, hteo da ustane i ode, kada odjednom ugleda Ognjena ispred sebe. Muzika je utihnula.
-Mladiću odakle si ti? upita ga Ognjen blago se klateći, lepo je video je da glumi pijanstvo. Nakon tri dana pijančenja, ovo je samo učvrstilo njegove pretpostavke o poreklu zlata.
-iz Brestovca gospodine- ogovori mu oborivši pogled, gužvajući svoj sivi šešir tobože zbunjeno.
-Gde radiš?
-Kod gos’n Vase gospodine. Tamo, do šume.
-Ajde još jedan špricer-, pucnu debelim prstima prema šanku.
-Hvala gospodine al’ moram ić’, oti’će mi bus.
-Pa do’će ti drugi, ’ ajde šta se tu izmotavaš, ja zovem.
-’Fala, al neć’ doć’ nijedan doujtru, a ja sutra moram radit’.
Pojavio se gazda sa dve čaše vina sa sodom.
-Aj’ živeo i nemoj mi tu cmizdrit’, kad ja slavim.
-Živeli gospodine i nek’ vam je sasrećom.
’Ajde sad poruči neku pesmu, da te vidim.
Već mu je bilo svega dosta, no naslućivao je, da su mu u poslednjim minutima znatno porasle šanse da ugrabi bar jedan cekin, pa kad je bal nek je pod maskama, pomisli.
-’Oću da čujem „Kad mi pišeš mila mati„ Zvonka Bogdana.
Preko razglasa, elegična stara pesma zvučala je bez veze, ali ponese Ognjena još od prvih taktova.
-Jaooo, zagrli ga i poljubi ga u neobrijan obraz, maši se za džep. Orkestar je bio malo dalje na bini. Cekini poletoše, a on ostade uklješten u Ognjenovom čvrstom zagrljaju. E, srećo,
„Piši mati da l’ još stoji onaj orah stari“
Društvo je zaurlalo, a Ognjen tiho prošapta svom novom prijatelju:
-Vidi se da si čovek odavde, sa ovih pustih polja. Vi bar znate šta je tuga, ali ne zameri jednom strancu koji je svoj dom video samo u njenom srcu, a nikad nije znao da ga zasluži. Znam je i ja. Seti me se ponekad i evo ti za taksi.- Stisak ruke na njegovom dlanu ostavio je otisak malog okruglog komada očvrslog Sunca.
-’Fala vam gospodine – pogledavši prvi put Ognjena u suzne oči, u trenu ga prepozna.
„Da l’ se koja nova pesma peva u sokaku
Da l’ još živi stari cigan „
Vikao je Ognjen ostavljajući ga prezadovoljnog.
Polako spustivši pogled na zlatnik na dlanu, sledio se u trenutku.
Mačka! Gde je mačka? Do đavola, sad je bila tu. Uspaničeno se osvrtao po sali, od mačora ni traga.
E hjebi ga, sad da mi pobegne. Koji sam ja baksuz?
Niko više nije obraćao pažnju na njega.
„Piši mati da li žale
ljudi što sam morao otići“
Zabava je tekla dalje.
Ej Ognjene, blago tebi pomisli, natuče izgužvani šešir i utučeno krene prema šanku.
-Gazda Petre, kol’ko sam dužan?- upita pružiši ruku sa sitninom preko šanka.
-Ništa derane, Švabo sve plaća i nemoj odma’ po Somboru da rastrubiš za ove dukate, jel’ ćemo imati problema- reče gazda, po navici gledajući u sitan novac na mršavom dlanu, i odjednom sav se strese, ugledavši jedan jako čudan ožiljak na dlanu ovog biroša. Izgledao je kao neko staro zloslutno slovo i kao da je sveltelo nekim tamnim plamenom.
E svašta, pomisli nakon nekog vremena.
„O svemu mi piši mati
samo o njoj
nemoj mi pisati..“
Sećao se živo, mada nerado tih sivih dana, ali šta je mogao drugo muškarac, sledeći svoju mušku doslednost, nego da teško rani onu koja ga voli?
Nikad i ništa, Ars, matora budalo, opet se smaraš, pomisli.
Da, a šta je mogla ona?
Još manje, da iskusi tešku kaznu i to samo samo zato što je srcem htela da usreći nekoga. Srećni krajevi na ovom svetu su teška zabluda, a nema nijedne koja ih na istom ovom svetu ne priželjkuje i ne sanja. Kada su te stvari u pitanju „Svima je izgleda uvek isto“, reče tiho.
Zašto bi jedna veštica bila spašena od toga?
Obazrivo se udaljavao prema drugom kraju prostorije, dok je urlanje trajalo nesmanjenom žestinom. Prišao je odškrinutim vratima, koja su vodila u jednu manju salu. Činilo se da ga niko ne primećuje.
