Tajne Hronike 30. deo 1/2 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

U potrazi za ravnotežom

Tajne Hronike 30. deo 1/2

Oceni ovaj blog
Dajte vina hoću lom,
Dajte cigane za sto...
(Navedeni stihovi su iz pesme „Dajte vina“ Harisa Džinovića)
Prethodni nastavak: http://forum.krstarica.com/entry.php/27636-Bumerang-5-5

Bio je kraj novembra. Golomrazica je stezala crne bačke brazde, a mrazom išarani prozori usamljenog restorana „Odiseja“, na 120. kilometru puta Novi Sad Bački Breg, tresli su se i do pucanja tandrkali od preglasne muzike. Kroz tešku panonsku maglu, tek malo prigušeno, orilo se preko dubokih crnih brazdi sve do šume u daljini.

„..nek sviraju, nek me razbole
kad me njene oči ne vole.“

Podgojeni mladić u tesnom, malo izgužvanom, ružičastom sakou, pevao je u olupani mikrofon, pomalo falš, ali okupljenom veselom društvu izgleda nije smetalo.

„..nek sviraju, nek me razbole
kad me njene oči ne vole.“

Orkestar od četiri ovejana muzikanta pržio je svoj električni razglas najglasnije što može, jer gazda Ognjen, zvani švabo je slavio.


„kad me noci samog ostave,
mjesec opet sa mnom luduje,
zora čeka moje svatove,
ja joj pjevam ona ne čuje.“


Prepoznavši se u tužnoj pesmi, tobože od dima, suznih očiju, vikao je na sav glas, kao obuzet, razbijajući sve što mu dođe do ruku.

Dajte vina hoću lom..

Društvo oko njega nekih petnaestak živopisnih likova, behu uglavnom lokalni đilkoši. Cela birtija je stajala uz njega i svi su zdušno pevali, kao da su hteli svojim promuklim glasovima da nadjačaju električne decibele. Skoro cela birtija, doduše, jer niko nije obraćao pažnju na mirnog gosta, mršavog čoveka neodredive starosti, koji je sedeo tih i sam u uglu, zagledan u kriglu bistrog piva. Svi ostali su pili za gazdinim stolom, pod binom jer gazda Ognjen je slavio, već treću noć bez prestanka.

Dajte cigane za sto...
nek sviraju, nek me razbole
kad me njene oči ne voooole.“

Flaše i čaše su letele, kao u starim filmovima o gastarbajterskim tugama, a vlasnik lokala, birtaš sa skoro pola veka kafanskog staža, znao je dobro da proceni svakog gosta. Zato se i potrudio da blagovremeno naruči jeftinih čaša, pet puta više nego što je razbijano u prosečnim svatovima. Možda je trebao naručiti još koje prozorsko okno, pitao se.
Ljubičasto sivi karirani sako, prosedi dugi zulufi, debeli crni brkovi, prsti žuti od duvana, a na domalom dubok trag od dugogodišnjeg nošenja debele burme. Tek trag. Šta sve jedan birtaš nauči o mušteriji, a da ga ni u oči ne pogleda? Uzgred, to nije ni preporučljivo. Gostiju ima svakakvih i koga briga, na kraju, ko kako gleda?
Sve dok plaća.

„..moja duša srna ranjena
nemoj da je lažes, pusti je“

Ovo traje već treću noć, malo ga je ipak potcenio, pomisli, ali je bar do sad sve bilo uredno plaćano. No, tu je bio i jedan problemčić.

„..moja ljubav tajna čuvana,
hoće srce da se napije.

