Raj - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Balthasar

Raj

Oceni ovaj blog
Posle mnogo godina užarenog sunca koje je pržilo njegovu kožu, kiše su pale.
Prvo mali oblak koji je neopaženo prešao preko njegovog trulog tela. A zatim polako jedan za drugim pratila su ga braca njegova. Kao deca igrali su se nošeni vetrom. Odjednom grom je pocepao tkanje osetljive tišine, on se nije pomerio njegovo telo isuviše je dugo propadalo.
Kap po kap voda se sliva, i sve oko njega postaje živo. Miševi izleću iz rupa svojih, stari sasušeni grm ponovo cveta. Poneka antilopa preleti preko dine, ostavljajući male nasipe koji se slivaju niz dinu iza sebe ona trči poput vetra. Jedino on nepokretan, kiša spira njegove grehe, prekasno je došla. Prekasno njegovoj duši davno otišloj, njoj spasa više nema.
Bio je zao, bio je ubica ponosio se time. Bio najbolji u onome što je radio bez trunke kajanja sve ih je klao. Dece i žene zajedno, zar treba nekoga da poštedi. Zar nekome na ovome svetu zaista treba njegova milost.
Unajmljen da ubije, ne zna ni koga, niti zašto. Kad je bilo bitno, samo da se plaća. Meta nije daleko, samo malo da sačeka i sve je gotovo. Kraj, i pare su njegove. Smešan posao.
Kiša počinje da spira trulo meso sa kosti, sasušeno od sunca jarkog, kože odavno nije imao.
Posao obavljen i on odlazi, krv još nije sprao sa ruku svojih. Nebitno. Zar je nekome stalo do te krvi na njemu.
Njegove ruke su sada samo beli prsti kosača koji u nemom zahvatu tonu u pesak koji se probuđen preko njih sliva.
Hodao je gradom kao i svaki put, bez straha, bez brige išao je do prvog bordela na koji je stajao u ulici. Odavno nije utopio svoju požudu, u vinu će se kupati pohotnice sa sobom vodati.
Njegove usne koje nikada nisu milovale, sada ne postoje. Samo zubi, kojima je voleo da grize, se pojavljuju. Požuteli na suncu, odavno nisu zagrzli žensko osetljivo meso.
Ponovo posao, ovaj je poseban, mora se ispuniti. Ne postoji ništa što sakrilo njegovo uzbuđenje. Konačno pravi posao, smaknuti nekoga plave krvi, njegov san, njegova prava žudnja. Da se dokaže, oči sijaju od ludačke sreće.
Oči koje su nekada plašile i najhrabrije, odavno su postale hrana za miševe i lešinare. Oči koje su mogle naterati čoveka da nem stoji u svom strahu, za tako mala bića su bila samo obrok i ništa više.
Pripreme u toku, ludilo koje ga obuzima, ushićenje od prestojećeg posla. Ludilo koje ga čini neopreznim. Straha on nema dok sve stavlja na svoje mesto, sprema se i još sekund.
Njegov prst povlači oroz, strahovit pucanj, vetar u njegovim plućima dok meta pada, buka vanzemaljska. Oluja počinje kao i sada nebo cepa se na dvoje, urlanje bogova groma, njegova ludačka sreća nema kraja. I trenu shvata, primećen je.
Oluja postaje sve jača, kiša koja slivala se u malim potocima, sada pada kao da preti Nojev potop. Životinje beže po pustinji sklanjaju se, ali bega tu nema. Kiša sve jača i jača pada, vetar divljaki udara po bedemima peska, pomerajući ih pravi od pustinje neumilo more koje ubija.
On pokušava da pobegne iz grada koji ga juri, pogrešio je mnogo sada samo ostaje da se beži. Sva njegova skrovišta nađena su, omča se steže. Samo pustinja ostaje, očajnički potez, ipak on jeste očajnik. Možda i uspe da se snađe.
Njegove kosti neumilo lete po pustinji, bivaju zakopane peskom. Onda odmah zatim ponovo iskopane. Kao strašni sud što vreba ispod zemlje, on izvire i zaranja. Sablasno belilo njegovih kostiju nasparam peska i cnog neba. Kao igra bogova, poslednja igra, njegovo odelo puca.
Ubijen suncem u ludačkom bunilu on i dalje pokušava da nađe izlaz iz mora peska, ne primetivši svoje tragove na drugom kraju dine. Samo ide u krug.
Njegove kosti oslobođene razilaze se svuda naokolo. Kao besni crvi željni osvete onima koji su ih tu saterali. Pesak se preliva, kosti po njemu plutaju, kiša stvara potop pustinji koja je odavno presušila.
Stao je, na zemlji kune dok poslednjim lucidnim trenucima psuje lešinara što ga načinje pre smrti. Pljuje po svima što ga povrediše, pljuje po onima što ga sateraše u ćošak. I tu prestaje otkucaj njegova srca. Mrtav je, lešinar na miru uživa u svom obroku.
Oluja je prestala, od njega nije ostala celina. Njegove kosti sada ukrašavaju dekor pustnje, pomešane sa mnogim drugima. Sunce ponovo počinje da peče pesak i sve ono što u pustnji ne pripada.

Pošalji "Raj" na Facebook Pošalji "Raj" na Google Pošalji "Raj" na My Yahoo! Pošalji "Raj" na Live Pošalji "Raj" na MySpace Pošalji "Raj" na Twitter Pošalji "Raj" na Digg Pošalji "Raj" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. *moonlight* (avatar)
    Lepo. Jako. Morbidno sa stilom.