Pamtio je ovaj restoran iz nekog jako davnog, mnogo srećnijeg vremena, kada je jedan mladi čarobnjak poveo jednu mladu damu na večeru u novootvoreni luksuzni restoran. Naravno, da je tu, u maloj sali, još uvek na starom mestu, kao da ga čeka, stajao isti onaj bilijarski sto. Nije tada bilo uobičajeno da devojka igra bilijar, još manje da ga tako dobro igra, ali tad kao i uvek, kako je naslućivao, veštice su znale da otkrivaju svoje talente, tačno kako im dolikuje.
„Zbog nečeg đurđic uvek niče
baš u tišini i baš u senci“
„Semper idem, uvek isto“, prozbori tiše od sna.
Pogleda još prikovanog za zelenu čoju, sede je za mali kafanski sto u uglu.
Odjednom, vrata se naglo otvoriše. U salu uđe gazda restorana, noseći šolju kafe.
„Mac, mac, mac, evo svežeg mleka i čuvaj svog gazdu, da mu ti dukati još dugo ne presuše“, pažljivo je prišao praznom stolu i pred Arsa spustio kafenu šolju punu mleka. Dok je Ars pokušavao da razabere šta se dešava, sa poda, uz graciozan skok, koji se završio trzanjem repa, do ruba šoljice namesti se jedna mačija glavica sa dva velika uha i stade da lapće. Izgleda da se ipak nije udaljio potpuno neopažen, pomisli. Mačak kog mu je poklonila Majka pri njihovom poslednjem susretu, mogao je nekako da ga prati i to nije propuštao.
Niko nas ne vidi, pomisli. Ognjenu će trebati još par dana da mu „presuše dukati“, možda je sad prilika da se ti ja malo bolje upoznamo.
„E prijatelju, šta je Nut htela da mi kaže kad nas je sastavila?“, upita ga po ko zna koji put. „Mi izgleda, imamo nešto zajedno da obavimo, samo šta?“ Mačak je dovršavao obrok, pomalo mrdajući ušima na Arsov monolog.
„Kako ti je ime mladiću?“ Oblizujući se mačak podiže pogled sa prazne šolje i upilji se u prostor prema Arsu, živo ga gledajući pravo u „oči“.
„Ne, trebalo bi da pitam, kako se zoveš, kako te zovu, na šta se odazivaš?“
Mačak ga je posmatrao netramice.
„Moa? Lepo ti pristaje. Moa, reci mi zašto te je Nut poslala meni? „
Ni reči, naravno, kako uopšte mačak može da govori, pomisli, Tako ne ide. Mačak se namestio na sred stola i počeo tiho da prede, gledajući i dalje pravo u Arsa.
Uzvraćao mu je pogled, polako šireći svoju svest, osetio je kako se razliva.
Mačak je mačak, leži na stolu na mekom finom tkanju stolnjaka. Na tkanju, to je već nešto, leži spokojan. Na tkanju ovog sveta leže... preplavi ga strah. Ne, čekaj, reče sebi, to je put, idi tamo otkuda te strah tera. Nauk učitelja straha je uvek jednostavan (jedino ga jako malo njih sledi). To je prečica. Tkanje ovog sveta? Da, i na njemu mačka, Majko nije valjda, da si mi poklonila furiju? Ne, mačka nije furija, mačka je tu pre furije, ali ovo je naša mačka. Znači mogla bi da dozove našu furiju, ali imam li ja furiju? A ne nemam, Majko baš sam glupav, lepo mi reče da nisam sam. Pa da, to je to. Hvala ti Majko velika.
Mačak je i dalje preo gledajući ga.
„Moa, prijatelju, molim te pozovi mi Gavrila, ali ni slučajno nekog drugog.“
„Naravno Ars“- začu se nekako.
„Hvala ti Moa, idi posle, znaš već kome. Pozdravi je i čuvaj je.“
„Hoću ne brini, samo još nešto da ti kažem.“
„Da?“
„Zovem se Fur Fur.“
„Dobro, Fur Fur hvala ti.“
Naravno da je znao, odakle mu toliko zlata.
