Niče - Večno vraćanje - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

oziman

Niče - Večno vraćanje

Oceni ovaj blog
Вечно враћање је централно Ничеово учење али пошто је оно алегоријски изнето самим тим је било подложно разним тумачењима.
На први поглед изгледа да се оно подудара са старим античким теоријама о сеоби душа, реинкарнацији и сличном. То није тачно, Ничеова мисао о томе је оригинална. Први пут на њу можемо наићи у Веселој науци а као централна мисао провлачи се кроз дело "Тако је говорио Заратустра".

"Pogledaj ovu kapiju. Dve se staze ovde sastaju: njih još niko nije prešao do kraja. Ova duga ulica što vodi unazad: duga je koliko čitava večnost. A ona duga naviše ona je druga večnost.
Te staze protivureče jedna drugoj; one se sukobljavaju i suzbijaju: baš ovde, na ovoj kapiji se sučeljavaju. ime kapije stoji eno napisano: "Trenutak". Od ove kapije "Trenutak" vodi duga večna staza unazad: iza nas leži cela večnost. Zar nije sve na svetu što može da trči, moralo već da pretrči ovu stazu? Zar se nije sve na svetu što može da se dogodi, već dogodilo, svršilo, prešlo?
A ako je sve već jedanput bilo: šta misliš ti, čovečuljku, o ovome trenutku? Zar nije i ova kapija već jedanput postojala?
I zar nisu sve stvari na ovom svetu čvrsto jedna s drugom skopčane, da ovaj trenutak povlači za sobom sve što će doći? - Dakle i sam sebe. Jer, sve na svetu što može da trči: po dugoj stazi napolje mora još da trči! I onaj lagani pauk što puzi na mesečini, i sama mesečina, ja i ti na kapiji, šapućući jedan s drugim, šapućući o večnim stvarima, -zar nismo svi mi već jednom postojali? i zar nećemo opet doći, i trčati ovom drugom stazom, napolje, ispred nas, dugom jezovitom ulicom - zar se nećemo večno vraćati? " Tako je govorio Zaratustra (o Prividjenju i zagonetki)
Централна премиса заснива се на томе да је материја у универзуму коначна, да она нити настаје нити нестаје већ само прелази из једног стања у друго, и у тој ситуацији број могућих стања исте је коначан. Са друге стране време је бесконачно и самим тим доћи ће до понављања стања материје која су већ била, кад тад, опет и опет....стално вечно враћање.

Реализам и вечно враћање

Посматрајмо то овако следећи прво чист реализам:
Узрок и последица односе се само на промене стања тела. Сила није нити узрок нити последица јер се она сама не мења. Тек промена једног тела јесте узрок а промена другог тела последица, а цео тај догађај јесте испољавање силе у појави. Та сила дакле није на каузалном ланцу већ је изван узрочно последичних веза, самим тим и изван простора. Оно што зовемо „сила“ односи се на испољавање, на појаву нечега што само по себи, када се не испољава, сазнању остаје непознато.
Ако смо ово разјаснили онда можемо даље рећи.
Приближење магнета гвожђу биће узрок испољења силе на начин да се гвожђе приближава магнету. То ћемо онда звати испољење магнетне силе. Та магнетна сила није настала тек када се магнет приближио ексеру, већ она постоји одувек и испољиће се на тај начин када се та два материјална објекта приближе један другом, док она сама нити настаје нити нестаје нити је део било узрока, било последице .
Исто тако. Приближење молекула аминокиселина, па њих самих другим аминокиселинама и све то на начин милијарда таквих приближења које формирају ланац дна, довешће до испољења силе на начин онога што зовемо живот. Отада, па наредних милијарди година, испољаваће се као деловање на начин самоодржања, репродукције и све то упркос општој ентрoпији. При чему ћемо то испољење сила звати живот. тј. елан витал, животна сила.
Та сила је значи изван појавног света и сваки пут када се у појавном свету приближе одређена материјална тела на одређени начин, доћи ће до њеног испољења.
Посмaтрајмо свет у времену које је бесконачно, са материјом и енергијом која не настаје нити нестаје већ увек јесте. Не ради се ту о неколико милијарди година већ о гулон гулона година, па све то пута бесконачност. У том раздобљу све комбинације свих делића материје комбиноваће се на исти начин опет и опет..увек!
Као што видите, чак ако посмaтрамо свет на најобичнији начин сировог материјализма показујемо сву вероватност Ничеових мисли о вечном враћању.
Али наравно, овај уско реалистични поглед на свет је заправо апсурд после Барклија и идеалистичке филозофије, али га барем можемо узети као метафору идеaлизма који ствари прилази много дубље.

