(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
VREME ZA NEVREME
Ulaz...taman i hladan. Prolazi pored poštanskih sandučića i uzima poštu koja viri iz otvora...ide pešice a ne liftom..lica nekako sve mirnijeg jer sa svakim spuštanjem stopala na stepenik nestaju slike i strah....sve nestaje....kao kad prosipaš tečnost iz boce....prosto je kameno postalo dok par sekundi stoji pred vratima i osluškuje....ne čuje se ništa...ne valja...Sklapa oči i stavlja ruku na kvaku.... par sekundi pripreme da izbaci sve iz sebe, svaki osećaj, svaku sliku prikazu, svaku sliku nakazu, svaki osmeh i reč, misao ...dubok uzdah i izdah....praznim mirom pritiska kvaku i ulazi....
Dan je nekako….ne ume da ga opiše. Tačnije ne ume da opiše osećaj koji ima….samo oseća da će se nešto desiti….već danima kao neka slutnja njoj potpuno nejasna obuzima joj dušu. Strah…strepnja…svaki dan nepoznato….svaki dan “ne zna”…svaki dan je beg i povratak u beg. Zna ona to sve...ne zna kako zna ali zna da zna….stomak joj stisnutošću svojom govori bez reči i ta duša deteta-žene-čoveka što treperi kao srna a mora ličiti na vuka…jednostavno zna. I sve one priče drugarica, momci, ljubavi velike, suze, oblačenje I besomučno presvlačenje…kako izgledam..nekad…..pa, nekad su joj tako daleka I strana…nekad, kao sad kad je ti čekajući nepoznati nemiri uhvate, kao da nije sa ovoga sveta….a svakako ne iz njihovog sveta. Njihov je lepši….bezbedniji, sigurniji, nasmejan i…..nije njen.
Tišina….već napet stomak reaguje grčem ….uf….jedva skliznu sa usana….tišina sluti….spušta torbu u hodniku…..pogled desno u kupatilo….prazno…svetlo na mašini za veš se crveni….nije prostrt…..pogled levo u kuhinji…prazno…sudovi u sudoperi, na šporetu ničeg….ringle isključene.…pogled pravo… u dnevnu sobu stupa desno stopalo….prazno…preko kauča smandrljano leži ćebe...desno u njenu i Dekijevu sobu ….prazno…sve je kako su jutros ostavili….vetar udje preko terase i kroz otvorena vrata podiže u vis zavesu od markizeta čija je čipka na rubovima milovala parket više od pola navučena na vrata terase kao da je željna vazduha….na sekund u udahu vetra ugleda belu ruku na pločicama boje stare cigle kojima je popločan pod terase….porušeno cveće…cvet muškatle medju raširenim nogama besvesti besvesno leži …zemlja oko trupa umotanog u zadignutu kućnu haljinu …teget sa šarenim sitnim cvetovima….uklapa se u cvetni ambijent terase, prolete kroz Majinu glavu misao….sunce sija....oseća ga na levom obrazu…vetar pomeri loknu na čelu koja nije reagovala…mogla je pasti preko terase a pošla je u toalet…..pobogu…
Dubok uzdah I izdah….Maja odmače zavesu….skloni sve popadalo da može prići ….okrenu je na ledja….navuče veš i spusti haljinu. Uze je ispod mišica I poče vući…teška je….a laka kao pero koje oduvaš časkom…lokna landara pri svakom detinjem cimanju. Polako napreduju…nekako…ne zna kako uspeva da je stavi na krevet I prekrije ćebetom.
Seda u fotelju preko puta i gleda….ne vidi ništa…prazno oko…ne misli ništa…prazan mozak…samo je osetila vetar po licu kao da kaže “odmori, kasnije ćeš sve srediti…ima vremena, neće otac sad doći”… i umor …veliki ….sklapa joj oči…”psssst” kaže vetar....dete, dete-žena-čovek, je na kratko zaspalo.
Dakle, ova naša matora nije pod libelu definitivno. Prvo, čim izadjem iz kuće ona grebe na vrata da ide sa mnom a jedva je nogice drže od umora. Kad sam kući ona jadnica baldiše a neće da legne ako nisam u sobi sa njom. Drugo, danas je, dok sam orezivala ruže uletela u letnju kuhinju I izvrnula celu kantu za djubre rondajući po njoj kao gladna godina. Ona je oduvek bila lopovljiva na jedenje ali bre, valjda kao I kod ljudi, neke osobine postanu ekstremi sa godinama. Maša je dotrčala do mene da je tuži hahahaah
Posle je Maza skočila prednjim šapama na moj radni sto I ukrala papirnatu maramicu….Maca je gledao. I sad, nit da se raduješ što je još pokretna sa 14,5 godina niti da se ljutiš ili je grdiš…..
Meš je kao uključen u struju jer čim zaladni on je sav sretan i ubitačan od silne ljubavi. Taj kad voli….e, to boli hahahah otcepi me po nozi danas da mi se pomrlčila svest. Zamislite mali hodnik u kome se nemački ovčar brzo okreće u krug oko svoje ose i od silne radosti skiči a vi treba da pridjete preko njega i otvorite vrata....e, tako me žvajznu danas hahahah
Šaša-Maša je još uvek blesava. Niko se više i ne nada da će se opametiti. Milion puta da ustanem i podjem u dvorište ona će se million puta zatrčati i zveknuti u zid hodnika. Kreće sa takvom silinom da ne može da se zaustavi….osim da udari u zid. Mislimo da je to jedan od uzroka njene brljivosti….od tolikih udaraca ne može da se bude kako treba hahaha
Danas smo nas četvoro sami skoro ceo dan….umorna moja trojka spava razbacana po sobi….dok se ja ne pomerim hahaha
PS Laka vam noć dobri ljudi
i
pokazao 