Nije znao jedino od koga je, ali i to će se saznati veoma brzo. Naslućivao je doduše, ali to je bila suluda ideja čak i za njega. Trebalo mu je samo, da dođe na kratko u posed, bar jednog od tih zlatnika. Za gastera rasipnika čuo je od jednog cigana na pijaci u Somboru i već drugu noć je glumeći biroša svraćao u „Odiseju“ ne bi li slučajno uhvatio neki od slučajno ispalih cekina. Ognjen nije baš mnogo pazio na njih, ali njegovo društvo jeste i uvek su bili veoma brzi. Da prekrati vreme posmatrao je malog mačka, koji je očigledno pripadao rasipniku. Malo ga je čudilo što se to tek malo poraslo mače drži tako verno jednog takvog tipa, a u sali je bilo toliko bučno, da bi svaka normalna mačka već odavno pobegla. Doduše ponekad se taj mačak udaljavao od bučne gomile, ali nekako obazrivo i polako, kao da sledi neki veoma slab trag. Znao je on da mačke znaju da prate, šta nijedan drugi živi stvor ni ne naslućuje, samo ako hoće. Sve mu je to bilo jako čudno i misteriozno, naslućivao je da bi mu pametnije bilo, da na oku drži mačka, bolje nego njegovog rasipnog gospodara. Ipak, treće večeri strpljenje je počelo polako da ga napušta, no radoznalost ga nikad nije napuštala i to mu je mu je dosta često priređivalo nezemaljske patnje. Već je bio izgubio svaku nadu, ispio je svoje pivo, hteo da ustane i ode, kada odjednom ugleda Ognjena ispred sebe. Muzika je utihnula.
-Mladiću odakle si ti? upita ga Ognjen blago se klateći, lepo je video je da glumi pijanstvo. Nakon tri dana pijančenja, ovo je samo učvrstilo njegove pretpostavke o poreklu zlata.
-iz Brestovca gospodine- ogovori mu oborivši pogled, gužvajući svoj sivi šešir tobože zbunjeno.
-Gde radiš?
-Kod gos’n Vase gospodine. Tamo, do šume.
-Ajde još jedan špricer-, pucnu debelim prstima prema šanku.
-Hvala gospodine al’ moram ić’, oti’će mi bus.
-Pa do’će ti drugi, ’ ajde šta se tu izmotavaš, ja zovem.
-’Fala, al neć’ doć’ nijedan doujtru, a ja sutra moram radit’.
Pojavio se gazda sa dve čaše vina sa sodom.
-Aj’ živeo i nemoj mi tu cmizdrit’, kad ja slavim.
-Živeli gospodine i nek’ vam je sasrećom.
’Ajde sad poruči neku pesmu, da te vidim.
Već mu je bilo svega dosta, no naslućivao je, da su mu u poslednjim minutima znatno porasle šanse da ugrabi bar jedan cekin, pa kad je bal nek je pod maskama, pomisli.
-’Oću da čujem „Kad mi pišeš mila mati„ Zvonka Bogdana.
Preko razglasa, elegična stara pesma zvučala je bez veze, ali ponese Ognjena još od prvih taktova.
-Jaooo, zagrli ga i poljubi ga u neobrijan obraz, maši se za džep. Orkestar je bio malo dalje na bini. Cekini poletoše, a on ostade uklješten u Ognjenovom čvrstom zagrljaju. E, srećo,
„Piši mati da l’ još stoji onaj orah stari“
Društvo je zaurlalo, a Ognjen tiho prošapta svom novom prijatelju:
-Vidi se da si čovek odavde, sa ovih pustih polja. Vi bar znate šta je tuga, ali ne zameri jednom strancu koji je svoj dom video samo u njenom srcu, a nikad nije znao da ga zasluži. Znam je i ja. Seti me se ponekad i evo ti za taksi.- Stisak ruke na njegovom dlanu ostavio je otisak malog okruglog komada očvrslog Sunca.
-’Fala vam gospodine – pogledavši prvi put Ognjena u suzne oči, u trenu ga prepozna.
„Da l’ se koja nova pesma peva u sokaku
Da l’ još živi stari cigan „
Vikao je Ognjen ostavljajući ga prezadovoljnog.
Polako spustivši pogled na zlatnik na dlanu, sledio se u trenutku.
Mačka! Gde je mačka? Do đavola, sad je bila tu. Uspaničeno se osvrtao po sali, od mačora ni traga.
E hjebi ga, sad da mi pobegne. Koji sam ja baksuz?
Niko više nije obraćao pažnju na njega.
„Piši mati da li žale
ljudi što sam morao otići“
Zabava je tekla dalje.
Ej Ognjene, blago tebi pomisli, natuče izgužvani šešir i utučeno krene prema šanku.
-Gazda Petre, kol’ko sam dužan?- upita pružiši ruku sa sitninom preko šanka.
-Ništa derane, Švabo sve plaća i nemoj odma’ po Somboru da rastrubiš za ove dukate, jel’ ćemo imati problema- reče gazda, po navici gledajući u sitan novac na mršavom dlanu, i odjednom sav se strese, ugledavši jedan jako čudan ožiljak na dlanu ovog biroša. Izgledao je kao neko staro zloslutno slovo i kao da je sveltelo nekim tamnim plamenom.
E svašta, pomisli nakon nekog vremena.
„O svemu mi piši mati
samo o njoj
nemoj mi pisati..“