Идеализам и вечно враћање

Објективан свет је појава у свести субјекта. Тај свет не постоји као такав изван свести као ни простор. А као што је Бергсон доказао право време је ствар интуиције а не опажања, и као такво, оно је недељиво и својеврсно потпуно различито од простора тј. линије у простору којим га представљамо, али и поред тога оно што видимо око себе извучено је из тог трансцендентног, недељивог трајања као опажај у простору, подвргнут нужности - каузалитету. На тај начин, докле год сазнајемо само преко интелекта и његових форми, имаћемо посла са објективизираном нужношћу, чистим детерминизмом, апсолутним важењем каузалитета а што је све објективација извапросторне, трансцендентне ствари по себи. Тако да је у тој ситуацији докле год наша егзистенција подразумева поделу на субјекат и објекат, при чему је објекат коначна објективација бесконачног непојмљивог бића ствари по себи, стално понављање истог бива неминовно, јер ма каква била трансцендентна суштина изван појаве, начин њене објективације је заснован на каузалитету, и самим тим то је коначна слика бесконачне трансцендентне суштине.


Међутим, за Ничеа, као и за сваког човека ко о вечном враћању размисли, та идеја је стравична.

Zamisli da ti se jednog dana ili noći demon došunja u tvoju najusamljeniju usamljenost i kaže ti: »Ovakav život kakvim sada živiš i kakvim si živeo, moraćeš da živiš još jednom i još bezbroj puta; i u tome neće biti ničeg novog, nego će ti se morati vratiti svaka bol i svako uživanje i svaka misao i uzdah i sve neizrecivo malo I veliko u tvom životu, i sve istim redom i posledicom a isto tako ovaj pauk i ova mesečina među
drvećem, a isto tako ovaj trenutak i ja sam. Večni pešcani sat postojanja ponovo će se okretati a i ti sa njim, zrnce prašine od prašine!« Da li se nećeš baciti na noge i škrgutati zubima i proklinjati demona, koji je tako govorio? Vesela nauka 341
То запрепашћење које из овога следи може на најбољи начин да човека отргне од појаве у којој нужност влада, и да човек покуша да пронађе слободу. Да окрене главу од слика на зиду пећине и да потражи унутрашње Сунце. Или да занемари опажаје у простору и да пронађе живот у себи. "Зашто тражите живог међу мртвима" пише у Библији. Исто питање, на другачији начин, поставља и Ниче у Заратустри.
Онај ко превлада вечно враћање, јесте надчовек.
Вечно враћање је Самсара а одбацивање истог је досезање Нирване.

Video sam mladog čobanina gde se previja od bola, gušeći se, grčeći se, izmenjena lika, a iz usta mu visi crna teška zmija. Jesam li ikada video toliko gađenja i blede strave na licu? On je začelo spavao? A zmija mu se uvukla u ždrelo, i tu je zagrizla. Rukom svojom trzao sam zmiju što sam bolje mogao:
- uzalud! ruka nije mogla istrgnuti zmiju iz ždrela. Tada povika nešto iz mene: "Zagrizi, zagrizi!
Glavu dole! Odgrizi joj glavu!" - vikala je iz mene, moja strava, moja mržnja, moje gađenje, moja samilost, sve moje dobro i sve moje nevaljalo vikalo je iz mene u jedan glas.-
Vi smeli oko mene! Vi tragači i iskušitelji, i oni koji se na lukavim jedrima navezoste na nepoznata mora! Vi obožavaoci zagonetki!
De rešavajte zagonetku koju sam sagledao, protumačite mi priviđenje najvećeg usamljenika.
Jer to jeste priviđenje i predviđenje: - šta je to što vide tada na slici? I ko je taj koji mora da dođe?
Ko je onaj čobanin, što mu se zmija onako uvukla u ždrelo? Ko je čovek kojem će sve što je najteže, najcrnje, uvući u ždrelo?
- A čobanin je zagrizao kao što sam mu savetovao; zagrize i odgrize! Daleko od sebe ispljunu glavu zmijinu: — i poskoči na noge.
Ne više čobanin ne više čovek, - on je preobražen, ozaren, smejao se! Nikad još na zemlji nije se čovek smejao kao što se on smejao!
Nice Zaratustra
Змија је симбол вечног враћања или нужности



Чобанин који одгриза главу змији јесте НАДЧОВЕК.