Dajte vina hoću looom..“

Pevač je promukao, ali na pamet mu nije padalo da prekida. Činilo mu se da upravo zarađuje za penziju.
Nagledao se stari birtaš koječega i dobro je naučio, da najviše vredi verovati prvom utisku, a u Ognjenovom slučaju, bio je to novi besan crni auto nemačke registracije, kako staje na parking restorana, ustvari na sred velikog parkinga, tačno pred ulazom u restoran.
Bahato ponašanje je deo kulture ovdašnjeg sveta, ustvari cela kultura. To je znao svaki birtaš, ali nikom ne bi palo na pamet, da ovog gastera podseća na ponašanje. Tamo u belom svetu se sigurno tako ne ponaša, ali ni ne plaća ovako. Zato ga valja pustiti.
Sve dok plaća, naravno.
A to je baš u ovom slučaju bilo nešto, što gazdi lokala nije mogao ni jedan predznak, ni u Ognjenovoj pojavi ni u ponašanju da predskaže, to je bilo nešto što gazda lokala nikad u svom životu nije video, a opet, bilo je nešto što se nije moglo odbiti.
U ovako katastrofalno krizna vremena, nije se smelo odbiti, bolje rečeno, jer ovaj ludak je gazdi lokala plaćao zlatom.
Muziku je isto, plaćao zlatom, bolje reći gađao ih. Već prvo veče su se satrali od svirke, nudili mu razne vrste pratnji, ali Ognjen je hteo samo da peva i pije. Bez sumnje, zlato je bilo pravo i veoma čisto. To je gazdi lokala, još od prvog dana, potvrdio njegov rođeni brat, stari zlatar. Mali zlatnici veličine kovanice od pet dinara, nešto deblji, vredeli su po Ognjenu deset evra, a po računici brata zlatara, najmanje sto pedeset evra. Iako mu je brat, gazda se odlučio za Ognjenov kurs. Mušterija je kralj, oduvek.
Jedva ga je nagovorio da se preruši u gastarbajtera. Krajem novembra ih po ovim drumovima ima najviše, tako je najmanje sumnjiv. Dogovorili su se i da će da pretope zlato u male poluge i prodaju ih, pa onda ako Ognjen baš hoće, neka uzme gotov novac i razbacuje se kao gastarbajter iz filmova, dok „daje oduška svojim osećajima“. No kad je Ognjen ugledao zlato ispod atanora, nikakav dogovor sa njim više nije bio moguć. Da se prerušava, bilo mu je zabavno, ali da se razbacuje malim zlatnicima na koje je ukrivo utisnuo svoj pečat, bilo je jednostavno kul. Nikakva Arsova upozoravanja da razbacivanje zlatom uvek brzo privuče likove svih mogućih vrsta i sa svih strana, nisu mu vredela ni najmanje. Ars nije gajio iluziju, da bi Ognjen bio u stanju da učvrsti živu makar i na kratko, hteo je samo da mu pokaže, šta jedan običan čovek može, a šta propušta, ako se prepusti svojoj sebičnosti. Ognjen je pak, ovu lekciju spojio na kratko, uzeo zlato i krenuo da ga razbacuje. No, to bi se sve još dalo i izdržati, ali kad je krenulo terevenčenje, Ars je morao da se udalji od dreke makar malo.
Sublimirao se najmanje koliko je mogao, bio je ređi i od najprovidnijeg orba, tek da može da proviri u fizički svet. Čak i to je bilo jako rizično, mislio je. Govorilo se da su Hadove furije znale, da se stope sa materijalnim tkanjem fizičkog sveta i da ga celog jednostavno prosejavaju. Zato ništa živo sa ovog sveta nije moglo da umakne Hadu.
Zato ništa živo na ovom svetu nije moglo da umakne svojoj Smrti.
Ipak, računao je da se ovako redak, ne računa u žive. Kako god, izgledalo je da na taj način može neprimetno da se udalji od nesnosne buke i od onog što ga je još više mučilo, Ognjenove tugaljive prirode u kombinaciji sa veoma jakom savešću. Ognjen je bio običan čovek, tu nije bilo dvojbe. Tokom vremena svog gostovanja u njegovom telu Ars se nagledao i naslušao iluzarskih dilema i patnji kako odavno nije. Mnoge su ga podsetile na davna vremena, kada je on kao i svaki stvor prtio put put ne znajući ni zašto ni krošto, samo da se mora dalje jer natrag ne postoji. Ognjen je imao nešto od te odvažnosti i zato mu se i dopadao, no imao je toliko toga sam na sebi da uradi, da se Ars, osim u retkim trenucima kad je Ognjenova lucidnost znala da sine, uglavnom teško dosađivao. Ognjen je bio običan produkt višemilenijumske patrijarhalne kulture i tu nije bilo ništa neobično. Neobično je bilo ono što ga je kao takvog snalazilo. Prvo, naleteo je na Morganu, a to da se zaljubio, desilo se, jer nije moglo da se ne desi. Neobično je to, da se Morgana zaljubila u njega. Neobično, mislio je, jer se o tome jednostavno ništa drugo nije moglo ni misliti, stvar osećaja, neko valjda, zna i kakvih. Još neobičnije bilo je to, što je Morgana ozbiljno krenula da od njega pravi svog muškarca, svoj muški odraz, ali ni tu se ne bi moglo ništa više reći. On zaljubljen u vešticu nad vešticama, a odan čašću, krvi, zemlji i ocu gospodu jedinom, mora da je bio veoma jak, kad se tad nije jednostavno raspao. No, kao svaki čovek imao je snage, da se sa tim nosi neko vreme, a potom je morao da prelomi. Problem je što su kod čoveka takvi prelomi, iznad vremena, nikad nisu konačni. Zato ja sad moram da prisustvujem njegovim „emotivnim uravnoteženjima“, ej Ars, bolje ti je da uhvatiš prvu furiju i pravac vaga, pa kud puklo.

Pošalji "Tajne Hronike 30. deo 1/2" na Facebook Pošalji "Tajne Hronike 30. deo 1/2" na Google Pošalji "Tajne Hronike 30. deo 1/2" na My Yahoo! Pošalji "Tajne Hronike 30. deo 1/2" na Live Pošalji "Tajne Hronike 30. deo 1/2" na MySpace Pošalji "Tajne Hronike 30. deo 1/2" na Twitter Pošalji "Tajne Hronike 30. deo 1/2" na Digg Pošalji "Tajne Hronike 30. deo 1/2" na del.icio.us

Ažurirano 20.11.2011. u 03:07, autor: MPMcB

Kategorije
U potrazi za ravnotežom

Komentari