(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
VREME ZA NEVREME
Ulaz...taman i hladan. Prolazi pored poštanskih sandučića i uzima poštu koja viri iz otvora...ide pešice a ne liftom..lica nekako sve mirnijeg jer sa svakim spuštanjem stopala na stepenik nestaju slike i strah....sve nestaje....kao kad prosipaš tečnosti iz boce....prosto je kameno postalo dok par sekundi stoji pred vratima i osluškuje....ne čuje se ništa...ne valja...Sklapa oči i stavlja ruku na kvaku.... par sekundi pripreme da izbaci sve iz sebe, svaki osećaj, svaku sliku prikazu, svaku sliku nakazu, svaki osmeh i reč, misao ...dubok uzdah i izdah....praznim mirom pritiska kvaku i ulazi....
Nož je ulazio u veknu hleba….široki zupci su zaranjali u mekotu testa ranjavajući ga dok je veknu držala levom rukom a nož u desnoj …prsti leve ruke su ulazili u hleb pritiskajući ga da ne mrda…..desna kao dželat….misao ….osećala se kao ta vekna….stisnuta tudjim “želim” … nepitana….samo stavljena pred svršen čin koji kaže “prihvati”.
“Mamaaaa, Deeekiiii……hajde da jedemo” dovikuje iz kuhinje ne bi li nadjačala zvuk televizora što zvrnda u dnevnoj sobi. Deki izlazi iz dečije sobe….gegajući se i klateći istovremeno onako visok i mršav. Stropoštava se na stolicu čiji je naslon pri tom udario u zid… lice sa nekom stalnom dosadom se osmehnu kad susrete sestrin pogled koji je govorio “mali…zar ne možeš da se setiš bre kako se seda bez udaranja o zid”. Šeretski pogled oivičen dugim trepavicama pokuša da je šarmira po navici. Iako je samo malo mladji od nje…..ona je mnogo starija od njega. Taj se ne bori ni za šta jer ga ništa ne zanima…tinejdžerska posla.
Mama dodje……lagano….nesigurnim korakom. Seda na stolicu previše se trudeći da sedne…trzaj glavom…lokna na čelu poskoči…pogleda kćer….plave oči u utopljenom pogledu iz koga Maja oseća ljubav…..veliku……i zahvalnost. Od tog pogleda Maju preseče po stomaku…opet taj osećaj…..čudna je danas….
Kašike zazvečaše ….
Veče…Deki je izašao……otac ……pa nije tu….Maja isključuje tv…..mama spava i ona se smešta na dvosed u dnevnoj sobi….savija noge ispod sebe, malo u mislima ode negde……tačnije nigde….. i počinje da uči.
Majka ustaje odjednom….radosno….čila i polenta…..Maja podiže pogled sa knjige zabezeknuta. Mati u teget kućnoj haljini sa sitnim cvetićima doskakuta do prekidača za svetlo……pali…..gasi……pali……gasi…pali……gasi….izgovara paleći i gaseći svetlo u sobi….vidi kako je lepo….tapše rukama kao malo dete kad se raduje…dodjiiiii ….probaj….povlači Maju za ruku i dovlači je do prekidača….
Maja gleda….strah….ludilo…zid joj hladnoću svoju prenosi na ledja…..otvara znojave dlanove i pritiska ih na zid…hladno prija jer doziva mir….polako…..na par sekundi sklapa oči da se nadje….dubok uzdah i izdah…terasa!!!... prolete joj kroz glavu užasavajuća misao…lagano…..nonšalantno koliko je to mogla prilazi vratima terase i zatvara ih svo vreme ne skidajući pogled sa majke koja je čas sedala na krevet…..čas ustajala…pa opet do prekidača….pa tapše i smeje se….lokna landara…gore…dole….levo….desno…onda je počela da peva terajući i Maju….dete shvati da šta god da odgovori do mame ne dopire…bože šta joj je….kao da nije normalna…..lekovi….flaša!!!.....
