Bumerang 1/5 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

U potrazi za ravnotežom

Bumerang 1/5

Oceni ovaj blog
Tajne Hronike 29.
- Odlučila sam, ti tu ne možeš ništa, zato bolje ni ne pokušavaj. Hoću samo da ti saopštim.- govorila je glasno, poigravajuči se sa dnom pivske boce.

(prethodni nastavak http://forum.krstarica.com/entry.php/27306-TAJNE-HRONIKE-28.-deo )

- Tvoj izbor sestro. – začula je odgovor u svojoj glavi. – Svakako, neće dugo tajati. Iluzari danas žive nekih šesdeset godina u proseku. Recimo, da bi tebi bilo oko, hm dobro, nećemo o godinama, ali recimo da poživiš još nekih trideset ili četrdeset, pa se onda vidimo. Četrdeset godina da se družim sam sa Ognjenom? Ajme seko, šta mi napravi?
- Još si dobro i prošao. Šta bi bilo da ti nije mene?
- Ali Ognjen..
- To, prvo imaš da zahvališ svom dragom bratu, a i pre toga svojoj svojeglavosti i samovažnosti, ali da ne počnjemo sad opet. Da, i posle tog života ne vraćam se više.
- Kako to misliš?
- Amanuet ide u reinkarnaciju, brate. Dosta mi vas je.
- Znači, ti to baš ozbiljno?
- Znači.
- Pođi u miru sestro, samo mislim, da prvo treba da stanemo pred Nju.
- Naravno, idem odmah.
- Misliš idemo.
- Ne mislim, ne treba mi advokat.
- Kako hoćeš, samo nešto baš nisam siguran u to. – Slutila je i ona da će Njeno prvo pitanje biti, gde je Ars, ali neka sitna nada uvukla se u drevno srce granitno, koje je tek poslednjih dana počelo da uviđa, šta bi to značilo kuckati nekome, ili možda još lepše, za nekoga, pa makar i na tren. Koliko uopšte, traje život jedne žene, pitala se. Počinjem da se ponašam kao iluzarka, pomisli u pokušaju da odagna te nove nemire, osećanja šta li već?
- Šta? Ne misliš valjda da vodim Ognjena pred Nju? Šta ti pada na pamet?
- Ponesi staklo, Ona bi me dovela kako god, ali dopalo bi Joj se, da pokažeš da si i ti tako htela. Ona je naša Majka.
- A ti nemaš blagu predstavu, šta je to majka, ako misliš, da ti jeftini fazoni mogu da upale kod ijedne majke. – branila je svoju nadu, a znala je da nema šanse. Na kraju, Ona i tako zna. Svakom stvoru valja biti iskren prema sebi koliko je god moguće, u takvim prilikama, čak i kad si gospodar Elementa.
- Dobro, kad već insistiraš, poneću i ovu Lokijevu srču i tako nema veze. I da znaš, nema šanse da me ubediš da promenim svoju nameru.
- A zar sam uopšte i probao?
- Nisi, a to me i najviše brine.
Sva sreća ne previše, pomisli.
Jedva još uočljivo, malo grotlo ugašenog vulkana Piko, na Azorima, skrivalo je ulaz u Drevno stepenište. Kapija, maskirana gromadom živog bazalta, bešumno se otvorila, da propusti tamnokosu žensku priliku u dugoj crnoj haljini. Nakratko otvorivši se, propustila je i malo svetlosti punog meseca.
Zar je noćas, baš morala da bude ova mesečina, pomisli ulazeći.
Mnogo vremena je prošlo od kad je silazila Stepeništem. Pred Majku je mogla da stane i odmah, baš kako je Arsu i rekla, ali znala je da joj za to treba trenutak predaha. Trenutak, da se pripremi, da na kratko bude sama sa svojom namerom, da sabere svoja osećanja, naročito ova nova. Znao je to i njen brat, mislila je, uznemirena njegovom povučenošću. Možda nas konačno napušta, strahovala je. Njena magija, koja ga labavo drži za telo tog iluzara Ognjena, protiv Hadove koja je neprikosnovena, ako je danas išta još neprikosnoveno.
Stepenište je bilo dugo i nepregledno. Silazeći, setila se Arsove priče, kako se, uoči propasti one njegove drage crvene zemlje Drevnih, sa nekolicinom posvećenih, mesecima uspinjao istim ovim stepeništem spašavajući njihovo nasleđe. Uvek je bio malo uvrnut, pomisli, evo sad ga ja nosim dole, ili bar ono što još imam od njega. Staklo pivske boce pretopila je u oblik nalik visku i okačivši ga o tanak lanac nosila za pojasom, u naborima svoje crne plišane haljine.
Sa nešto malo mesečeve svetlosti prokrijumčarene, skoro.