Pošalji "Niče - Večno vraćanje" na Facebook Pošalji "Niče - Večno vraćanje" na Google Pošalji "Niče - Večno vraćanje" na My Yahoo! Pošalji "Niče - Večno vraćanje" na Live Pošalji "Niče - Večno vraćanje" na MySpace Pošalji "Niče - Večno vraćanje" na Twitter Pošalji "Niče - Večno vraćanje" na Digg Pošalji "Niče - Večno vraćanje" na del.icio.us

Ažurirano 21.04.2016. u 21:48, autor: oziman

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. coviax1 (avatar)
    Pre 120 godina su saznanja o materijalnom svetu,o matematici,o jeziku itd.bila
    za današnja shvatanja na prilično niskom nivou...To je vreme prve industrijske revolucije...
    Od tada...Pa,sitnica...Nauke su "prešišale" filozofiju sjurivši se vrtoglavo u budućnost
    takvim tempom da ih racionalna svest pojedinca ne stiže ispratiti čak ni u grubim crtama...
    Entropija Ničeov utopijski voluntarizam čini pogrešnim,uostalom,kao i sve druge ex mahina
    fil.doktrine,bile one objektivističke ili idealističke.
    Interesantno je (meni)da sam i sam došao do slične ideje kao osmak,nakon lekcije
    o atomskoj fizici,iskonstruisao dedukcijama da ako je svemir ograničen,te broj atomskih čestica
    ograničen,a vreme svemirskog postojanja neograničeno-tada ćemo se kad-tad ponoviti i bezbroj puta ponavljati i slično i tako prostim kombinovanjem čestica...:mrgreen:
    Zgodno,ali,nažalost ili na sreću TR me opovrgla brzo (i Ničea -naravno) jer pojava kvarkova kao poremečaja prostora i inhilacija materija uz oslobađanje enormne energije uz rasula diljem svemira raskinutog kontra ili inverznom energijom (tamna energija) što smatramo entropijom,govori da stvari stoje sasvim drukčije od onog šta nam čula navikla na blagodeti troposfere ove rajske planete govore...Situacija je daleko surovija i bez trunke milosti,a ipak prelepa i neverovatna našem sirotinjskom umu...
  2. oziman (avatar)
    Науке нису прешишале филозофију из разлога што се науке ослањају на реализам тј на голу појаву и не дотичу суштину по себи.
    Што се тиче Ничеовог вечног враћања оно снагу добија из идеализма а реалистичке спекулације можемо ту узети само као метафору.

    Изван свести субјекта који опажа, нема спољашњег света, па тако нема ни матерјалних делова који реагују једни на друге узрочно последичним везама у бесконачном времену; јер је и то што ти зовеш"бесконачно време" заправо линија у простору. Јер једино линија има почетак и крај или пак бексоначност а не и право време трајање које је интуиција.

    Тако да када имам на уму све ово блам ми је да се играм причама о неком свету после нестанка живих бића или пре настанка живих бића јер је то апсурд.

    Па ипак ако пратимо и те приче реализма опет долазимо до вечног враћања. Јер је извесно да периоду ширења свемира следи период сужавања и тако еонима . Или да периоду повећања ентропије следује период њеног смањења и опет тако еонима.
    Али, опет нагалашавам ..овакве спекулације су силажење са коња на магараца. Са извесног на научне спекулације Држимо се идеализма.
  3. coviax1 (avatar)
    Pa jeste Ozi...Opet ti i ja pričamo sami sa sobom,svako sa svojom svešću i Internet
    je samo delić Sveta kao predstave,malo moje i malo tvoje...;)
    Nešto nam komunikacija ne ide sa zida pećine Platonove-tumačenje senki otežano
    otkad su ovi bolidi instalirali reflektore...
    Šopenhauera nisi spomenuo,a ni njegove daske (u glavi)koje život znače u njegovom
    Svetu kao predstavi koji ti inače,po Bergsonu,možeš samo da slutiš intuitivno jer je sav od nepojmljivih stvari po sebi...
    Stvar po sebi je kamion po tebi i to ti ne želim i s tim se ne igraj!
    (Jer korelacija jeste pomalo Vudu tehnolođi...):hahaha::heart:
  4. 123loncar (avatar)
  5. oziman (avatar)
    interesuje me par stvari:

