Poludela sam. Potpuno. Totalno. Skroz. Ne znam vise sta da radim sa sobom. Mislim na njega, ne zelim da mislim na njega. Volim ga i ne volim ga. Zelim da ga vidim i ne smem da ga pogledam kad mi je blizu. Cas jedno, cas drugo. Kontradikcije na sve strane.
Uvek sam sebe smatrala odlucnom osobom, koja ima jedno misljenje o necemu i to je to. A ne ovakve gluposti i volim ga i nevolim ga. to ne moze biti. Ili da ili ne... Biti ili ne biti, pitanje je sad..... Pitanje na koje nemam odgovor. Da li zelim da ga volim ili ne? Naglas ne bih nikad smela da priznam ali od toga strepim cak i u sebi.... Mogu da zivim sa tim da niko ne zna istinu ali da ni ja sama ne shvatam....to bi bilo previse
Sama ne mogu da odlucim. Govorila sam sebi, ne misli na njega i sve ce proci. Ali u jednom trenutku, samo u jednoj sekundi pomislila sam i sav trud je propao. Kad idem u skolu gledam, osvrcem se ne bih li ga videla. To mi je postalo sasvim uobicajno. Sad vise ne znam kako bih drugacije. Probala sam ali to trazenje je automatsko.... Kako da ubedim sebe da to ne valja? Kad sam mu blizu, mislim pa nije to tako lose, cak i prija, nasladjujem se pogledaom na njega, pamtim svaki pokret da bih kanije mogla sebi sto bolje da ga docaram. I kako posle sebe da ubedim da se batalim i njega i svega toga jer je prosto nemoguce, nerealno. Od prvog trenutka sam to znala ali ipak sam popustila pred iskusenjem. Nisam znala da mu se oduprem, da budem dovoljno jaka. Nisam mislila na posledice, samo na trenutno zadovoljsto, samo da mi u trenutku bude sto lepse. Nisam znala da je takvo igranje osecanjima opasno. Bolno. Mislila sam pa ja sam jedna jaka odlucna osoba, mogu da se odviknem od njega kad god hocu.... Mozda u nekam kutku svog mozga i dalje tako mislim, i zato produzam sve ovo.....
Ne mogu da mislim na njega, ne mogu da ne mislim na njega. Kako ce se sve to zavrsiti? Postoji li moguc srecan kraj? Makar polu-srecan??
Zasto zasto i zasto je sve tako tesko. Imam sve sto mi treba da budem srecna a opet ovde kukam o svojoj nekoj nesreci. Koji egoizam...
A opet i dalje nastavljam.... Patetika, ja to znam al ipak sve je tacno...
Uvek sam sebe smatrala odlucnom osobom, koja ima jedno misljenje o necemu i to je to. A ne ovakve gluposti i volim ga i nevolim ga. to ne moze biti. Ili da ili ne... Biti ili ne biti, pitanje je sad..... Pitanje na koje nemam odgovor. Da li zelim da ga volim ili ne? Naglas ne bih nikad smela da priznam ali od toga strepim cak i u sebi.... Mogu da zivim sa tim da niko ne zna istinu ali da ni ja sama ne shvatam....to bi bilo previse
Sama ne mogu da odlucim. Govorila sam sebi, ne misli na njega i sve ce proci. Ali u jednom trenutku, samo u jednoj sekundi pomislila sam i sav trud je propao. Kad idem u skolu gledam, osvrcem se ne bih li ga videla. To mi je postalo sasvim uobicajno. Sad vise ne znam kako bih drugacije. Probala sam ali to trazenje je automatsko.... Kako da ubedim sebe da to ne valja? Kad sam mu blizu, mislim pa nije to tako lose, cak i prija, nasladjujem se pogledaom na njega, pamtim svaki pokret da bih kanije mogla sebi sto bolje da ga docaram. I kako posle sebe da ubedim da se batalim i njega i svega toga jer je prosto nemoguce, nerealno. Od prvog trenutka sam to znala ali ipak sam popustila pred iskusenjem. Nisam znala da mu se oduprem, da budem dovoljno jaka. Nisam mislila na posledice, samo na trenutno zadovoljsto, samo da mi u trenutku bude sto lepse. Nisam znala da je takvo igranje osecanjima opasno. Bolno. Mislila sam pa ja sam jedna jaka odlucna osoba, mogu da se odviknem od njega kad god hocu.... Mozda u nekam kutku svog mozga i dalje tako mislim, i zato produzam sve ovo.....
Ne mogu da mislim na njega, ne mogu da ne mislim na njega. Kako ce se sve to zavrsiti? Postoji li moguc srecan kraj? Makar polu-srecan??
Zasto zasto i zasto je sve tako tesko. Imam sve sto mi treba da budem srecna a opet ovde kukam o svojoj nekoj nesreci. Koji egoizam...
A opet i dalje nastavljam.... Patetika, ja to znam al ipak sve je tacno...