Upravo otud se u Srbiji povampirila zla kob palanke, jer je u njoj
još uvek nedosegnut ideal samopreispitivanja, odnosno, logika
daleko-zaobilaznog samopotvrđivanja.
Ideja da se neko ko je u svome okruzenju od rodjenja stranac, naprosto apsorbuje — bez
zelje da se omoguci put razvoja artikulacije te stranosti, te i da se s njom istom do kraja
iskomunicira, i to pomocu izgradjivane moci percepiranja granice izmedju sopstvenih
unutrasnjih pravila i pravila te nepoznanice — jeste ideja koja dovodi do urusenja i
propasti upravo onoga sto smatramo vlastitim.
Jer, bez preispitivanja sebe u zrcalu neke nepoznanice nemoguce je osvestiti sopstvena
pravila zivljenja/ponasanja/izrazavanja, odnosno ceo vlastiti kulturni obrazac, a time ga
nije moguce ni obznaniti nekome ko nam kao izvestan stranac, u ovom ili onom svojstvu,
prilazi.
Umesto radosti, koja bi proizilazila iz te komunikacije, tad nastupa oko supervizora —
tj. podela na one koji su u njega smesteni, i one koji su njime obuhvaceni. Jer sama
komunikacija je umetnost zaobilazenja, susta suprotnost ovde ucestalom direktnom
pristupu: — nasrtanju na srediste necijeg bica i njegovu najnepristupacniju intimu, sve
radi toga da se (pod izgovorom brige za to bice) vlastiti samo lokalni nacin zivljenja
nametne i lazno predstavi kao sveopsti. Dakle: s jedne strane, osuda tudjeg pokusaja
izdvajanja iz jednog uistinu vise nepostojeceg zajednistva; i s druge, neprikosnovena
(sasvim zatajena) pozicija vlastitog samoizdvajanja, koje se (za razliku od prvog slucaja) ne
izvodi na sopstveni racun vec na racun ostalih.
&
Postojanje onog sto je vlastitoj moci razumevanja nedostupno, osudjeno je — u takvim
okolnostima — na likvidaciju. Jer tu je ucinjena sledeca zamena teze: umesto da mi idemo u
susret pojavama i ucinimo napor njihovog razjasnjavanja, mi cekamo da se pojave same od
sebe ucine transparentnima — i to (samo) u odnosu na nas! (Pitanje je: sta je sa ostalim
svetovima i njihovim razlicitim diskursima, kojima ovi isti podjednako pripadaju: — tu
biva unisten i poslednji njihov odjek u susednim svetovima, koji ih i cini vecitima!!!).
Dakle: pod pogledom jednog panoptikuma ukida se polidimenzionalnost jedne
stvari/fenomena, tj. ona se svodi na patent svog opstajanja u samo jednom, izolovanom svetu
(oskudnom vremenu). Paradoksalna posledica ove usadjene nostalgije za jednoobraznom
nacionalnom prosloscu, jeste ta da vise nema niceg osim sadasnjeg trena.
&
Prisustvo stranca u ovoj sredini (mislim na stranca u bilo kom smislu) ne moze biti
iskorisceno kao sredstvo samopreispitivanja: — on moze biti ili odbacen ili
apsorbovan.
&
Upravo usled toga se gubi, u svim slojevima drustva, i poslednji trag svesti o
funkcionalnosti manira, odnosno, o vaznosti kurtoaznog ponasanja — koje ne ukida vec
samo odlaze, za pravi momenat, neku ostru i jednostavnu ekspresiju istine. A bez te
komunicirajuce distance, koju omogucava tek samo i iskljucivo manir, rusi se i sam temelj
funkcionisanja zivota u jednoj zajednickoj drzavi.
&
Mozda se to sve dogadja zato sto upravo ovde, u Srbiji, jeste mesto gde se tuku dve —
najoprecnije zamislive — struje:
-- jedna koja vodi posuvracanju poslednjih oaza gradjanskog sloja — izatkanih od jednom
interiorizovanih stranih uticaja, koji se vise nikad ne mogu razluciti od onog
"sopstvenog” — u uistinu vise nepostojece i zato simulirano bice nacionalne
proslosti
-- druga koja — priznavanjem fakticiteta prekida koji se dogodio u odnosu na proslost
— ide ka buducnosti, i to bez obzira na to od kojih je drustvenih slojeva potekla
A te dve struje, prilikom sudara, stvaraju najneverovatnije kombinacije; jer, na ovom
podneblju ne opstaje vise nikakav fiksni, vec ustanovljen identitet nego samo identitetu-
izboravanju, identitet odlozen za buducnost — ili moguc tek u buducnosti. (da li je to,
mozda, pravi identitet onoga sto bi bilo srpsko???).
&
A tesko je, svakako, pogledati u ogledalo (stranca-po-rodjenju, navodnog izroda)
u kome se ogleda ta neizvesnost upisana u jedan samoidentitet, to samo nedostajanje jednog
objedinjavajuceg nacela u narodu, ta rasparcanost javnog mnenja usled koje je jedina
mogucnost za ovdasnju kulturu da prezivi — da bude "bacena” u svetskost.
Jer: niti pracenje diktata neke licnosti (kao nezaobilaznog uslova za sloznost jednog
kolektiviteta) niti arhaicna identifikacija sa teritorijom (pra-razlog njegove podele),
nisu odlika ove klice sto je polozena u mesto raskrsca — ovog izdanka vetrova.
**
Heliada (iz "Klopke prisvajanja").
okrenuo sam temu-anatemu tih dešavanja
. Ponižavali ih i provocirali. Kasnije su i Grahovljaci izbegli, pa su 95 doživeli ista takva poniženja u Banjaluci. Danas u NS, imam komšije izbegle sa Kosova, većina stanara zgrade očima ne može da ih vidi. Smeta im naglasak, brz govor...