    1) Citiram Te: "Centralna premisa zasniva se na tome da je materija u univerzumu konacna, da ona niti nastaje niti nestaje vec samo prelazi iz jednog stanja u drugo, i u toj situaciji broj mogucih stanja iste je konacan"
    Pitanje: Na osnovu cega mi zakljucujemo da je broj mogucih stanja materije konacan? Samo na osnovu toga sto je ona konacna? Zasto uopste mora da se prelazak iz jednog stanja u drugo bude konacno? Zar ne moze da traje u nedogled?
    Ако имаш два броја од њих је могуће начинити 99 комбинација. Значи ма како их мешао увек ћеш добити неку од тих 99 опет и опет.

    У том смислу ако је материја коначна свако њено стање се мора понављати. Јер има коначан број комбинација истих.

    Али то је бескорисно размишљање на тај начин јер неме материје изван свести. Нема простора, времена, каузалитета.

    Изван сазнајуће свести је "ствар по себи" која не познаје простор, време, каузалитет, не познаје мноштво нити јединство. Самим тим ни појмове враћања, понављања.

    Међутим, имајући у виду да се ствар по себи објективише у нашој свести улазећи у форме исте , самим тим, докле год смо у овом начину егзистенције где имамо сазнајући субјекат са његовим формама простора и каузалитета имамо и вечно враћање јер имамо коначан број комбинација.
    Иако је оно што улази у апарат сазнања трансцендентно, нешто што не познаје простор, каузалитет, једност и мноштво. У нашем сазнању улази у све то. И тиме добија коначност иако ствар по себи не познаје тако нешто.

    2) Rekao si da je ideja o vecnom vracanju za Nicea predstavlja nesto stravicno, medjutim, nisi dodao u njegovom citatu da on kaze: ..... „Ti si moj bog i nikad nisam čuo nešto božanskije!" Ovaj stih se nadovezuje na demona koji dolazi nocu i nudi ti ideju o vecnom vracanju. Zasto bi to rekao ako njemu samom ideja o vecnom vracanju predstavlja nesto stravicno?
    Зато што то јесте стравично.

    О томе сам писао овде:

    О бесмртности:
    http://forum.krstarica.com/entry.php/39985-O-besmrtnosti
  6. 123loncar (avatar)
    .....jedan broj je beskonačno puta deljiv , pa se javlja u beskonačnom broju varijaca....oću reći materija se javlja u beskonačnom broju oblika - varijaca , pa stoga i nije konačna.....tako je i sa energijom....ta stanja materije i energije su beskonačna u svemu...zato je kosmos i beskonačan u svemu , pa i po svojim stanjima....
  7. oziman (avatar)
    Citat Original postavio 123loncar
    .....jedan broj je beskonačno puta deljiv , pa se javlja u beskonačnom broju varijacija...oću reći materija se javlja u beskonačnom broju oblika - varijaca , pa stoga i nije konačna...tako je i sa energijom....ta stanja materije i energije su beskonačna u svemu...zato je kosmos i beskonačan u svemu , pa i po svojim stanjima....
    Ako moram sada ustati i otici do vrata moje sobe. Moram preci onu tacku koja je bas na polovini izmedju mene i vrata. Kada dodjem do te tacke ceka me jos jedna tacka na polovini. Kada dodjem do te tacke... smanjio sam put..ali me polovina opet ceka.
    Mogu se pribliziti vratima na razdaljinu od metar...moram opet preci onu tacku na pola metra.
    Mogu se pribliziti vratimа na milimetar, opet me ceka tacka od pola milimetra i tako u beskonacnost...in infinitum. A nikada necu na taj nacin stici do vrata.
    Jer moram uvek preci polovinu od sledece razdaljine.



    А сада примени ово на твој аргумент по коме Микеланђело може из једног блока мермера исклесати бесконачно много статуа. Јер се тај мермер може бесконачно пута делити.

    У овакве парадоксе упадамо када се меша интуиција и опажање.

    У интуицији имамо бесконачност у смислу нечега што не познаје простор самим тим ни мноштво, нити јединство . То је у нашем искуству одраз ствари по себи.
    Међутим, у представи, у појави, имамо коначан број линија и коначан број путева које прелазимо. Иако су нас на сваком од њих чекале бесконачно много тачака да их пређемо.
  8. 123loncar (avatar)
    hdedoh da kažem da špekulacijakoja se oslanja na matevatičku logiku , recimo samo sa prostim celim brojeva , pa i sa bilo kojim brojevima , kao argument , vodi u beskraj realnog i imaginarnog sveta....
    ...a ono što ja umišljam nestaje samnom , podjednako sa umišljanjem svakog na ovoj planeti - naročito kad je reč o materiji i energiji , koje se javljaju u beskonačnom broju oblika i stanja ....

    ...a ako put ne izražavaš brojevima uz jedinične vektore , ako ne koristiš matematičko fizičke umišljaje , onda bez dva putnika različitih brzina kretanja , nećeš imati razlike - sa jednim putnikom nećeš imati paradoksa....paradoks nastaje samo kad uključiš matematiku sa fizičkim veličinama....
    ...onda može da se kaže da :
    1 slika predstavlja start trkača
    2 slika predstavlja trkača koji je prevalio gotovo onoliko puta koliko mu je ostalo
    3 slika predstavlja trkača koji je blizu cilja
    4 slika predstavlja trkača koji je dosta blizu cilja

    ...to je manipulativna stvar koja govori o nesavršenosti matematičke logike ....
    Ažurirano 10.03.2015. u 19:21, autor: 123loncar
  9. oziman (avatar)
    Ahaa, sada je jasno i rekao bih "logicno".
    Ok, da jasno mi je da moze da bude stravicno - ali ako je stravicno - zasto onda Nice kaze da bi nekome mozda i prijala cinjenica vecnog vracanja kada kaze : "Ti si moj Bog i nikada nisam cuo nesto bozanskije"?
    Ниче ту поставља питање да ли би пред могућношћу вечног понављања једног истог очајавао или си искусио у животу нешто што је толико величанствено да би пожелео да га искушаваш опет и опет безброј пута. Па би се том обећању радовао?


    Šta bi rekao kada bi se jednog dana ili noći u tvoju najdublju usamljenost došunjao neki demon i rekao ti: ‘Ovakav život kakvim sada živiš i kakvim si do sada živeo moraćeš da proživiš još jednom i još nebrojeno puta; a u njemu neće biti ničeg novog, nego će ti se vratiti svaki bol i svako uživanje, svaka misao i svaki uzdah, i sve ono neizrecivo malo i veliko u tvom životu, sve po istom redosledu – i ovaj pauk, isto tako, i ova mesečina što se probija kroz granje, i ovaj trenutak, i ja sâm. Večni peščanik postojanja neprestano se iznova okreće – i ti s njim, o zrno praha među prahom!’ Zar se ne bi bacio na tlo i počeo da škrgućeš zubima, proklinjući demona koji ti se obratio sličnim rečima? Ili si jednom iskusio veličanstveni trenutak kada si bio u stanju da mu odgovoriš: ‘Ti si bog i nikada još nisam čuo nešto božanstvenije!’
    Можда би неко на прву лопту гоњен нагоном за животом одговорио ово друго. Али ако боље размислиш схватиш стравичност тога.
    Схватиш да ту не говормо о месецима и годинама него о трилионима, квадралионима, безброј година, безброј понављања. Када си рецимо милијарду пута поновио једно исто, после тога не чека те још милијарду пута, него још милијарду милијарди понављања, па не ни толико. Него бесконачно пута поновити!

    Тек када то имаш на уму запитај се да ли би пред таквим обећањем одговорио радујући се : " Ti si bog i nikada još nisam čuo nešto božanstvenije!’