Da li se zaljubila u nekoga onako iluzarski, ljudski? Ne nije, u koga bi? Pa, još nikog nije ni srela, ali šta na Zemlji može ostati skriveno oku njene gospodarice? Proleće? Maj, koji se još jednom raspupeo širom severne polulopte, noseći mirise, pesme, drhtaje, uzdahe? Osetila ih je svakog proleća, baš sve. I dokle ja treba da sve to dajem, mislila je? Oni hoće da menjaju ovaj svet, e pa hoću i ja. Ljudi kažu, sve se menja sem kamenja. Tako je, menja se i njihova gospodarica. Sav krš i lom, koji su njen brat i seka, sve sa bogovima ljudi, priredili, nestao je u trenu, trenu njenih, dubokih kao mrak crnih očiju i blagim pokretom ruke, majke koja radosno sprema svaki nered, koji iza sebe ostave njena deca. Bogovi su jedva dočekali, ni Had se nije bunio, a ljudima kao i uvek, nije trebalo mnogo da sve zaborave. Pamtila je jedino ona, pamtila je i da mora da sprema i iza onih kojima nije majka, jer neće niko drugi.
Silazila je. Stepenište je vodilo u krug sve dublje.
Šta je ustvari htela, ili bolje šta nije htela, pitala se. Nabujala osećanja su je, htela ona to ili ne, već preobražavala u ženu i nemiri i slutnje koje su je obuzimali, otkrivali su joj jednu sasvim novu osobinu njene pameti, osobinu koju do sad nije upoznala. Da jeste, povela bi malo više računa o tim svojim osećajima, ali gospodarica zemlje nije mogla da zna, šta je to obična ženska intuicija. Baš kao mlada devojka, mislio je Ars, trudeći se da priguši svoje misli iz bojazni da ga ipak ne čuje. U ovom trenutku bilo mu je najvažnije, da staklo ugledaju Njene oči, ali nema veze na kraju, mislio je Ona i tako sve zna.
Stepenište se završavalo u prostoriji kamenog poda, uglačanog poput ogledala. Na zidu, spram kraja stepeništa nalazio se portal u kamenu, ulaz u nešto prepuno tame. Kameni portal se neuvežbanom oku ne bi razlikovao od prirodne rascepine u bazaltu, da iznad njega nije filigranski finim livom, bilo ugravirano Oko. Ugledavši ga, ote mu se uzdah. Zategnuo je prugastu maramu po obodu kose iza ušiju, pustio da mu prekrije glavu preko temena, padajući do ramena. Kao nekad, pripasao je belu pamučnu pregaču oko struka. Bio je lep osećaj ponovo biti u telu. Prelazeći pogledom po kamenu, navreše sećanja mladog šegrta davno zaboravljene umetnosti. Portal je bio izvijen, da svakim dahom veliča život, jedino što je večno.
- Ljubavlju Njenom. – glasne reči davno zaboravljenog jezika u eonskoj tišini, kao da su namreškale tamu iza portala.
Uvezujuči niske tokova Zemlje, tu, duboko u živoj steni, posvetio je tada, ovo mesto Majci svih majki, još dok se učio pisarskom zanatu i molio Je da udostoji Ka ovog mesta, a sad je opet ovde, posle ko zna koliko vremena.
- Samo ljubavlju Njenom i ničim više. A može li uopšte ičim više, Majko? – pažljivo je ušao u portal, tačno do mesta dokle im je bilo dopušteno, kleknuo i naklonio Joj se.
U to se pojavi Amanuet i klekne do njega.
Tama je otkrila drevno lice Velike Majke.
- Majko. – poče Amanuet.
- Očekivala sam vas sve četvoro. – uzdahnu.
- Kako činimo tako nam je. – poče Ars.
- Majko, hoću da me otpustiš ljudima. – prekide ga Amanuet.
- Znam, hoćeš da vidiš kako je to brinuti samo o sebi i možda samo o još nekome.
- Ne, ja bih da se posvetim osećajima žene i malom svetu oko jednog života...
- Da se oslobodiš odgovornosti nošenja ravnoteže.
- Ne, ne bežim od odgovornosti, prihvatiću karmu u potpunosti. – u njenom glasu Ars razazna notu povišenog tona. Zar pred Njom, pomisli, nije moguće. Nije očekivao da razgovor krene tim tokom.

Pošalji "Bumerang 1/5" na Facebook Pošalji "Bumerang 1/5" na Google Pošalji "Bumerang 1/5" na My Yahoo! Pošalji "Bumerang 1/5" na Live Pošalji "Bumerang 1/5" na MySpace Pošalji "Bumerang 1/5" na Twitter Pošalji "Bumerang 1/5" na Digg Pošalji "Bumerang 1/5" na del.icio.us

Ažurirano 19.10.2011. u 22:25, autor: MPMcB

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari