ŠBTR 01 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

spyra

ŠBTR 01

Oceni ovaj blog
PRVI DAN


Probudilo me sunce. Direktno kroz prozor, pravo u oči. Prišao sam prozoru, navukao zavese i vratio se u krevet. Pokušao sam da produžim da spavam. Nedelja je. Tada prespavam prepodne. Probudim se, bacim pogled na sat, okrenem se na drugu stranu i nastavim da spavam. I tako se okrećem tri-četiri puta.
Zazvonio je telefon. Ne znam šta mi je bilo da se javim, jer obično to ne radim nedeljom ujutru. Ne dam nikom da me poremeti u okretanju po krevetu. Znam da me zovu da nešto pomognem - premestim pokućstvo, okopam baštu... Sve sama fizikalija, niko da pozove na pivo i ćevape...
- Nije valjda da još spavaš? - rekla je na moje pospano „Halo“.
- Ma jok, samo ti se čini. Budan sam odavno, ima već dvadeset sekundi.
- Nikad neću da shvatim kako možeš da spavaš toliko dugo? Ej, pa pola jedanaest je!
- Nedelja je dan za odmor, pa ja odmaram.
- Od čega da mi je znati... To ti hoćeš reći da nešto radiš?
- Ha, ha, ha... – cinički sam se, kao, smejao. Onda mi je palo na pamet da joj kažem da je ona razlog neprospavane noći.
- Kasno sam legao, u cik zore. Rešio sam da ti budem zlatna ribica i ispunim želju! Da ti napišem tu pesmu da me ne gnjaviš.
- I?
- Nema i. Nešto si mi neinspirativna! Nemaš facu kojoj se pišu pesme... Pa sam se mučio dok mi glava nije klonula i iz ruke ispala olovka. Samo, ja ne odustajem, probaću opet koliko sutra. Ili danas, nikad se ne zna. Samo, moramo da se vidimo, da te pogledam malo bolje, možda bude inspirativno...
- U, još ću i ozbiljno da te shvatim. Onda hajde, diži se iz kreveta i idemo negde na jutarnju kafu.
- Jutarnja kafa u podne... E, ljudi, s kim se ja družim... OK, eto me za pola sata kod tebe!
Naravno, ekspresno sam se spremio. Završio sam one uobičajene jutarnje peripetije kao što je pranje zuba, umivanje i slično, dohvatio neku majicu i izleteo. Rekao sam pola sata i nisam imao nameru da kasnim. Samo u slučaju da treba da vidim nju nemam problema sa kašnjenjem. Jurim ko metak.
Napolju je leto uveliko hvatalo zalet. Kraj juna, svi u planovima za letovanje. Sem nje. Počela je da radi pre par meseci, nema pravo na odmor... Obećao sam joj da, u znak solidarnosti, ni ja neću nigde da idem. Sitna laž, naravno. Prava stvar je da nisam imao s kim da letujem. Bolje rečeno, imao sam s kim, ali nisam imao želju da letujem s tim osobama.
Sačekala me je ispred zgrade. Par ulica odatle je bio naš omiljeni kafić. Pomalo zavučen, imao je odličan pogled na glavnu ulicu i mogli smo iz prikrajka da gledamo ljude koji prolaze. Seli smo za sto, naručili piće. Odmah do kafića bio je lokal nekog tipa koji je izradjivao duplikate ključeva. Interesantno, radio je i sada, u nedelju. Komentarisali smo koja je njegova računica da radi i u nedelju i ko to dolazi da radi duplikate ključeva u nedelju.
Iznenada se pojavila neka njena prijateljica, koju nije videla odavno. Naravno, ta prijateljica nas nije videla, ali mi nju jesmo.
- Idem da je iznenadim, nismo se videle mesecima. Preselila se, pa smo se malo pogubile... Vraćam se za par minuta, čekaj me. Neka mi je torbica, da je ne vučem...
- Dobar ti štos, sigurno imaš unutra 1000 evra koji će da nestanu kad se vratiš i da ja budem lopov...
- Naravno, to mi je oduvek san...
- Baš me briga, biću lopov u tvojim očima, imaću 1000 evrića u džepu i vodim te na večeru, inspiracijo moja od 1000 evra - dobacio sam joj dok je odlazila.
Gledao sam za njom. Kažu da žensko uvek zna kada ga gledaju i onda ide još ponosnije, klizi ulicom. Delovala je inspirativno... Počele su neke slike da mi se slažu u glavi... Pojavljivala se neka priča koju je trebalo uobličiti. I sve je to nestalo čim je zamakla za ugao! Pitao sam se šta bi bilo da mogu da je gledam stalno, a da ona ne zna? Koja bi to bila inspiracija? Voajerisati, viriti iza ugla ili šta znam, ali gledati je krišom... Da ona ne zna, ili da ja ne znam da ona zna...
Pogled mi je pao na torbicu... Mozak mi je oduvek radio 300 na sat kad su kojekakve gluposti i smicalice u pitanju! I sad je bilo tako. U trenu sam pogledao oko sebe, video da me niko ne gleda. Uzeo sam torbicu, stavio je u krilo i pogledao njen sadržaj. Tu je bilo ono što sam tražio - ključevi od stana. Već sledećeg sekunda sam bio u lokalu i onaj tip mi je izradjivao duplikate! Srećom, na svežnju ih je bilo dva – verovatno od ulaza u zgradu i stana, ko bi sad proveravao.
Kad se vratila sve je bilo kao i pre. Pričali smo o toj prijateljici i koječemu, a ja sam goreo stiskajući ključeve. Koji sam ja kreten, šta će mi to, prolazilo mi je kroz glavu. Opet, svašta mogu da joj sad uradim, npr. premestim krevet iz sobe u sobu, okrećem stolice naopačke, presložim veš... Još će i policija da me uhapsi... Sve sam manje bio skoncentrisan na tok razgovora, a sve više mislio na to da ću moći da pohvatam misli koje su se pogubile kad je, pre samo par minuta, nestala iza ugla. Možda joj tada napišem tu pesmu. Pesmu koja će joj reći sve. I koju ću joj pokloniti uz reči „Evo ti pesme, ti neka je imaš...“


ZAŠTO

Zašto bih morao tebi pisati pesme?
Zar samo zato što si
jedina zvezda na ogromnom nebu
koja mi se sviđa

Zašto bih morao tebi pisati pesme?
Zar samo zato što si
moj nedosanjani san
iz koga ne žeim da se probudim

Zašto bih morao tebi pisati pesme?
Nemam pojma, a baš bih hteo
da mi neko odgovori na to
jer znam da ti nikad nećeš

(A opet ti pišem pesme)

Pošalji "ŠBTR 01" na Facebook Pošalji "ŠBTR 01" na Google Pošalji "ŠBTR 01" na My Yahoo! Pošalji "ŠBTR 01" na Live Pošalji "ŠBTR 01" na MySpace Pošalji "ŠBTR 01" na Twitter Pošalji "ŠBTR 01" na Digg Pošalji "ŠBTR 01" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari