Ustao sam nakon par sati lezanja na podu i razmisljanja o nicemu.. Buljio sam u plafon, trazio odgovore na nepostavljena pitanja.. Uzeo sam papir i olovku, seo za sto i poceo pisati... a zvao sam je Malena....
Nek mi ova olovka kojom ti pisem bude jednini svedok da je njena jedina funkcija prenosenje svega onoga sto kaze srce, nek ti ta ista olovka, koju cu ti zalepiti za ovaj papir , isprica o mraku koji me je okruzivao dok sam ti ovo pisao, nek ti prica o tome da nisam cak ni papir video, da nisam niti jedno slovo prepravio, nek ti olovka prica o tom slepom pisanju, mene koji sam vec oslepeo naveliko.. nestaje i ono malo zivota u meni, glas sam ti zaboravio... A papir je mokar od suza, znas da ne volim plakati pred tobom, al ' bas sada Malena, dok ti ovo pisem jedna sledi drugu.. jedna koraca za drugom.. bas kao ja i ti , one noci kad smo se iz beskraja vracali u beskraj...kad smo gazili kroz sneg, a meni osmeh na lice slikao tvoj mali trag u snegu... I sve je nista, nista je sve, a sve si ti.. Svaki razlog za dalje je naslikan u tvojim ocima, svaki moj korak u tamu i svaki povratak iz nje je zbog tebe, svaka suza prica sledecoj o tebi.. Radjaju se i umiru suze na mom licu, pricajuci jedna drugoj o nama, a ja ti mlad i zdrav umirem ne docekavsi videti te...
...ne umire covek na samrti, vec kad izgubi motiv i ono sto ga cini sretnim.
U ovom izgubljenom gradu sada lutam bez tebe, umoran od svega, umoran od svih. Cujem ti glas nocima, a nocima ne spavam. Oci suvise teske da bi ih drzao otvorene, a opet se bojim da ako iz zatvorim nikad ih vise necu otvoriti... CItava jedna knjiga ispadne zugzvanih snova i polomljenih zelja kada pisem o tebi, a opet u svemu tome se rodi ono zrno nade... mozda jednom, nekad..
Malena... Nista nije vecno, pa tako ni mi. Kada cemo biti sretni ako necemo sad? Razmisli...
Ovde moram zavrsiti, ili bar odmoriti na par minuta, jer mi vec kroz glavu prolazi svaki sekund... ti si moj dokaz da sam i ja nekad bio sretan..
Napisao sam ovo na komadu papira u nadi da ce ga vetar odneti do tebe, prosuo suze na jastuk i pozelio da se nikad ne probudim...
Nek mi ova olovka kojom ti pisem bude jednini svedok da je njena jedina funkcija prenosenje svega onoga sto kaze srce, nek ti ta ista olovka, koju cu ti zalepiti za ovaj papir , isprica o mraku koji me je okruzivao dok sam ti ovo pisao, nek ti prica o tome da nisam cak ni papir video, da nisam niti jedno slovo prepravio, nek ti olovka prica o tom slepom pisanju, mene koji sam vec oslepeo naveliko.. nestaje i ono malo zivota u meni, glas sam ti zaboravio... A papir je mokar od suza, znas da ne volim plakati pred tobom, al ' bas sada Malena, dok ti ovo pisem jedna sledi drugu.. jedna koraca za drugom.. bas kao ja i ti , one noci kad smo se iz beskraja vracali u beskraj...kad smo gazili kroz sneg, a meni osmeh na lice slikao tvoj mali trag u snegu... I sve je nista, nista je sve, a sve si ti.. Svaki razlog za dalje je naslikan u tvojim ocima, svaki moj korak u tamu i svaki povratak iz nje je zbog tebe, svaka suza prica sledecoj o tebi.. Radjaju se i umiru suze na mom licu, pricajuci jedna drugoj o nama, a ja ti mlad i zdrav umirem ne docekavsi videti te...
...ne umire covek na samrti, vec kad izgubi motiv i ono sto ga cini sretnim.
U ovom izgubljenom gradu sada lutam bez tebe, umoran od svega, umoran od svih. Cujem ti glas nocima, a nocima ne spavam. Oci suvise teske da bi ih drzao otvorene, a opet se bojim da ako iz zatvorim nikad ih vise necu otvoriti... CItava jedna knjiga ispadne zugzvanih snova i polomljenih zelja kada pisem o tebi, a opet u svemu tome se rodi ono zrno nade... mozda jednom, nekad..
Malena... Nista nije vecno, pa tako ni mi. Kada cemo biti sretni ako necemo sad? Razmisli...
Ovde moram zavrsiti, ili bar odmoriti na par minuta, jer mi vec kroz glavu prolazi svaki sekund... ti si moj dokaz da sam i ja nekad bio sretan..
Napisao sam ovo na komadu papira u nadi da ce ga vetar odneti do tebe, prosuo suze na jastuk i pozelio da se nikad ne probudim...
