Sedela je na obali jezera, i dopuštala prstima da duboko potonu u ugodno topli pesak, koji bi je progutao čitavu samo da je to poželela, i dozvolila.
Kao da joj je već halapljivo degustirao nežno meso, govoreći da će je jednoga dana svakako posedovati celu... na način na koji bi je samo najnežniji
ljubavnik posedovao...
uvlačeći joj se u svaku poru, kao što bi se on uvukao u njeno srce...
Sunce joj je milovalo umorno lice, pokušavajući da joj pozajmi bar malo vedrine, ali to je bio bezuspešan pokušaj... sve što je sada osećala bila je gorčina...
Laži koje je slušala delovale su kao vojska uništitelja koja je bez prestanka napadala...
Imala je osećaj da je nešto zaboravila, da je nedostajalo... ali znala je da joj je odgovor tu,
na dohvat ruke, i da će ga se setiti... to je bilo kao kada želimo nešto brzo da kažemo, pa zaboravimo, ali posle se uvek setimo... uvek...
Kretanje talasa izjednačilo joj se sa disanjem, kao da je univerzum u tom trenutku bio sinhron sa njenim bićem... ona je bila univerzum...
Tišina koja ju je okruživala, zaposela joj je um, obavila joj srce kao saten, i nežno je odvlačila od gradske vreve... od bola... od realnosti...
Slana voda iz očiju susrela se sa slatkom ispod njenih nogu, i stvorila perfektnu homogenu smešu...
Izvukla je nož iz džepa i prislonila ga na zglob ruke... hladan metal u dodiru sa toplom kožom naterao ju je da se naježi...
To je znači bilo to... samo jedan potez krajnjeg egoizma bila je cena slobode...
Metal je zasekao duboko u kožu... Ali kad?... Gde?
U ruci je najednom umesto noža držala fotografiju... jeste... to je bio odgovor... vedro lice na slici... toliko poznato, a opet tako strano... setila se...
okrenula je sliku na čijoj je poleđini pisalo: „Počivaj u miru...“
Lice na slici bila je ona... nekada... negde daleko...
Kao da joj je već halapljivo degustirao nežno meso, govoreći da će je jednoga dana svakako posedovati celu... na način na koji bi je samo najnežniji
ljubavnik posedovao...
uvlačeći joj se u svaku poru, kao što bi se on uvukao u njeno srce...
Sunce joj je milovalo umorno lice, pokušavajući da joj pozajmi bar malo vedrine, ali to je bio bezuspešan pokušaj... sve što je sada osećala bila je gorčina...
Laži koje je slušala delovale su kao vojska uništitelja koja je bez prestanka napadala...
Imala je osećaj da je nešto zaboravila, da je nedostajalo... ali znala je da joj je odgovor tu,
na dohvat ruke, i da će ga se setiti... to je bilo kao kada želimo nešto brzo da kažemo, pa zaboravimo, ali posle se uvek setimo... uvek...
Kretanje talasa izjednačilo joj se sa disanjem, kao da je univerzum u tom trenutku bio sinhron sa njenim bićem... ona je bila univerzum...
Tišina koja ju je okruživala, zaposela joj je um, obavila joj srce kao saten, i nežno je odvlačila od gradske vreve... od bola... od realnosti...
Slana voda iz očiju susrela se sa slatkom ispod njenih nogu, i stvorila perfektnu homogenu smešu...
Izvukla je nož iz džepa i prislonila ga na zglob ruke... hladan metal u dodiru sa toplom kožom naterao ju je da se naježi...
To je znači bilo to... samo jedan potez krajnjeg egoizma bila je cena slobode...
Metal je zasekao duboko u kožu... Ali kad?... Gde?
U ruci je najednom umesto noža držala fotografiju... jeste... to je bio odgovor... vedro lice na slici... toliko poznato, a opet tako strano... setila se...
okrenula je sliku na čijoj je poleđini pisalo: „Počivaj u miru...“
Lice na slici bila je ona... nekada... negde daleko...
... 
