Vrtoglavica uvis propete, zvezdane gospe Nut dovodi do obaranja s Njene glave Krune; presjajnog dvoroga, polumeseca. I ta uvis bačena i zatim posuvraćena kruna/čunak pušta izdanke/plovke, postajući krilatim diskom /nebeskom jedrilicom/. Jer, njen najskriveniji kutak /tkalačka radionica/ biva – patentirano – izbačen u svetloprodužetak kljuna/pramca: onaj što plovi u belu svetlost jednog odmaknutog područja, do koga zemni pogled ne dopire. I taj zakovrnut pramac je zamenjeno-središnji zrak same polu-kružne krune /koji jedini obara glavu Meduze, up. Metide ili Izide/; rep vremena, što se periodično vraća u sopstveni svetloporođajni kljun.
Čas Suncostoja, ili Bačene Krune, jeste taj koji brazda Sunčanu zenicu. I on je utvrđen bestežinskim tegom, što svezuje-i-razvezuje mašnu vremena. A jedino je teg Sunčanog sata, smešten među Nutine rogove, plovak zvezdane nit-pobegulje: jedina korisna devijacija unutar nebo-plovne Sfere, što proizvodi svetlosnu beskonačnost iz njene tamne dovršenosti; te ujedno: vrtlog Narcisovog eha, što s dna iskape vlastitog bezizlaza preusmerava svo ljudsko sladostrašće – put najviše Nekretnice.
Kruna – ublaženim padom Nutinim – najzad biva oteta sili gutalačke jednosmernosti, i postavljena ponad ušća vremenskog višesmerja (razuđenog Geba, rane Sunčevog klatna). Odatle Nut osluškuje izlaz dalekih talasanja, te uvlači u sebe dah s nebeske pučine. A to je svetlo-izuvijan put ka Nekretnici, što tka široko-latično polje oko tajne Njenog samopaliteljskog zametka. Purpurni nebeski božur, što snosi beskonačno-zanosno izgnanstvo.
Heliada (iz "Neitinog obzorja").
bye:
LE VERTIGE
Le vertige de Nuit, dame stellaire tendue vers les hauteurs, provoque le renversement de la couronne ceignant sa tête; demi-lune bicorne d’un éclat extraordinaire. Et cette couronne/barque, projetée en haut et ramenée, pousse des rejetons/flotteurs se transformant en disque ailé (bateau à voiles céleste). En effet, son recoin le plus caché (atelier de tissage) est éjecté – automatiquement – dans le prolongement luisant de la proue: celui qui navigue vers la lumière blanche d’une zone éloignée où le regard terrestre ne parvient pas. Et cette proue recourbée est au fond le rayon qui remplace celui du milieu de la couronne demi-circulaire (le seul qui renverse la tête de la Méduse, cf. Méthis ou Isis); queue du temps regagnant périodiquement se propre proue qui accouche de la lumière.
Le moment d’arrêt du Soleil ou du Dé jeté est celui qui sillonne la prunelle solaire. Et il est fixé par le poids apesant qui noue et dénoue la cravate du temps. Alors que seul le poids de l’Horloge solaire, situé entre les cornes de Nuit, sert de flotteur retenant le fil de l’étoile portée à s’enfuir: la seule déviation utile au sein de la Sphère naviguant dans le ciel, déviation qui produit un infini de lumière à partir d’une obscurité complète et, à la fois, remous de l’écho de Narcisse qui, du fond de sa situation sans issue, réoriente toute la volupté humaine vers la plus haute étoile fixe.
La Couronne – grâce à la chute amortie de Nuit – est enfin arrachée à la force d’engloutissement dans le sens unique et posée au-dessus du débouché de multiples courants du temps (sillons de Gèbe, blessures faites par le balancier du Soleil). C’est de là que Nuit prête l’oreille au déferlement des vagues arrivant de loin et aspire le souffle de la haute mer céleste. Et c’est là le chemin sinieux de la lumière vers l’étoile fixe, qui tisse un vaste champ de pétales autour du secret de Sa germe de l’allumage spontané. Pivoine stellaire d’un rouge sombre qui subit un exaltant exil interminable.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Vremenski Levak
Potisnuće duha zemljinog šara u Podzemlje osuda je majke zvezdanih rojeva na život u progonstvu (njen pad u bezimenost). Tako je svet-pre-vremena ostao na površini pust. Ali ona je od ostatka stare svetlosti zemlje, upijene u sebe, stvorila samostalan slikotvorni mikrosvet: životodavna supstanca stalagnita sazdana beše od astralnih suza nje sâme.
&
Lemurka Maja – propala kroz rupu Vremenâ
Slike u Njenom umu, još nespremne da se od Nje osamostale i projekcijom na Haos oprobaju, prosijavale su minimalnom energejom; plavoljubičastom svetlošću, odsevom Snevačice sâme – čije umno čelo je ispuštalo melem na pukotine-u-tkivu vlastitog snevanja: jedini način opstojavanja aristokratije duha, koja se gnušala učešća u usponu kanibalističke svetlosti.
Vizija Njene prostorne mogućnosti rasla je sve do tačke Njenog buđenja – obrušavanja cele uzdrhtale građevine pojma (o svom postojanju) u Podzemlje: ono koje guta plavu zvezdu s vrha odapete strele praljudske opčinjenosti, i pretvara je u lotos-na-lokvanju vlastite močvare.
Tek tu – u toj čekaonici turobne svejednakosti – Ona je izvršila rašivanje kružne teksture sopstvenih eteroplovnih slika: transfiguraciju latica unutar vlastite krune – usled koje se na jednu od njih ispisala strelica krajnjeg izlaza. Tako ova preobilna čaška Njenog temena najzad otkriva svoju tamnu odvodnu tačku, uski prolaz za putovanje unazad: u razređen eter vlastitog vodokorena.
Jer Ona, projekcijom uveličana do visine kule (od-sopstvenih-slika – s krunom osmatralaštva na vrhu) beše (s Njenim krahom, koji se završava prizemljenjem krune) vraćena na prvobitnu veličinu. Pri tom Joj se sadržaj krune (pehar noćnog ambrozijuma) prosipa po prostranstvu vlastite samoprojekcije – groblju idejnih (pogranično upetljanih) slika.
Tako im Ona daruje jedan svetlosno osamostaljen, profiltrirano zagrobni život, nalik na rastuće grozdove stalagnita. Ona sâma pri tom nestaje u rupi njihovog rojenja – jer upravo oni je sprovode iz neopredeljeno-davnog u izboreno-buduće vreme.
Demonski proboj okrugline blaženog ostrva; oslobođen glisando iz podmorske pećine, i to kroz koral Jednoroga koji uvis raste. I najzad: izmeštenje kule-osmatračnice na krov sveta.
&
"Svakome je poznato da se u snovima nikad ne vidi sunce, iako se često dobija utisak mnogo jače svetlosti. Predmeti i tela zrače sami od sebe. Nađoh se u nekom malom parku u kome su se nizali venjaci s belim i crnim grozdovima; ukoliko je gospa koja me je vodila dublje zalazila pod te okićene svodove, senka ukrštenih venjaka menjala je za moje oko svoje oblike i svoju odeću.
(…)
Gospa za kojom sam išao izvi svoj viti stas u pokretu od kojeg počeše da se prelivaju nabori njene svilene haljine, tako da je vrt postepeno dobijao njen oblik. S mukom sam se probijao kroz vreže od kupina kao da uhvatim uveličanu senku, senku koja mi je izmicala; ali se sapletoh o jedan porušen zid, u čijem podnožju je ležalo poprsje neke žene. Dok sam ga podizao učini mi se da je to njeno poprsje… Odmah sam poznao njen mili lik, i obazrevši se oko sebe primetih da je vrt dobio izgled groblja. Glasovi su govorili: – Vasiona je u noći!"
(Žerar de Nerval: "Aurelija")
&
Solipsizam Majčinog Uma
Kada je samotna samostvorena Majka odaslala – iz dubine vlastite zenice – plan uzornog sveta u beskrajni nebo-okean, Ona nije dobila od njega očekivani odgovor /jer Erot se izgubio u lavirintu noćnih ogledala/. Zato je povukla ovaj plan u dubinu svog Uma, na nivo samopropitujuće Hipoteze; opskrbila ga je minimalnom energejom, dovoljnom za vegetiranje kruga probranih dahova – koji tumače/prevode Njenu središnju tačku što opstoji na samom prevoju koncentričnih prstenova, vidova prikaze sâme Smrti.
"(...)
Ružo, koja, tek rođena, naopačke oponašaš
sve sporosti smrti."
(Rilke: "Ruže")
To Njeno povlačenje dobilo je izgled Trozrake zvezde, Piramide-bez-osnove. Jer ono što je trebalo biti jedna svakome ispunjena sadašnjost-na-Zemlji propalo je u rupu Vremena, te odatle bilo lansirano u prazninu nadaleke budućnosti. Njen hram je ostao ispražnjen u dubinama; ostao je samo Njen amblem uglavljen pod vrh zvezdane tavanice: zlatna vaga koja je za ljude značila: obečanje povratka istog u svetlu razgranatijem od svetla priteklog s ovozemaljskog Sunca.
"Rekoh: – Kao Dijana je plava
(…)
ona stiže ne strepeć od Lava
da očima rastera noć straha –
Ali, Psiha, dižući prst bledi reče:
– Tužna, te zvezde se plašim;
bledila se njenog čudno plašim; –
Bi u takvom užasu i bedi
da je krila pustila tlem prašnim."
(Edgar Po: "Ulaluma")
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
autor: heliada (Katarina Ristić Aglaja)