Kad je teget haljina napokon sela zadihana od igranja po sobi, Maja uhvati majku za ramene, natera je da pogleda u nju…”Mama šta si sve uzela od lekova? …..pogled koji nema pojma gde je ne odgovara….”Mamaaa!!!” drmusajući je dete pokušava da je dozove….pogled luta….glava se drmusa levo-desno….lokna udje u Majin pogled…
Strah je obuzeo, drhti nemoćna vekna hleba….a onda ništa…potpun mir..ustaje, zatvara vrata od svih prostorija ograničavajući majčino kretanje samo na dnevnu sobu. Na vratima od terase okreće ključ i stavlja ga u džep, odnosi iz dnevne sobe u dečiju neke stvari za koje misli da se može povrediti ako ih baci…lampu, piksle, kristalne vazne… prati je čas histeričan čas sretan smeh obučen u neke nebulozne pevajuće reči….odlazi u hodnik da telefonira zatvarajući vrata od dnevne sobe za sobom….kroz zavesu na vratima vidi majčinu siluetu kako igra neki svoj ples….
Vraća se i seda u fotelju….pali…bele ruke tapšu….gasi…bele ruke tapšu…..pali… bele ruke tapšu..gasi… bele ruke tapšu…..lajt šou još traje…i predstava ozarene primadone u teget haljini sa sitnim cvetićima traje a u Maji muk…..duša joj tišinom hoda….
Zvono na vratima…..izlazi u hodnik zatvarajući vrata od sobe…otključava…..dva krupna momka u belim mantilima ulaze.,,,vide kroz zavesu na vratima siluetu….
“Ostani u hodniku dušo”…brižan i nežan glas a muški…neobično….obavija mladu dušu…kao melem…
Vika…dreka..bacanje….psovanje….cika…..strgnuše taj melem sa duše detinje ….osta duša opet gola….pobogu….
Vrata od sobe se otvaraju i izvode je u tesan hodnik…sa svake strane je po jedan drži…..košulja…gde su joj ruke....mama gleda negde……lokna landara besno…. bezglasno…plače vekna hleba u sebi....
Maja izlazi na terasu…trnu ruke i vrat....vazduh…treba joj…sklapa oči… snaga izlazi iz nje..oseća da tone...….noge kao pihtije jedva je donesoše do fotelje… “psssst” kaže vetar....dete,….dete-žena-čovek je na kratko zaspalo.
Sinoć idosmo kod Cic u posetu. Jeste da smo Maca i ja ustali pre 5 i ceo dan radili…..ja baš….jeste da sam umorna kao pseto bila od svih zajebancija koje mi drugi prirediše i roka…ali ona tako uživa u tome da svi dodjemo u posetu da nema tog umora koji bi me sprečio da odem pa makar četvoronoške. I tako…ispružih ledja pola sata uveče, pa smo svi krenuli kod nje…..Maki, Boki (to nam je buduća snajka), Maca i ja. Nera je kao svaka kontejnerka I nepopravljiva izelica žickala hranu od svih. A Cic, iako je radila sa mnom do 18 sati spremila je laganu večeru. Beše jako lepo i nasmejano….puna srca na licima zbog vremena zajedništva…
Cic je još pitala da dovedemo Meša i naravno bila je glatko odbijena. Jednom ga je odvela…davno to beše….pre Nere…..jadan……prvo se istraumirao kad je trebao da udje u lift. Šta će ker bre kad ne zna da se vozi liftom. Hahahahah jedva su ga ugurali a on se tresao bre svo vreme. Izleteo kao metak kad su otvorili vrata na desetom spratu ali je onda unezvereno gledao gde je. Pa u stanu….tesno za njega i ne zna gde da se dene….konstatovasmo da je klaustofobičan hahahah Sad kad je tu ona neurotičarka Nera koja ga voli do obožavanja i stalno skače po njemu mogu da zamislim šta bi bilo hahaha.
Ovako nešto
